Predmet ćutanja

Povezani članci

• Krivci za Mahirovu smrt moraju biti kažnjeni
• YIHR BH organizira javne rasprave o ustavnim promjenama u Banja Luci, Mostaru i Sarajevu
• Digitalni narativ: 549. motorizovana brigada Vojske Jugoslavije
• U-tuk na Vulinov tuk
• Slavoj Žižek: Mračna i manipulativna uloga Fransoa Miterana
• Neki novi klinci

Foto: richmond 26

Frka u koju je Dačić naivno upao tek je jedna epizoda dugotrajnog linča kojem je Biljana Srbljanović izložena na stranicama tabloida gotovo svakodnevno, i takođe je predmet ćutanja.

Milica Jovanović, Peščanik.net

Sva sreća da su u Srbiji građanske slobode vrlo važne, inače bi se moglo destiti da imamo, recimo, premijera koji svojim kritičarima javno preti otkrivanjem mračnih tajni. Srećna je okolnost da su čak i te tajne bitna stavka ustavom garantovanih ljudskih prava i da premijer, sve i kad bi hteo, ne bi imao čime da preti.

Jer bi bilo baš gadno kad bi predsednik vlade u kojoj je istovremeno i ministar policije, iskoristio raspravu sa opozicijom da se za skupštinskom govornicom pohvali kako zna detalje iz privatnog života onih koji ga kritikuju, ali ih ne otkriva da ne bi ispao – bezobrazan.

Da sreća nije tako relativna stvar, ispao bi iz vlade jer „niko nije jači od države“ – a država je valjda otelovljena u ustavu i zakonima – naročito u trenutku u kom Srbija pokušava da dokaže da je dorasla pregovorima za članstvo u Evropskoj uniji.

Reč je dabome o Ivici Dačiću, sticajem sasvim zlosrećnih okolnosti premijeru i ministru policije koji se, prema navodima tabloida, tokom parlamentarne rasprave krajem prošle sedmice osvrnuo u gnevu na spisateljicu Biljanu Srbljanović. Ona, eto, „može da govori i radi šta hoće“ a premijer, avaj, ne: „kad bih ja sada rekao stvari iz njenog privatnog života, bio bih bezobrazan, je l‘ tako?“

Pa ne baš, odgovorio bi mu neki Ustavni sud, i to namerno po hitnom postupku, i prepustio ga nekom osnovnom tužilaštvu na dalju obradu. Ombudsman i poverenik za zaštitu podataka o ličnosti danima bi po medijima davili sa objašnjenjima zakona, organizacije za ljudska prava bi organizovale prigodne demonstracije, učiteljice bi sa đacima pravile radionice na temu slobode mišljenja i govora.

Ne radi li se, uostalom, o temeljnom načelu slobodne države u kojoj je politička moć čvrsto zauzdana pred pravima svakog građanina – a koji izistinski može i da govori i da radi šta hoće, onako kako mu to ustav i zakoni omogućavaju? Nisu li pretnje najvišeg vršioca vlasti, iznete u parlamentu, nedvosmislen napad na svakog građanina?

Kako se iznenada i neočekivano ispostavlja, od države su ipak jače političke partije, a među njima se trenutno odvija neka od onih mističnih bitaka za dobro svih nas; otud verovatno i institucije čiji se smisao iscrpljuje u zaštiti zakona i ljudskih prava, mudro ćute i čekaju da vide šta će biti na kraju.

U toj dubljoj i stvarnijoj stvarnosti, tvrde upućeni, borba se ne vodi oko trivijalnih prava građana na slobodno izražavanje bez pretnji kršenjem privatnosti, već je po sredi otimačina za veću moć između naprednjaka i socijalista. Ivica Dačić koji je satiričnu kritiku Biljane Srbljanović sa twittera iskoristio u skupštinskom obračunu sa Demokratskom strankom, zapravo je žrtva – nalik vaspitno zapuštenom klincu kojeg ekipa ispred samiške loži na frku. Navukla ga je redakcija naprednjačkog tabloida sa dna kace u kom Dačić inače važi za nesposobnu budalu, doduše sa izvesnim simpatijama, budući da je ipak koalicioni partner najmoćnijeg među nama.

Frka u koju je Dačić naivno upao tek je jedna epizoda dugotrajnog linča kojem je Biljana Srbljanović izložena na stranicama tabloida gotovo svakodnevno, i takođe je predmet ćutanja. Osim anonimusa, u progon po društvenim mrežama uključuju se i poslanici vladajuće koalicije koji, valjda u pauzama zasedanja, zasipaju spisateljicu psovkama i pretnjama. Novinarska udruženja izgleda nisu nadležna za tu vrstu političke zaštite koju trenutno uživa Kurir, institucije demonstriraju neobično razumevanje za javni dijalog u kojem vlast i pripadajući krugovi moći na kritiku odgovaraju razapinjanjem kritičara. Uostalom, poručuje tišina, to je ta sveta sloboda štampe, sami ste tražili a i ko vas tera da se kačite, ko zna šta sve tu ima.

Pa nema ništa, osim nesrećne zemlje i njenih građana pokornih.