Ponos

Povezani članci

• Tomislav Marković: Faruk peva posle rata
• Branimir Pofuk: Zašto sam bio u povorci?
• PRIČUVA KOJE SE VALJA PRIČUVATI
• Ekskluzivno: Banjalučki Hypo 2008. “pao” na kontroli sprječavanja pranja novca
• Razmjena mržnje
• Srebrenica: Otkazana promocija knjige koja negira genocid

“Srpski ekstremisti nisu spremni da izađu na ulice i
 protestuju što im političari sužavaju vitalni prostor ali
jesu kad treba da pretuku i osakate šačicu
homoseksualnih i srodnih šetača i one što ih aktivno
 podržavaju. Učestalo ulaganje manje energije u
 rešavanje svojih problema nego u petljanje u živote
onih koji nam se ne sviđaju čini se jednom od mera
zrelosti ovog društva. Štaviše, danas se
 najekstremniji Srbi srazmerno više u negativnom
smislu bave gej-populacijom ne samo nego
 političarima koji ih kradu, nego čak više no što su
 1991. dokonali na koje će sve načine Slovenija da
 propadne kad se odvoji od Srbije (a čime su se opet
 više bavili nego političarima koji su ih tada krali).”

Šta god da se zaista desilo u studiju TV Pinka pred nedavno snimanje emisije Magazin IN – da li je političar Dragan Marković Palma zaista povukao za ruku Predraga Azdejkovića i tako nastavio svoj sukob sa LBGT-populacijom – pomenuta televizija je rešila konflikt tako što je praktično udaljila gej aktivistu. Time je najgledaniji srpski TV kanal dao podršku možda najprimitivnijem nacionalnom parlamentarcu u njegovim dejstvima protiv ugrožene manjine. Naime, Palma je u avgustu unutar rasprava oko održavanja Parade ponosa u Beogradu – koja na kraju nije ni održana – izjavio da je „protiv svakog skupa gde homoseksualci demonstriraju ulicama Beograda i žele da prikažu da je nešto što je bolest normalno“. Posle tužbe Gej-strejt alijanse, on je zbog teškog oblika diskriminacije nedavno osuđen na novčanu kaznu.

Što se pak tiče prve i jedine održane Parade ponosa u Beogradu, povorku desničara i navijača predvodio je pop koji je mahao velikim krstom i rukovodio probijanjem policijskih kordona koji su štitili paradirajuće pripadnike LGBT populacije. Ovaj podatak jasno ukazuje da se homofobičnost u Srbiji opravdava pravoslavljem, na šta ukazuje i bacanje anateme na Paradu ponosa od strane crnogorskog mitropolita Srpske pravoslavne crkve, Amfilohija Radovića. „Jedno nаsilje, nаsilje tih obezboženih i nаstrаnih ljudi izаzvаlo je drugo nаsilje. Pа se sаd pitаju ko je kriv i tu đecu nаzivаju huligаnimа”, tim rečima je dan posle Parade ponosa oktobra 2010. Amfilohije za nerede na rečenoj manifestaciji praktično svalio manju krivicu na one koji su ih izazvali nego na objekte nasilja. (Valjda nije neophodan komentar o tome koliko je ovakvo mešanje crnogorskog mitropolita tamo gde mu nije mesto uticalo da se stvore uslovi da se naredne, 2011. godine, Parada ponosa u Beogradu ne održi zbog bezbednosnog rizika.) A na kraju paralele SPC -LBGT, moramo se vratiti na Palmu. Elem, kad ga je novinarka TV Fox 30. 5. 2007. pitala „Da li biste vi za prijatelja imali nekog ko je homoseksualac?“, odgovorio je: „Ne. Zato što sam tako vaspitan. Srpska pravoslavna crkva ne priznaje homoseksualce. Nismo mi toliko savremeni da bi legalizovali te homoseksualne brakove koje zagovaraju pojedini političari. Ne možemo da kažemo da su to ljudska prava – to je bolest.“ Kad mu je novinarka naglasila da po nalazima Svetske zdravstvene organizacije posredi nije bolest, ovaj nekadašnji pripadnik partije pokojnog ratnog zločinca Željka Ražnatovića Arkana a danas jedan od vladajućih političara u Srbiji, odgovorio je: „Pa, jeste, ako se vodi ljubav tamo gde Bog nije rek’o.“

U pitanju je samo jedan od srpskih političara koji je u trenutku kada je bio na vlasti davao ovakve izjave. Osim njega u tome prednjači svakako Velimir Velja Ilić, mada nije zgoreg ni pomenuti redovno negativan stav potpredsednika Demokratske stranke i gradonačelnika Beograda, Dragana Đilasa, o održavanju Parade ponosa.

Kada je imao funkciju ministra za infrastrukturu, Ilić je takođe na Foxu napao predsednika IO Vojvodine i funkcionera DS-a Bojana Pajtića. Rekao je da svi znaju da je Pajtić homoseksualac, a od drugog gosta u emisiji, takođe funkcionera DS-a Bojana Kostreša, tražio je da prizna da ima mladića („Je li Bojane, je l’ imaš ti dečka? Pa dobro, to je sad moderno, nemoj da se stidiš, slobodno kaži…“). Publika je na ovo bučno aplaudirala u studiju, i to je ono što zapravo najviše brine. I što je najnelogičnije: u zemlji u kojoj je prosečna plata na začelju evropske tabele, srazmerno se manja buka diže oko kleptokratije političara koja direktno zadire u džep stanovništva nego oko potrebe nekoliko stotina pripadnika LGBT populacije da se jednom godišnje, na sat vremena, mirno prošetaju glavnim gradom. Srpski ekstremisti nisu spremni da izađu na ulice i protestuju što im političari sužavaju vitalni prostor ali jesu kad treba da pretuku i osakate šačicu homoseksualnih i srodnih šetača i one što ih aktivno podržavaju. Učestalo ulaganje manje energije u rešavanje svojih problema nego u petljanje u živote onih koji nam se ne sviđaju čini se jednom od mera zrelosti ovog društva. Štaviše, danas se najekstremniji Srbi srazmerno više u negativnom smislu bave gej-populacijom ne samo nego političarima koji ih kradu, nego čak više no što su 1991. dokonali na koje će sve načine Slovenija da propadne kad se odvoji od Srbije (a čime su se opet više bavili nego političarima koji su ih tada krali).

Kada pak pitate pojedine pripadnike većinskog polnog opredeljenja zašto su protiv Parade ponosa reći će vam, otprilike, da oni nemaju ništa protiv homoseksualizma ali imaju protiv potrebe njegovih poslenika da javno šetaju, i načiniće analogiju po principu: ni mi „strejtaši“ ne šetamo, pa što bi oni? Možda zato što je LBGT populacija neravnopravna u odnosu na heteroseksualnu u Srbiji te se dotična potreba da se iskaže nepristajanje na takav tretman otuda i naziva Paradom ponosa?

Čak i danas 2011, 11 godina posle pada Slobodana Miloševića, svako ko se u Srbiji javno deklariše kao pripadnik LGBT populacije praktično mora snositi posledice. Po podacima Gej-strejt alijanse u Srbiji 2011. 67 odsto građana smatra da je homoseksualnost bolest, 56 procenata njih da je homoseksualnost opasna po društvo, a čak 90 postotaka u drugačijoj seksualnoj orijentaciji vidi prepreku za druženje i prijateljstvo, dok je dve trećine građana izjavilo da ne bi želelo da ima socijalne kontakte sa LGBT populacijom. Srodstvo sa osobama homoseksualne orijentacije ne bi da ima 70 odsto ispitanika, dok za 17 postotaka njih to ipak ne bi bio problem. U srpskoj kulturi svakodnevice tolerancija je, izgleda, faktički prihvatljiva kad ljudi drže oružje u rukama, ali nije kad se javno drže za ruke.

U pomenutoj anketi na pitanje „Da li su homoseksualci ljudi kao i svi mi?“ 40 odsto građana je odgovorilo potvrdno, isto toliko njih odrično, a 20 procenata građana je mrzelo da se opredele. Homoseksualnost se dakle toleriše kad ostaje u domenu privatnog, ali je neprihvatljiva kao javno istupanje i stav; dakle, za relativnu većinu građana Srbije ona je pojava koja je podnošljiva kad je pojedinačna i tajna, ali je nesnosna kada je iole grupna ili društvena.

Probleme gejevima u Srbiji, na kraju, ne prave samo političari, SPC i većina običnog naroda; deo njihovih nedaća je i institucionalne prirode. LGBT osobe se teško zapošljavaju, izložene su mobingu na radnom mestu, imaju poteškoće čak i pri dobrovoljnom davanju krvi, jer državni Institut za transfuziju krvi diskriminiše gejeve kao potencijalne davaoce. Braneći se brigom o zdravlju potencijalnih primalaca krvi, oni onemogućuju gej muškarce da u tom smislu doniraju jer Institut više decenija vodi evidenciju o seksualnosti potencijalnih davalaca. Svi gej muškarci zavedeni su u arhivi pod šifrom 0041 – visokorizično seksualno ponašanje: homo, biseks, promiskuitet…

A ako je sve već tako, ne stoji tvrdnja da je Srbija zemlja koja nije u stanju da uspostavi konsenzus. Izgleda da je odnos prema LBGT manjini možda jedina i u tom smislu utešna oblast u kojoj se dobar deo vlasti, naroda, crkve, poslodavaca – pa čak i glavešina nacionalnog zdravstva – savršeno slažu.