Ponarodnjačena kultura

Povezani članci

• Korupcija guši državu, a politici je do performansa
• Savjesni kazališni kritičar
• Cafe Nostalgia ili kako je Evropa postala Europe
• Predsjednik Opštine Nikšić saslušan zbog negiranja genocida
• Esad Bajtal na prvomajskom prosvjedu u Mostaru: Potrebno je gandijevski istrajati!
• Nemiri na Kosovu: Više oružanih sukoba policije i srpskog stanovništva i tokom protekle noći

(U susret festivalima koji ne znače ništa)

“Dnevnik, omiljena informativna emisija kod Srba, čiji
 je rejting uvek bio najgledaniji, počinje da liči na
 Dnevnik iz devedesetih. Red Kosova, red živih
 diplomatskih aktivnosti, aktuelnosti iz zemlje i sveta,
 red crne hronike, sportski uspesi (to je, na svu sreću,
 konstanta)… A pre i posle toga, provlači se jedan
 narodnjački, nacionalni feedback, oličen u koncertima
 narodnjaka na otvorenom, ili emisijama koje se
svode na jelo, piće, pevanje, igranje i lupanje
gluposti. Kvalitetne emisije iz kulture (književnost,
 film) pomerene su u večernje termine i zavise od
 političkih prenosa Skupštine ili sportskih dešavanja.”

Estradizacija srpske kulturne scene dobija zastrašujuće obrise. Možda je u većim gradovima (u kojima na sreću, ili nažalost, ne živim) ponuda takva da uključuje sadržaje koje bismo mogli nazvati elitističkim, u pozitivnom značenju te reči, zbog toga što smatram da nam je danas elita preko potrebna, baš kao i kriterijumi po kojima se određuje šta spada u obrazovnoedukativni sadržaj, a šta u zabavu za široke narodne mase, sklone padanju u sevdah, brzom zaboravu i instant bromazepam opuštanju uz limene duvačke instrumente.

Živim u malom gradu, u kojem se kultura prelama kroz političko-partijske interese, a kako je jedan od glavnih igrača u gradu vlasnik regionalne televizije i organizator koncertnih dešavanja, estradni menadžer Saša Mirković (poznat najviše kao menadžer Marije Šerifović, pobednice Eurosonga iz 2007. godine), jasno je da se “kulturna” leta odvijaju uz punu podršku estradnih folk i pop zvezda. Internetom kruži slika sa jedne žurke, organizovane u okviru Kulturnog leta od pre nekoliko godina, na kojoj su, u veoma eksplicitnim pozama, igračice u tanga gaćama. Bio je to čuveni pena parti, sa kulturom veze nije imao, ali jeste sa pornografijom. Drugom prilikom, gostovala je srpska folk diva Jelena Karleuša, kontroverzna pevačica, igračica, povremena kolumnistkinja, zaštitnica gej prava i borac protiv uskogrudosti i malograđanštine. Svojevremeno je okupirala stranice žute štampe vezom sa momkom iz podzemlja koji je likvidiran u vreme kada se sa njim zabavljala. Danas je ona jedan od zagovornika evropske Srbije, rušilac tabua i skandal majstor, pevačica koja svojim izgledom i načinom života konkuriše zvezdama svetskog džet-seta. Za vreme njenog nastupa na gradskom trgu skupilo se više srednjoškolaca sa gitarama koji su bojkotovali njen koncert, pevali, skandirali, o čemu takođe postoji zapis koji se može gledati na YouTube-u.

Bilo je to prvi put da su ovdašnji klinci (onaj manji deo koji nije zaražen firusom turbo-folka ili odmetnut u paralelne hajdučke navijačke grupacije) reagovali na “kulturu”, onako kako je to vide pinkoidni (Televizija Pink rodonačelnik je turbofolk manije koja je Srbiju zahvatila devedesetih godina) menadžeri koji nam je podmeću. Jelena Karleuša pokazala im je srednji prst i uzvratila na uvrede. Visina njenog honorara ostala je tajna, a bilo je u publici i onih koji su bili oduševljeni kulturnom ponudom.

Nije ono što se dešava u gradu bitno drugačije od onog što se ljudima u Srbiji servira posredstvom malih ekrana. Dnevnik, omiljena informativna emisija kod Srba, čiji je rejting uvek bio najgledaniji, počinje da liči na Dnevnik iz devedesetih. Red Kosova, red živih diplomatskih aktivnosti, aktuelnosti iz zemlje i sveta, red crne hronike, sportski uspesi (to je, na svu sreću, konstanta)… A pre i posle toga, provlači se jedan narodnjački, nacionalni feedback, oličen u koncertima narodnjaka na otvorenom, ili emisijama koje se svode na jelo, piće, pevanje, igranje i lupanje gluposti. Kvalitetne emisije iz kulture (književnost, film) pomerene su u večernje termine i zavise od političkih prenosa Skupštine ili sportskih dešavanja.

Kad se na ovdašnjem trgu, na kojem se, osim standardnih koncerata, često pripremaju riblje čorbe i gulaši, u zavisnosti od važnosti datuma koji se proslavlja, dok klinci igraju mali fudbal ili košarku, motoristi urlaju svojim mašinama a deca predškolskih ustanova doprinose sentimentalnosti čitave manifestacije, zadesi neko ko u kulturi ne vidi estradno značenje, ta vašarska estetika u kojoj je forma bitna, a suština se prenebregava, zaista deluje nadrealno.

Pravi kulturni događaj postaje tako underground, namenjen šačici posvećenika, frikova, koje društvo odbacuje zbog svojih visokih moralnih ili kulturnih normi, ne pridaje mu se značaj, on mora da se meri sa onim što kultura nije, ali, zbog pada kriterijuma, unižavanja građanskog društva, serviranja kiča i šunda, opšte besparice i amorala, estrada je ovde uspešno zaposela kulturni prostor.

Kad se sa nekim takvim sretnete na koncertu klasične muzike, književnoj večeri ili festivalu dokumentarnog filma, to je kao da ste se susreli sa davnim izgubljenim prijateljem iz nekog drugog vremena.

Ilustracije radi, potpisnik ovih redova, posle pet objavljenih knjiga i dva albuma, ne može da dobije medijski prostor u kojem će se njegov odlazak na zvaničan poziv književnog društva iz druge zemlje okvalifikovati kao vest koja zaslužuje da bude podeljena javnosti; zato se, sa druge strane, koncert narodnjačkih zvezda reklamira više puta dnevno na tv i radio stanicama.

Upravo završeni pozorošni Festival “Dani Zorana Radmilovića”, posvećen kultnom jugoslovenskom glumcu Radmiloviću (rođeni Zaječarac), večnom Radovanu i Ibiju, ponovo će pokazati sve slabosti palanačkog načina razmišljanja, jer ova smotra organizuje se ne zbog Radmilovića i ljubavi prema njegovom delu, nego zbog toga da se jednom godišnje uzmu pare onima koji cele sezone ne mogu da gledaju pozorišne predstave u ovom gradu, jer repertoara, praktično, i nema. Tako smo svečarski, po dvadeseti put, pogledali predstave i glumce iz drugih gradova, bili bar nekoliko dana delić opšte halabuke, pozvali Ministra kulture da otvori festival, aplaudirali sve dok gosti ne odu… A kad gosti odu, brže-bolje vratili kulise na svoje mesto i nastavili da se pretvaramo da nam je dobro i da se nešto dešava.

Estrada ne može da zameni kulturu, ali zato kultura može da pojeftini i postane estrada.