Nova Jugoslavija

Povezani članci

• Slavo Kukić: Vučić i Dodik nastavljaju velikosrpsko tamburanje
• Renato Baretić: Narod koji ima ovakvu omladinu, ne treba brinuti za svoju budućnost
• Schengenski bumerang fijuče prema Zagrebu
• Lijanović pod sumnjom da je dao milione netransparentno
• Viktor Ivančić: TUĐMANOVA ZAGROBNA SJENKA
• Pravnu državu vratiti njenim građanima!

Igor Mandić baš voli da podigne prašinu. Ruku na srce, on to čini već decenijama i to – za razliku od većine ovdašnjih podizača prašine – čini sa izvesnim stilom. Činio je to i SFRJotovog vakta, a nastavio je sa istom rabotom i posle raspada Jugoslavije.

Jedan je od prvih hrvatskih intelektualaca koji je posle rata došao u Beograd i zbog toga je u agramerskim medijima momentalno nabijen na kolac. Što ga nije naročito pogodilo. Stalno je on na kocu. Odatle, valjda, bolje vidi.

Evo, tu nedavno, Mandić je izjavio da je Republika Hrvatska „promašen koncept“ i da Hrvatskoj nema druge nego da se ponovo udruži za bivšim YU republikama i da formira neku novu Jugoslaviju. Bilo bi to, smatra Mandić, odlično rešenje za sve jer – ovakvi kakvi smo – u Evropskoj uniji nećemo dobaciti dalje od trećerazrednosti. Tu je Mandić potpuno u pravu. Samo ne vidim kako bismo se od vaistinu trećerazrednih, operetskih država, obnovom SFRJota unapredili u prvorazredne. To što se SFRJ bolje kotirala od svih ex-yu država skupa bilo je posledica drugačijih istorijskih okolnosti i boljeg, da kažemo, menadžmenta. Na stranu što je Mandićeva ideja šaka soli u oči svih takozvanih nacionalnih ideja.

Dobro, čisto ja sumnjam da je Mandić ozbiljno mislio. Možda mu izlazi neka knjiga, pa se upustio u marketing, a možda samo govori ono što misli, a što nikoga ne obavezuje. Mada, ko zna, imao je tu nedavno, na Sajmu knjiga, „konsultacije“ sa Ćosićem, čovekom takođe punim revolucionarnih ideja. Ja, u načelu, pozdravljam smele zamisli, ali mi virtuelna Nova Jugoslavija – da se nekim čudom formira – ne bi izgledala kao neko idilično mesto.

Floskule tipa „sličnokrvnosti“ i „upućenosti na zajednički život“ nekako mi zvuče prevaziđeno iz prostog razloga što smo imali šansu i što smo je spektakularno i krvavo spiskali. Prva Jugoslavija je nastala u ambijentu mnogo manjeg međunacionalnog animoziteta. Animoziteta, zapravo, gotovo da nije bilo. Niko ni sa kim do tada nije ratovao, ako isključimo učešće hrvatskih vojnika u Austrougarskoj vojsci, ali ti su ljudi bili mobilisani. I šta? Dok si rekao „dve godine“ – eto animoziteta. Tu države i društvena uređenja ne pomažu. To nam je, da kažemo, u krvi. Što nipošto ne znači da se protiv toga ne treba boriti i da to ne treba lečiti. Ali za to lek nije ni EU ni neka nova Jugoslavija.

Danas