Palko i Ilonka

Povezani članci

• Granice novog carstva
• Đukanović u Beogradu: Početak rešavanja problema između Srbije i Crne Gore
• Što će nam uopće ovakav 1. maj, danas sveden jedino na kičasto-besmisleni privid s besplatnim grahom
• Naftalin za hrvatski monetarni suverenitet
• Heni Erceg: Hrvati su nacija kojoj su i u miru ratne svinjarije najvažniji integrativni faktor
• Počela rezervacija karata za 57. Festival MESS

Palko i Ilonka su naša sudbina, naš sunovrat koji još traje… Slava izgubljenima, poniženima, zaboravljenima! Slava im i hvala što su ostali ljudi do kraja! Njihov skok u smrt je naš teret i naša odgovornost. Ne smemo i nemamo pravo da ih osuđujemo. Njima slava, nama sramota i tuga… Semper fidelis

Osamnaest godina nisam mogao da dobijem dete! Dobio sam sina i već tri godine stanujemo u 15 kvadrata. Otišao sam u selo da živim; majka me isakatila, jer je bolesna žena. Bio sam 10 dana u CZ-u, u Mitrovici, zato što je moja majka prijavila da sam ja nju maltretirao! Ovim rečima se, kroz suze, penzionisani kapetan Palko Ponjiger (51), obratio svojim kolegama sapatnicima na sastanku Udruženja vojnih beskućnika u junu ove godine. Pola godine kasnije, Ponjiger je sa suprugom Ilonkom i trogodišnjim sinom skočio u smrt sa šestog sprata vojnog samačkog hotela u Batutovoj ulici u Beogradu. Palko i Ilonka su poginuli, a dečak je čudesnom srećom preživeo i sada se oporavlja posle teške operacije.

Ponjiger je svoju ispovest, čiji se snimak pre tri dana pojavio na “Jutjubu”, započeo biografijom. Kapetan prve klase u penziji. Otišao u invalidsku penziju 2001. godine, kada je operisao srce. Dobio smeštaj u samačkom hotelu “Zvezdara” 2003. godine, posle dve godine u penziji. Radio kao nastavnik u vojnim školama u Rajlovcu, Somboru i u Batajnici.

– Trenutno sam podneo zahtev za (beskamatni kredit od Ministarstva odbrane u iznosu od) 20.000 (evra). I uzeću tih 20.000! Samo da mi ih daju – rekao je uplakani Ponjiger. Kreditu se uzalud nadao. Nije ga dobio.

  – Ja sam sa suprugom. Supruga mi je Hrvatica. Ja sam Slovak! Nigde nisam mogao da se priključim vojsci. Nijednoj! Jer me nisu želeli. A nisam pobegao. I nisam ratovao. Nego sam došao u prekomandu – rekao je Ponjiger. (Blic, 8.12.2011.)

Ministar vojni Dragan Šutanovac je izjavio da razlozi za ovu tragediju nisu socijalne prirode… Kako nam je objasnio Ministar primanja penzionisanog kapetana Palka Ponjigera su bila solidna i verovatno je nešto drugo u pitanju… Istraga će utvrditi zašto je porodica Ponjiger «skočila u smrt».

Ko su vojni beskućnici? Da li još igde postoje beskućnici ovakve vrste sem u Srbiji? Koliko ih je? Da li ih je iko ikada prebrojao? Kako žive? Od čega? Sva ova pitanja su mi prošla kroz glavu kada sam čuo vest o ovoj porodičnoj tragediji. Ali nije ova tragedija samo porodična, nego je naša i sa njom se moramo suočiti. Palko i Ilonka su naša sudbina, naš sunovrat koji još traje… Slava izgubljenima, poniženima, zaboravljenima! Slava im i hvala što su ostali ljudi do kraja! Njihov skok u smrt je naš teret i naša odgovornost. Ne smemo i nemamo pravo da ih osuđujemo. Njima slava, nama sramota i tuga… Semper fidelis