Opozicija u levo

Povezani članci

• Don’t cry for me, Croatia
• BOG NE VOZI MERCEDES
• Promocija knjige ‘Labanotacija’ Marka Mićića u Beogradu
• Izveštaj o vremenu
• Do glasova birača čak i prijetnjama novim genocidima
• Smijeh slobode

Izbori na Voždovcu, u Odžacima i Kostolcu najavili su kraj karijere Dragana Đilasa kao šefa Demokratske stranke. Naveliko se pominje povratak spasioca Borisa Tadića, što je, uostalom, najavilo i njegovo ničim (drugim) izazvano prisustvo u emisiji Olje Bećković pre nekoliko nedelja. Njegov kambek mogao se predvideti još pre par meseci, kada je uveliko osipajućem članstvu stranke ponudio moguću koaliciju i saradnju sa SNS-om. (Da nisu previše gadljivi na svoje partnere, da su ješni na moć i alavi na funkcije, toga smo bili svesni i dok su bili nosioci vlasti) Jedino pitanje ostaje da li će naprednjacima, uopšte, neko biti potreban za formiranje buduće vlade. Po svemu sudeći neće, ukoliko se stranka ne raspadne (što nije baš verovatno kada se nalazi na uzlaznoj liniji i kada su individualni interesi članova i odbora dovoljno sinergizovani da su pre centripetalna nego centrifugalna sila).

Piše: Stefan Aleksić

I inače, izgleda da sada svi gravitiraju trenutno najjačoj stranci, bez ikakvog osvrta na stranačke ideološke pozicije. Podsetiću na savez koji je do pre nekoliko meseci izgledao nadrealno: Liberali Čedomira Jovanovića rukama i nogama kopaju ne bi li se dočepali neke, bilo kakve, koalicije sa naprednjacima. Pa iako za sada ništa ne dobijaju, ne smemo zaboraviti da nam predstoje i izbori i neka nova vlada, pa budući savez ne smemo isključiti.

Sa druge strane proces artikulisanja opozicije ne ide nikako. Svojevremeno su se pregovori o zajedničkoj politici DS-a i LDP-a pokazali kao farsa jer su Jovanovićevi liberali zahtevali ono što nisu mogli dobiti da bi pregovori propali i da bi mogli mirne savesti (??) opravdati svoju borbu za savez sa naprednjacima. Vidimo da se, paradoksalno, opozicija pokušava konstituisati kao nekakva ne-opozicija, sa boldrikovski lukavim planom i programom da ne kritikuju vladajuću partiju već da prvom prilikom odlete pod njenu zaštitu. Sve to zajedno ukazuje meni, a nadam se i kritičnoj većini građana da ovakva gibanja i personalne rokade neće promeniti ama baš ništa i da one ne mogu konstituisati ozbiljnu opoziciju i alternativni politički program.

Ali nije baš sve toliko beznadežno: jer i u ovakvoj političkoj situaciji postoji potencijal za artikulaciju ozbiljne alternative. Vladanje sadašnje političke elite na čelu sa Aleksandrom Vučićem i konkretni njeni potezi pokazuju nam originalno lice desnice: ono nije samo nacionalističko, kao što smo često skloni da simplifikujemo, ono je i, iznad svega, vulgarno kapitalističko.[1] Ali velika zabluda u kojoj se neki danas nalaze, ista ona zabluda u kojoj se nalazila opozicija u Srbiji još od početka devedesetih na ovamo, je da je nacionalizam protivstavljen surovom eksploatatorskom kapitalizmu. Nažalost, ova dva zla su međusobno duboko povezana. Ukoliko Srbiju danas poistovetimo sa bolesnikom kojem je preko potrebna invazivna terapija, Vučić je doktor koji operiše motornom testerom (dok je DS podsećala na doktora koji se plaši da načini rez). Ni jedna ni druga opcija ne zadovoljavaju i obe se završavaju sa mrtvim pacijentom.

Posebno je opasna činjenica da ni nove političke snage ne pružaju autentičnu alternativu, iako su se stekli uslovi da se ona artikuliše. Na primer, Nova stranka se pojavila pre otprilike godinu dana i njen program promene izbornog i političkog sistema je zaista smislen. Ali u isto vreme ova stranka se u ekonomskom programu zalaže za privatizaciju javnih dobara, „liberalizaciju“ politike zapošljavanja[2] i slične stvari. Pa iako politička scena podrazumeva različite političke i ekonomske vizije, ukoliko želite da ponudite alternativu, onda će nam ustrebati politička snaga koja će ponuditi nešto sem vulgarnog kapitalizma (neoliberalizma).

Jedini smislen i artikulisan odgovor na autoritarnu ekonomsku[3] politiku sadašnje vlasti može dati levica. Ona, međutim,  ne postoji: autentično levih stranaka i partija nemamo. Još pre nekoliko meseci, kad je pokrenuto pitanje opozicije sadašnjoj političkoj eliti, javila se jedna ideja, predlog Dejana Ilića, da se opozicija u Srbiji okupi oko građanskog (etosa, projekta, politike, imaginacije, zahteva). Ona je svakako valjan predlog ali je donekle i nedorečen. Građansko je okvir za političko delovanje, i građansko može biti cilj onda kada se nalazimo u situaciji radikalno autoritarnih, diktatorskih i nedemokratskih režima. Na planetarnom nivou danas se suočavamo sa političkim projektom koji, sve češće nedemokratski i surovo autoritarno,  diskredituje sve moguće alternativne političke projekte. Drugim rečima, danas u Srbiji, ali i na globalnom nivou građansko je nužno levo.