Nasilje

Povezani članci

• Gojko Berić: Od tamnice do tamnice
• Janša zabranjuje crvenu zvijezdu i Tita
• Velik broj svećenika i crkvenih ljudi djeluje pod plaštem Čovićeve stranke
• Čedomir Petrović: Ne ponovilo se više nikad
• Umbrella: Povucite Nacrt zakona o posebnom registru i javnosti rada neprofitnih organizacija iz skupštinske procedure
• BH blok: Udruženi diletantski poduhvat

Dok je tokom završne decenije prošlog stoleća srpski polutotalitarni režim ispoljavao – i ohrabrivao ljude na direktnu – agresiju, lokalne vlade iz 21. veka se uglavnom trude da prikažu izrazito fluidan i ne baš normalan društveni kontekst kao gotovo najnormalniji mogući. Takav konfllikt između stvarnosti i utilitarnih maštarija u praksi tera njegove objekte na samopotiskivanje, na razne odbrambene mehanizme, među kojima je najgori ali ne i najređe korišten: nasilje. S druge strane, kao da je porast ubistava, samoubistava i agresije jedini način sve većeg broja građana Srbije da reaguju na tešku, hibridnu i nerazumljivu stvarnost koju žive.

Crna hronika je verovatno najmaštovitija proza koju ovdašnja trenutna stvarnost ispisuje. Ako je nekada rečeni novinski žanr u srpskim medijima ispunjavan primerima klasičnijih vidova nasilja, recentni egzemplari poput raznih varijacija na incest i masovnog maltretiranja maloletnica od strane školskih drugara uz upotrebu savremene tehnologije deluju zaista inovativno. A ako više volimo najjače primere iz etabliranijih vidova krvoločnije agresije, na oltar pominjane lažne normalnosti u avgustu 2008. je prinesena glava Smaila Tarića, nakon što je danima ležala usred Bulevara kralja Aleksandra. Nezgodno je stepenovati užas, ali taj simbol – jer je vrhunac nasilja – ovdašnjeg 21. veka deluje mnogo krupnije od odgovarajućeg simbola devedesetih: slomljenog vrata malenog Roma Dušana Jovanovića od strane skinheda, „belaca“. Slažem se da je tema nezgodna, ali je sigurno i da je tačna. Doduše, bila bi još manje ugodna ako bismo se detaljnije pozabavili analizom nacionalne pripadnosti dotičnih žrtava.

A ako je porodica osnovna ćelija društva, ipak najviše uznemiruju podaci o porastu nasilja u tom registru. Na primer, u prvoj polovini 2011. godine u Srbiji je ubijeno 29 žena, dok je u celoj 2010. umoreno svega njih 32. “Ova ubistva najčešće su bila veoma brutalna, a počinili su ih sadašnji ili bivši partneri žena”, izjavila je za novinsku agenciju Beta državna sekretarica u ministarstvu rada i socijalne politike Snežana Lakićević. Po istom izvoru, na primer: 54 odsto njih je u Srbiji bilo izloženo nekom vidu porodičnog nasilja. Na primer, od 2005. do 2009. godine je po istim podacima broj žrtava porodičnog nasilja porastao 11 puta.

Staro je pravilo našeg skoro-pa-većinskog čoveka – kao i skoro-pa-većinskih pripadnika svakog drugog sličnog „našeg“ naroda – da problem koji ne može da reši na višem nivou spusti na niži. Onda dotičnu nedaću on, bilo kojim povodom, „rešava“ stvaranjem nove. Sve uzev, tu postoje dva problema: izvorni i „pomoćni“. Na primer, prvi je siromaštvo. Ako naš skoro-pa-većinski čovek ne može protiv toga ništa da preduzme, jer među jednakima nikom nije potreban niti se usuđuje da pokuša na višoj instanci, on ga u nezanemarljivom broju slučajeva „pomoćno“ transferuje prema pripadnicima (verske, nacionalne, seksualne) manjine, ili ka ukućanima.
Zašto takav čovek tuče ženu? Jači je od nje. A decu? I od njih, nesumnjivo. Pripadnike manjina može da maltretira jer je u odnosu na njih u većini. A zbog čega radije ne naudi pravim krivcima za izvorni problem? Od njih je slabiji. Da li je kućnim ili uličnim nokautom nejači, makar, rešio problem? Nije, ali ga je „ishendlovao“ multiplikovanjem glavnog problema. Time ga je raslojio, učinio naizgled manjim, maltene pribavio sebi mentalni predah od bede. Zbog čega nije naudio krivcima za izvorni problem? (II) Zato što se naš junak praktično shvata njihovim vlasništvom, kao što su ukućani njegovo. Time samo pokazuje koliko se divi političarima, jer i oni glavne probleme “rešavaju” izumevanjem novih. Kao što su devedesetih oni soluciju za ekonomske nedaće našli u ukidanju ekonomije i instaliranju ratova – što je baš zgodan žanr: ne moraš ništa da proizvodiš, samo da rušiš i što si uspešniji rušilac, imaš više političkog uspeha – tako se naš junak umesto dovijanja oko kućnog budžeta može dovijati kako da spase dupe u zatvoru u koji dospe ako slučajno treba da plati za sopstveno kućno nasilje. Ali, posledice usmeravanja problema prema višoj instanci umele bi da budu mnogo nezgodnije nego kad su okrenute prema nižoj – ukućanima ili manjini. Na kraju krajeva, bez obzira na sve sigurne kuće i humanitarne pokušaje, u ovom društvu i dalje postoji neizrecivi mačizam koji mnogim junacima poraženim u ratovima pruža utehu. Naime, oni još uvek imaju u odnosu na nekoga da se osećaju superiorni.

Kakve su u Srbiji kazne za, na primer, silovanje kad se uporede s onima u Skandinaviji? Tragikomične. Kakva je kaznena politika, uopšte? Veoma blaga. Šta su političari učinili da se tu nešto promeni? Uglavnom izgovorili gomilu floskula jer im u suštini treba biračko telo što nižeg materijalnog i mentalnog standarda. Takvima je, naravno, jednostavnije manipulisati… To je još i uviđavno ponašanje imamo li na umu da se bivši ministar Velimir Ilić javno retorski upitao zar bi bilo greh lišiti života huligana koji ga je fizički napao. (Kasnije je, doduše, lider Nove Srbije pištolj kojim bi to, sva je prilika, izveo da ga je poneo, zgađeno vratio policiji.) Ali i taj seljački Sid Višez srpske političke scene bio je kultivisan u odnosu na jednog od vođa opozicije, Vojislava Šešelja, koji je 1992. potezao pištolj na taksiste i studente. Da li su Šešelj i Ilić kažnjeni zbog toga? I šta se, na kraju, preduzima kulturnom politikom da se podigne nivo javnog govora, pa tako i svest? Ili ovako: koliko procenata ljudi u Srbiji ima završenu visoku školu? (Ovim ne želim da impliciram da su samo ljudi sa fakultetom obrazovani, ili da su svi oni obrazovani; ali potrebno nam je neko merilo.) Praktično, najniži u Evropi, pa čak i gotovo u regionu (6, 5 odsto); Makedonija je u tom domenu “jača” za jedan procenat, Hrvatska više nego dvostruko, Slovenija trostruko, a skandinavske zemlje i do pet puta. A ako je sve već tako, samo znači da i kućnog i vanjskog nasilja ima onoliko koliko, u ogromnoj većini, to odgovara i sudstvu, i političarima, i kulturnim glavešinama, i obrazovnom sistemu.

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik  (EPK Maribor 2012)