Otišao je jedan od najvećih Senad Ćehić Medo – Ljudina

Povezani članci

• Moja heroina antifašističke borbe
• Fondacija Heinrich Böll povodom godišnjice genocida u Srebrenici: Ne poricati! Sjećati se!
• Ima jedna konstanta
• Nerzuk Ćurak: Daleko je sunce
• Evropa u Corona krizi: Kakvo razočarenje!
• Realizirana akcija pošumljavanja Rujišta

U Mostaru je negdje u julu 1993. godine umrla nada. Hiljade granata koje su padale svakodnevno, prazni stomaci koji su valjda obarali rekorde u svojoj praznini, nisu davali mogućnost nade. Postali smo ležerni, igrali smo šah vani, a kada bi granata pala u našu blizinu pokupili bismo pale šahovske figure i nastavili igrati. Nisam vjerovao da se Mostar može odbraniti, tako da su se snajperski metak ili geler granate činili kao bolja opcija od noža.

Čitali smo tešku literaturu koju smo probali razumjeti, ali nas sigurno nije mogla baciti u veću depresiju nego što jesmo. Kao vojnici u vojsci kada brišu datume i gledaju koliko ih je još ostalo, tako sam svakodnevno brisao klince s kojima više nikada neću u školu, ali i ljude sa kojima više neću bježati ispred granata i snajpera.

Međutim, postojao je čovjek čiji bi dolasci s linije za nas značili praznike.

Senad Ćehić Medo slobodno je mogao dobiti odlikovanje zbog toga što dodatno nismo poludili u ratu. „Bata  imam novosti“ rekao bi dok bi utrčavao u našu kuću pred snajperom. “Lovac uzima Hum, nakon toga se probijamo prema gradu, ma za mjesec dana idemo gledati Veleža pod Bijelim brijegom”.

Pričao bi nam kako je sve spremno za potpunu deblokadu grada i da se samo strpimo. Nakon  toga bi mom ocu dao cigaretu koju je dobio sa sebe, mada je bio strastveni pušač, Džafo mu je uvijek bio važniji.

Kada bi otišao bili bismo u euforiji, imitirali smo da jedemo i pijemo.

Kao u dobrom  filmu, kada vam dobar režiser predstavlja najveću naučnu fantaziju – vi mu potpuno vjerujete.

 Njegova energija bila je najjače oružje koje smo imali u našoj mahali.

 Zato smo svi pitali više puta tokom dana “Kad će Medo sa linije?”

Mada je imao ogromnu porodičnu tragediju, stalno je govorio kako nikakva osveta ne dolazi u obzir, njegove humanističke priče tih godina bile su potpuno  nadrealne.

Bio je heroj rata, ali nikada nije pričao o tome, pričao je o herojstvima svojih drugova i na kraju priče bi onako ponosno rekao “Bata, odbranili smo Mostar”.

Pročitao je doslovno sve od svjetske književnosti što je prevedeno  na naše  jezike i iz toga crpio svoje životne nazore.

Došao bi često kod mene i uzeo bi minimalno pet knjiga, uz obećanje da ih vraća za 15 dana, vratio bi ih tačno nakon 15 dana, pročitane, i spreman za raspravu.

Govorio je o Dostojevskom, Tolstoju, Prustu, Kafki, Murakamiju, Pamuku, Frenzenu, bolje i sadržanije od univerzitetskih profesora.

Fudbal je poznavao i analizirao kao Tomislav Ivić, skupili  bi se oko njega i slušali kako je  fudbal ustvari samo jedna  filozofska  discplina.

Nikada nije prebolio neuspjeh jugoslovenske reprezentacije 1982. Za nju  je tvrdio da je najbolja u istoriji.

Bio je zaljubljen u Velež i Manchester, United kojima zadnjih godina njegovog života nije išlo.

Kada je 2012. pao snijeg, moje naselje se našlo u potpunoj  blokadi. Blokadu je probio naravno naš Medo. “Bata jesi živ, da se probijemo samo do drva, da naložimo vatru, pa da u miru možemo čitati”.

Nakon toga s lopatom je otišao u ostale mahale da probija blokadu, nosio je djecu, trudnice do ambulante, donosio lijekove starima i bolesnima.

Nije nas to čudilo od njega. Svi su ga zvali „Ljude“ skraćenica od „Ljudina“ i samo se dobro moglo dobiti od njega.

Nakon rata vratio  se u svoju prijeratnu firmu Vranica, koja se brzo raspala.

Umjesto da predaje na Univerzitetu svjetsku književnost, Medo je bio prisiljen  da radi na skeli. Ubrzo je postao najbolji u tom poslu. Poštenje, čestitost i radinost je ono što ne postoji u velikim količinama na ovim prostorima i kada se pojavi takva osoba, onda ona ne može naći posao. Napravio je vlastiti biznis  i doslovno nije mogao stići na sve pozive, radio je stalno. Kada bi tako umoran došao kod mene rekao bi “ne mogu Bata ostati već pola sata, nisam  se ni istuširao“. I onda bismo ostali do dugo u noć, pričajući o književnosti!

Kada sam jučer krenuo na posao, zovnuo sam „Ljudino moja što te nema”, pa „Bata nema te nikad u Mostaru, eto dolazim večeras pa ćemo ostati uobičajno do zore”. Ostali smo još deset minuta pričajući dok mi je taksista nervozno svirao da ne može  više čekati!

Za sat vremena otišao je da vidi neku skelu i kao u ratu komandant, išao prvi i otišao za onima koji su išli prvi, Hujkom, Švabom..

Mostar je izgubio jednog od svojih najbolji građana, ali nikada ne smije izgubiti uspomenu na čovjeka koji je bio velik kao lik iz neke knjige Fjodora Mihajlovića Dostojevskog.