Novi hodočasnici

Pokušavam, ali nikako ne mogu da se smirim od onog kadra u kojem mrtav čovek leži izložen u tržnom centru dok se raja gura oko leša i nadmeće ko će naći bolje mesto da mobilnim telefonom ovekoveči taj prizor.

Ovo nije tekst o pukovniku Gadafiju jer, realno, takav tekst je u današnje vreme nemoguće napisati. Fenomen „nove svesti“ se agresivno nameće kao glavna tema, a nešto drugo o čemu ste možda naumili da pišete – lik, delo i t.sl. – automatski odlazi u drugi plan i to u najboljem slučaju. Elem, pitam se da li pripadam istoj vrsti, da li živim na istoj planeti sa onima koji su našli za shodno da mrtvaca izlože kao i svu ostalu robu u šoping molu? Imam li bilo šta zajedničko sa onima koji žude da se fotografišu s tim „artiklom“, što se kaže, za uspomenu i večno sećanje? To bi bila retorička pitanja, a prava bi glasila: Ko su oni? Ko sam ja?

Toponim Meka se odavno koristi ne toliko da označi pohod muslimanskih hodočasnika koliko za sve masovnije masovne skupove na koje ljudi svojevoljno hrle iz najrazličitijih razloga. Hodočasti se na fudbalske utakmice, koncerte popularne muzike, proteste, butike. U Americi se šoping molovi nazivaju savremenim hramovima. Imam utisak da bi se ništa manja masa sveta nekako ugurala u te hodnike sve i da savremene bogomolje nisu tako upadljivo ogromne, a jesu. Uglavnom se otvaraju u devet ujutro. Već oko osam sati možete zapaziti ljude u trenerkama koji se okupljaju oko mnogobrojnih ulaza kako bi, za sat vremena, što pre ušli. Zašto? Jedna Amerikanka mi je objasnila da su ti objekti, iz nekog razloga, prihvaćeni kao najbolje mesto za šetnju, neku vrstu blagog jutarnjeg treninga. Svuda naokolo je prelepa priroda – to je jedino neosporno američko bogatstvo. Međutim, ljudi čekaju da bi se šetali iza zatvorenih vrata!

Sasvim je logično da su tržni centri idealno mesto za terorističke akcije. Izgleda da samo na takvim mestima može da se pobije toliko ljudi. Mnoge zemlje „trećeg sveta“ još uvek nemaju te moderne građevine (mada je njihova izgradnja samo pitanje dana), pa se tamo masakri prave po pijacama. Među posetiocima molova – potencijalnim žrtvama – vrlo je malo onih koji nešto kupuju. U redu, kad ste već tamo, a imate para, kupićete bar sladoled. Ali ankete pokazuju da su za nasušne kupovine i dalje ugodniji dućani, kao i butici ušuškani u centru grada. Odlazak u šoping mol je definitivno neka vrsta događaja, a ono što je u svemu tome jedino prirodno jeste da se od događaja očekuje DOŽIVLJAJ.

Ako ne grešim, reč mol potiče od reči malj. Reč je o igri koja je prethodila današnjem kriketu, mislim da se zvala pal-mal, za koju su osim drvene lopte, drvenog čekića i igrača bili potrebni i hodnici. Ne znam kakve veze imaju preteča kriketa i šoping, ali neko ih je spojio tom jednom rečju – mol. Zanimljiva je ta opčinjenost oružjem ili bar oruđem. Uglavnom, veliki broj današnjih zemljana tvrdi da u šoping molovima ima svega! Dakle, govorimo o apsolutu. Kada to bezrezervno tvrde, ljudi ne misle na jedne te iste robne marke koje zaposedaju svaki tržni centar, niti na restorane i kafeterije koji su, recimo, najbolje mesto za samoubistvo – dovoljno je samo da zapalite cigaretu i odmah ćete biti ustreljeni. Ne misle ni na fontane, ptice koje zbunjeno lete po simuliranim botaničkim baštama, animir-muziku iz ozvučenog raskošnog koncertnog klavira, najmanje na čekić. Ne. Reč je o UVERENJU da je to MESTO SVEGA.

U srpskom jeziku su reči „sve“ i „sveto“ koincidentno približene. Međutim, pravo pitanje glasi: šta je to „sve“ što je u današnjem većinskom mozgu supstitucija za sveto? Ili, pak, nema nikakve veze sa ovom kategorijom koja je prevaziđena taman kao i pal-mal? U svakom slučaju, ostaje pitanje šta je to što se danas doživljava kao totalitet, kao i upitanost nad istrajavanjem čovekove potrebe za totalitarnim.

Sa stanovišta današnje akumulacije informacija, mrtvac izložen u tržnom centru neminovno nosi etiketu „samo vest“. Neko se oduševio, neko se zgrozio, neko nema pojma – sve je više onih koji izbacuju televizore iz kuće i ne prate štampu. Ko zna šta će biti i sa onim foto-zapisima sa lica mesta, iz mobilnih telefona? Ljudi se sve više žale na pretrpanost – pretrpani su knjigama, kompakt diskovima, „starom odećom koju nikako da bace u đubre“, a i kompjuteri imaju ograničenu memoriju, bar za sada. Još dok su polagali svog na drevni način svrgnutog lidera u rashlađenu komoru, tamo negde se dogodio razorni zemljotres, uhapšen je čuveni narko bos i brani se sa slobode, čuvena glumica je slomila nogu na snimanju novog filma, uvek je održana neka utakmica od epohalnog značaja, a na kraju, zna se – vremenska prognoza. Priznali to ili ne, svi smo postali meteoropate. Kao nekada stihove, ljudi danas uče vremensku prognozu napamet. Ukoliko ste, recimo, otišli na neki koncert koji se, velika je verovatnoća, održao u šoping centru, uvek ćete moći da pozovete mamu, teču, komšinicu, bilo koga jer nema toga koji je saznao i zaboravio kakvo nas vreme očekuje sutra.

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik  (EPK Maribor 2012)