ENG
Rehab
Autor/ica
Povezani članci
“Ruska vlada i Dmitrij Medvedem uvrstili su Srbiju s Kosovom u spisak zemalja sa „složenom društveno-političkom situacijom“, zbog čega će ruske diplomate koje rade na njenoj teritoriji ubuduće imati plate veće za 20 odsto.
Na spisku su i Gruzija, Abhazija, Gvatemala, Izrael, Iran, Severna Koreja, Sudan, Tadžikistan i Čad. Definisano je da je reč o zemljama u kojima postoji „eksplozivna društveno-politička situacija kao rezultat neefikasnosti centralne vlasti, zaostalog ekonomskog ustrojstva, niskog standarda stanovništva, rasta kriminaliteta“. Diplomate će u tim zemljama imati beneficirani radni staž, pa će im se jedan dan računati kao dan i po.”(Kurir, 17.jun)
Pa šta ovo treba da znači braćo Rusi?! Zar nož u leđa vašem tradicionalnom prijatelju i savezniku – Srbiji?! Mi smo branili ‘naše’ interese ovde na Balkanu boreći se sa EU i svim onim euroatlanskim spodoboma, a vi tako! E tugo…
I tako, još jedan mit u Srba polako odlazi na istorijsku reciklažu. Posle mita o neotuđivosti Kosova od ‘majke’ Srbije, a malo posle toga i mita o nedeljivosti istog, sleduje nam otrežnjenje od ‘rusofilije’. Boga mu poljubim, zar ne može ni da prođe koja ‘godinica’ a da nas ne ošamare novim racionalnim spoznajama? Što je još čudnije ovo otrežnjenje nam nije stiglo od preterano-racionaliziranog-zapadnog-uma, već od ‘slatko-pravoslavne-boguugodno-raspevane’ Rusije. Pa, šta bi? Izgleda da su i Rusi odlučili da zaigraju po neo-liberalnim pravilima ‘Zapada’ i osećanja podrede odrednicama zdravog razuma (mada i taj ‘zdravi’ ume ponekada da poludi). A Srbija, po običaju, ispada kao koleteralna šteta novih ruskih stremljenja na sceni svetskih događaja. A ruku na srce, nije ni prvi put da nam ‘braća’ Rusi okrenu leđa (a i ono što ide malo niže od leđa). Uzmimo, na primer, odnos Rusa prema Kosovu. Principijelnost ruske politike prema Kosovu je, u mnogo čemu, ličila na srpsko tavorenje sa problemima koje ne ume (ne može) da reši. Prvo su Rusi ‘uleteli’ na Kosovu bez ikakve najave, pa umalo ne izazvaše sukobe sa NATO-om. Isto tako su se i povukli sa Kosova, bez nekog jasnog razloga i objašnjenja (nestalo para valjda). Ne bi me uopšte iznenadilo da Rusija sutra prizna Kosovo kao nezavisnu državu, a valjda bi onda konačno shvatili da moramo bitisati i po pravilima common sense-a, a ne samo po emocionalno-mitološkim matricama.
Čuj vic: Vršili naučnici eksperiment sa alkoholnim pićima kako bi utvrdili kako alkohol deluje na čoveka. Naravno, za eksperiment, u prvoj fazi, nisu korišteni ljudi nego miševi. Podelili su miševe u tri grupe i stavili ih u odvojene kaveze. Jednoj grupi su dali viski, drugoj votku, a trećoj ‘domaću’ rakiju. Sutradan došli naučnici da vide rezultate ovog eksperimenta i imali su šta da vide: miševi koji su pili viski spavali su na podu poptuno ‘otkinuti’ od pića; druga grupa, koja je pila votku, plesala je i glasno pevala i bila pod vidnim dejstvom alkohola; treća grupa, koja je pila ‘domaću’ rakiju, stajala je kraj rešetaka kaveza i besno vikala: mac mac, mac mac…
Ne znam da li su Amy Winehous dali šljivovicu da pije pa se onako ‘unakazila’ od alkohola?! A možda i nije piće u pitanju već su ‘na delu’ bile psihoaktivne supstance… ? Bilo kako bilo, desila se katastrofa na ‘Kalemegdanu’ i mnogi ‘veliki’ fanovi engleske soul pevačice su bili vidno (a i ‘slušno’) razočarani. Kako je Amy mogla ovo da nam priredi? Dočekali smo je kao najveće blago (english rose), pazili ‘k’o malo vode na dlanu’, a vidi kako nam je uzvratila na našu dobrodošlicu. Ovih dana je bilo vrlo interesantno čitati ‘prepucavanja’ raznih blogera i facebook- komentatora oko nastupa Amy Winehous. Posle navale razočarenja i uvreda na račun engleske pevačice usledili su i komentari koji ‘opravdavaju’ njeno ponašanje. Kako je to moguće? Pa lepo, setili se oni koji pamte ‘mračna’ vremena hipi ikona kako su nekada izgledali koncerti grupe The Doors ili pak nastupi pevačice Janis Joplin koja je, uglavnom, bila ili pijana ili drogirana ili pak oboje. Jim Morrison, pevač i frontmen gupe The Doors, je na koncertima bio toliko ‘razvaljen’ da nije mogao ni da peva, a često je umeo i da izazove incidente – a potom i prekide koncerta – zbog svojih političkih ili pak ‘umetničkih’ nazora. Ovo su samo neki od primera, a ima ih mnogo… No, ono što je bilo specifično za hipi bitnike jes to što su oni pili i uzimali drogu ‘sa razlogom’, to jeste sa željom da promene svest, a potom i svet. Punk rokeri su u opijanju i drogiranju videli mogućnost da se pokažu u ‘drugačijem’ svetlu i dokažu da oni nisu ‘dobra’ deca već anarho-besna omladina koja želi drugačiji svet od onog u kome živi. Zato hipiji nisu zamerali Morisonu ili pak Dženiski ako nisu bili baš u pevačkoj formi, ali su ih voleli i razumeli jer su znali da oni predstavljaju njihovu generaciju, i to na ‘najbolji’ mogući način. Pankeri nisu imali šta da muzički zamere svojim idolima jer ovi, uglavnom, i nisu znali da sviraju, ali su zato rasturali pamet celom establišmentu. E tako je nekako i sa Amy… Možda ona nije takav ‘potencijal’ kao što je bila Janis Joplin jer nema tu ‘revolucionarnu’ auru; možda nije tako ‘opasna i napadna’ kao Sid Vicious, ali nju iskreno vole milioni ljudi jer je svojim pesmama dotakla njihova srca, zauvek, i to ne može promeniti jedan ‘loš’ nastup na sceni. Nisam bio na njenom koncertu, ali nekako spontano delim ’emociju’ ljudi koji muziku razumevaju, a ne samo slušaju ili se pak zabavljaju uz istu. Nisu mi bile prijatne scene, koje sam gledao na televiziji, gde se vidi kako Amy tetura potpuno izgubljena na sceni. Verujem da nije bilo prijatno slušati kako Amy prvo pozdravlja New York, a potom Atinu, ali šta reći do ‘You’re Lost Little Girl’ – kako je to već Morison pevao. A zato je i ‘volem’…
«Noćas je Beograd video istoriju, youtube sa “Just Friends” treba predati u arhiv MSU, da se čuva kao vredan dokument. Mene sve ovo podseća na “The Last Sitting-u” Bert Sterna, poslednju seansu fotografisanja Merilin Monro, samo nekoliko nedelja pred njenu fizičku smrt. Fotografije je naručio Vogue, i objavio ih dan nakon njene smrti, i na njima se vidi sve: i zašto je živela i zašto je umrla, sav njen užas i lepota, i sasvim svež ožiljak od operacije žuči i strašna tuga tog blistavog bića. Merilin se, tokom slikanja, nekoliko puta toliko napila, da je sate prespavala i ti su trenuci najdirljiviji. Posle je lakom za nokte žvrljala po negativima koji joj se nisu dopali, i te su slike najlepše. Mrzeti noćašnju Amy je isto kao kad bi u fotošopu obrisali rez na stomaku Merilin. Jer bi ti se potpisan print na zidu gajbe baš lepo slagao uz Poltronu Frau, ali ti je ožiljak baš onako bljak.” (Biljana Srbljanović, 20.06.2011., Peščanik)
A ako ovo ne razumete hitno vam je potreban jedan ‚Rehab’ili možete ostati na Moby-u!
Autor/ica
