Sedmorica sićušnih

Povezani članci

• Ko je tu lud?
• Janjić: Na Balkanu već postoji „izgubljena generacija“ mladih, prijete socijalne pobune
• Taksi kao slika Sarajeva
• O nemoralnim gadovima
• Prestanite da šutite i trpite!
• Kvaliteta smrti u Bosni i Hercegovini

Na prostorima nekadašnje jugoslovenske zajednice, udruženih nacija i nacionlnosti, koji su u miru živeli i radili dugi niz godina, nastalo je sedam minijaturnih, beznačajnih sićušnih država, s’neprijateljskim razpoloženjem međusobno. Posle 74 godina, jugo-država izbrisana iz geopolitičke karte sveta, više ne postoji. Međutim, Jugoslaviju nisu rušili spoljni faktori, strane moćne vojne sile, kao što se obično u svetu dešava, nju su uništili sami Jugosloveni, sinovi njenih neimara. Preci gradili, naslednici razgradili, preci zidali spomenik, naslednici raku i ukopali zajedničku državu. Da nije tužno, bilo bi smešno.

Iz nekadašnje jake, poštovane u svetu, srednje industrijalizovane, u vojnom planu jedne od jakih dražava, nastalo je sedam, sićušnih, malih, beznačajnih i siromašnih država i državica, koje ne znače ama baš ništa u političkom planu Evrope i sveta. Služe kao sitniš za podkusurivanje, velikih sila u međusobnim obračunima. Jugoslavija je bila lider jedne trećine sveta, pokret nesvrstanih u kome je Jugoslavija bila lider, odigrao je ogromni značaj u svetskoj političkoj sferi i popuštanju zategnutosti između dva antagonistička vojna bloka, NATO alijanse i Varšavskog ugovora. Sada, male-sićušne države nastale na tlu SFRJ, vode trku, čine ogromne napore i ustupke, “velikim” kako bi postale članice NATO, vojne organizacije. Ko ugrožava Crnu Goru ili Sloveniju, da bi ih štitila NATO mašinerija? Po mome sudu, niko ih nije ugrožavao kao državne teritorije. Članstvo u NATO pakt neće narodu doneti nikakav boljitak, a njihovim političarima?  Srbija se za sada odupire NATO zahtevima, pitamo se koliko će još dugo? Lideri opozicije otvoreno agituju za to, vlasti se vrlo često menjaju, tako da jedan državni nesvrstani prostor, komplet bude NATO teritorija!!!

Sledi otvoreno pismo upućeno i objavljeno najvišem organu SFRJ

 *     *     *

Predsedništvo države ili kvisko u rukama Slobodana Miloševića?

Dana 26. februara 1989.g. večernji dnevnik Televizije Beograd počeo je ovim rečima: “Zbog mogućih većih nereda sa mogućim opasnim posledicama širih razmera za zemlju, Predsendništvo SFRJ, danas je donelo odluku o podizanju vojne gotovosti u višem stepenu i poslala veliki broj oružanih snaga Jugoslavenske Narodne Armije na Kosovu“.

Dana 9. marta ove godine, dnevnik počinje, citiram: “Zbog mogućih nepredveđenih negativnih posledica, koje mogu da izazovu demonstranti, Predsedništvo države odlučilo je da izvede vojne jedinice na ulice Beograda, da uspostave red i mir”.

13. jula tekuće godine: “Predsedništvo SFRJ na jučerašnjoj vanrednoj sednici donelo je odluku o razoružanju svih oružanih rezervnih formacija vojske i regularne policije…”

Ako malo analiziramo ove odluke i druge događaje, i delovanje Predsedništva Jugoslavije, videt ćemo da je ovo telo, ništa drugo, nego “kvisko” u rukama Slobodana Miloševića, koje se svim silama zalaže da mu povećava rejting i poene, kad god mu se ukaže potreba.

26. februara 1989.g. bio je šesti dan štrajka rudara “Trepče”, koji su bili barikadirani jedan kilometar ispod površine zemlje, koji su jedino ugrožavali svoje zdravlje. U kakvoj opasnosti su bile dovedene spoljašne državne granice toga dana, znaju samo Raif Dizdarević, Sinan Hasani, Lazar Mojsov i njihovi kampanjoni. Rudari su tražili ostavke tri albanska političara, marioneta, preko kojih Milošević realizuje svoju mračnu ncional-šovinističku politiku na Kosovu. Osim rudarskih života bilo je moguće da se rizikuje i Miloševićev prestiž, jer ukoliko bi se ispunio zahtev rudara veliki vožd bi ostao bez svojih vernih i poslušnih piona.

Međutim, za tako nešto potrudilo se Predsedništvo države. Ono je poslalo tenkove i specijalne jedinice jugo-srpske policije na Kosovo, koji su podigli nivo terora na još viši nivo. Pale su desetine žrtava (štampa piše 60-80), mladih života (svi albanske nacionalnosti), nekoliko desetina ili stotina ostalo doživotni invalidi, od “dum-dum kuršuma”, na stotine Albanaca su poslati u tkz. izolaciju, dok u jugo-kazamatima još uvek najviše ima albanske omladine. Njihova je krivica, samo to, što žele da budu ravnopravni sa ostalima, da očuvaju autonomiju svoje pokrajine, žele da ravnopravno učestvuju u kreiranju i realizaciji prava i obaveza, a ne da im, neko drugi to obezbedi.

U toku prošle 1988.g. komandosi Slobodana Miloševića na beskrupulozan i neustavan način, oborili rukovodstvo u Novom Sadu i Titogradu, koji su bili izabarani na legalan način. Umesto da preduzme mere ustavom predviđene, da spreči ove fantazme, Predsedništvo države prihvata sintagmu Miloševića: “rukovodstvo koje se odvaja od naroda, svakako treba smeniti”. Istina je to, da rukovodstvo koje se odvaja od svog naroda, ne treba da postoji. Međutim, zašto ovo pravo pripada samo Srbima i Crnogorcima? Predsedništvo Jugoslavije nikada nije nam dala odgovor za to.

Milošević je sa svojim komndosima prošlog leta okupirao jedan deo Jugoslavije, uništili su svaku formu legalno izabranih vlasti na Kosovu (zatvorili Skupštinu, Izvršno veće, bolnice, fakultete i visoke škole …). Šest hiljada radnika ostalo je bez posla, samo zato što su Albanci, a zna se da je Kosovo prema odredbama ustava koji je još na snazi, konstitutivni elemennt jugoslovenske federacije. Predsedništvo države mutavo ćuti kao riba. Tako da ona opravdava varvarstva Miloševićeva i njegove mašinerije. Devetog marta, Predesedništvo ponovo je branilo pad Miloševića, izvelo elitne tenkovske jedinice na ulice Beograda, da umiri narod. Srpski narod na kraju je shvatio, Radoja Domanovića (srpski književnik) priču, da “Vođa” njih predvodi pogrešnim putem, međutim Jović, Mesić, Drnovšek… izlaze na scenu i spašavaju situaciju.

Najnovija odluka džavnog Predsedništva, o razoružanju svih oružanih formacija, izuzev regularne vojske i policije, u istini izjednačavanjem rezervne formacije policije i teritorijalne odbrane sa oružanim formacijama Harambaše Martića (Milan Martić), nije ništa drugo osim jedne slepe politike. Državno Predsedništvo pravi paralelu odmetnika i samozvanih ministara sa državnim legalnim izabranim organima!!! Ovako nešto mogu da čine samo oni koji su izgubili put na svom dvorištu. S pravom se postavlja pitanje, da li znaju članovi šefova država šta rade? Znamo mi, da u njihovoj sredini ima i takvih koji su izgubili kompas, takvih koji su privremeno ostavili u “amanet” igru tombole u prištinskim kafanama drugima, dok obavljaju državničku funkciju sa “puno odgovornosti”. Međutim u ovom Predsedništvu, svi drugi, osim fakira, Sejda Bajramovića, su završili visoke škole. Ima i šest doktora nauka. Neznanje se ne može prihvatiti, nego strah za nešto drugo, to treba sami članovi Predsedništva da kažu.

Da završimo. I poslednji “nit-konac”, koji je vezivao Albance sa jugo-državom, pokidan je 18. marta razrešenjem dužnosti, legalno izabranog  predstavnika Kosova u Predsedništo SFRJ. Ne trebamo se čuditi zašto se ponašaju grubo prema Albancima, jugoslovenske vlasti. Maćeha nikada neće, niti može biti majka, ma koliko se trudila. Albancima nije mesto u ovakvom jugoslovanskom društvu. To polako, počinju da shvataju, i oni koji su dobili epitet tkz. “pošteni Albanci“. Ali zašto kao maćeha ne ponašaju prema hrvatskom i slovenačkom nrodu i drugim jugoslovenskim narodima, ovo ostaje enigma koja treba da se razjasni.

Tokom pisanja ovih redova, setih se jedne ispovesti sa Divljeg Zapada. U pedesetim godinama prošlog veka, kapetan Hary Love dobio široka ovlašćenja od vlasti Sjedinjenih Država da iskoreni bandite Haukima Murieta. Kapetan se toliko osilio, tako da je ubio svakog ko mu nije bilo po volji, bez ikakvog razloga. Njegova je umiljena deviza bila: “Najboli Meksikanac je mrtav Meksikanac”. Imajući u vidu, kako se tretiraju Albanci, u društvu sa Slavenima u jugo-državi, stičem utisak, da nismo u Evropi, nego na Divljem Zapadu, u zoni  sa mnogo kapetana, koji najviše vremena provode gađajući “Meksikance”.

____________

“Flaka e vëllazërimit 21.07.1991; “Zëri i Popullit” 21.0./1991; “Danas” 25.07.1991.