Nacionalizam ne podnosi stvarnost

Autor/ica 10.3.2012. u 15:07

Povezani članci

Javna sfera u Srbiji je ponovo zavibrirala. Posle meseci slavskog i novogodišnjeg zatišja, neke ključne tačke i pitanja javne sfere ponovo su otkrivena. Nacionalističke snage oličene u medijima i političkoj eliti ponašaju se kao uzrujani roj pčela: prvo su iskasapili tekst pisca Andreja Nikolaidisa tako što su jedan deo istrgli iz celine, pa su tu rečenicu iskrivili, pa su ga onda optužili da je on toj rečenici dao značenje koje su joj dali beogradski petparački mediji. Roj pčela je uzrujan i zbog jednog filma (koji niko nije gledao). Uzrujali su se i zbog toga što je neko primetio da je jedan entitet susedne nam države jednu trećinu svoje teritorije etnički očistio, između ostalog počinivši genocid u jednom malecnom gradu u istočnoj Bosni.
Na kraju krajeva, roj pčela je izujedao Sretena Ugričića, direktora Narodne biblioteke jer je iskazao svoje mišljenje i zahtevao kraj progona oko nepostojećeg značenja polu-izmišljene rečenice i on je smenjen tako što mu je spočitano neslaganje sa nekim implicitnim državnim stavom. Neverovatno je na koliko sve nivoa i u koliko tačaka nacionalistički diskurs može biti uvređen i koliko je štete načinio za nepunih nedelju dana.

Medijska krivotvorenja

Kao problem postavljam sledeće pitanje: koji su uslovi omogućili, pa čak i uslovili, medijsku stvarnost koju danas živimo, a čija je direktna posledica smena Ugričića i javnu sferu koja je sposobna da amortizuje ovoliku količinu gluposti? Mediji redovno, krivotvore ono što treba da prenesu, od muva prave slonove (a od slonova muve) i, često ni iz čega, prave nesnosnu i neshvatljivu buku u javnoj sferi. Po svemu sudeći, „urednici“ i „novinari“ shvatili su da je novinarstvo jedna banalna igra reči, igra iskrivljavanja onoga što se desilo, te tehnika jezičkog slaloma koji izbegava imenovanje a pogađa „vešto“ krivljenje stvarnosti u „našu“ korist. Za to vreme, građani ove neverovatne i posve očigledne gluposti gutaju sasvim i bez zadrške.

Za nacionalizam političko (ili neke temeljne pretpostavke građanskog društva, kao što je sloboda) nužno predstavlja septičku jamu koja prlja svete istine – kao što je ona u prediskurzivnoj, nebeskoj vezi između članova nacije – koje zauzimaju prostor nadstvarnosti negde „iznad“ nas . Utoliko Bliherova tvrdnja da je nacizam loš jer je temeljno antipolitički, važi i za nacionalizam. Paradoksalno, nacionalizam, u svojoj krajnjoj instanci uništava i državu. Za tu regresivnu fantaziju o vraćanju u prednatalno, država je višak, jer funkcionalnost društva nije u efikasnosti institucija (države), slobodi pojedinca da misli (što je državi palo u zadatak da garantuje) ili elastičnosti političkog koje amortizuje unutrašnje sukobe i kategorijalne podele po raznim
		Nada Denić, Polje, Akril na kartonu, 2010.

osama, već je funkcionalnost društva sadržana u njegovoj prediskurzivnosti. Stoga i svaka materijalizacija unu-trašnjih razlika (fizičkih ili onih u stavovima) nacionalizmu je trn u oku jer pokazuje da je nacionalistička fantazija jednoobraznosti upravo to: fantazija.
Sa druge strane, ovo nije jedina loša strana nacionalizma, mada je, vrlo verovatno, nacionalizam loš iz svih uglova. Kako su za nacionalizam konstitutivne transcedentne kategorije, dakle nužno neke imaginarne strukture, normativna komponenta nacionalizma je izrazito nasilna i antiemancipatorska. Pošto pokušava da materijalizuje imaginarnu kategoriju, on se upušta u nemoguć zadatak. Stoga nacionalistički projekat na beskrajno velikom broju nivoa proizvodi normativne posledice: u izgledu, u ponašanju, u kući, u porodici, u javnom diskursu, a najopasnije u ljudskim mislima gde zahteva „sabornost“ i slaganje oko velikog broja pitanja. Dakle, pravi magnet za autoritarne projekte.

Misliti svojom glavom

Ugrešićev čin, kojim je on pokazao da, i pored toga što je direktor nacionalne institucije, ima svoje mišljenje, plastično je razotkrio neizbežni neuspeh nacionalizma u njegovom suludom ispunjavanju nemogućeg ali je u isto vreme pružio nacionalizmu teren za proizvodnju nacionalnog slaganja. Ugrešić ne misli „kao što treba“, smenjen je, dakle, svi (bitni) misle „kako treba“, zbog čega se iluzija sabornosti i transcedentne vezanosti može simulirati još neko vreme. Nevolja sa nacionalizmom je u tome što ga ovakve gluposti ne mogu dozvati pameti, on živi od sopstvene nemogućnosti, što, zapravo, nacionalizam gura u njegovu krajnju instancu: neograničeno nasilje na svakom zamislivom nivou, u svakoj zamislivoj situaciji i poziciji. Da bi se predstavio kao mogućnost, a ne samo glupost, nacionalizam proizvodi

disciplinske posledice svuda, a najviše tamo gde te disciplinske posledice ne smeju da se proizvode: u mišljenju građana. Sukobi oko rečenice kojoj su petparački mediji upisali značenje koje im je u tom trenutku odgovaralo, samo je još jedna u nizu nužnih posledica nacioalističkog diskursa. Javna sfera, i njen najvažniji deo-slobodni mediji – banalizovani su do te mere da cilj nije postao prenošenje informacije, već je ciljem postala metarijalizacija epistemoloških pretpostavki nacionalizma: za nacinalizam je neophodan neprijatelj; mediji, poltronski i kukavički verni javnom diskursu, ga proizvode tako što ga izmisle, pa taj javni diskurs na trenutak prestaje da bude besmislica. Krug se zatim
		Nada Denić, Polje, Akril na kartonu, 2010.

ponavlja, ovog puta nešto oštriji, nasilniji i opasniji. Mera informacije koju mediji prenose prestaje da bude istinitost, i merom postaje njena mogućnost da se uklopi u opšteprihvaćeno mišljenje. Zato nacionalizam najveći problem ima sa stvarnošću: stvarnost stalno smeta ovom infantilnom nacionalnom pubertetliji, pa on vreme provodi silujući tu stvarnost, menjajući je u svakoj mogućoj tački. U našem slučaju paradoksi sa početka (tekst koji svi mrze, a niko ga nije pročitao, film koji niko nije gledao ali svi znaju šta u njemu ima, stav koji niko nije kazao ali svi znaju koji je itd.) nisu, dakle, slučajni, oni su nužni. Nacionalističke fantazije bi funkcionisale samo da nije te proklete stvarnosti. Temeljne vrednosti demokratskog i građanskog društva, da bi se proizveo u epistemološki održivu kategoriju, nacionalizam mora da odbaci, pa i nije slučajno da on nužno mora da završi kao anticivilizacijska fantazija nacističke Nemačke. Nacionalizam, to je ideologija glupana.
Radikalna banalizacija novinarskog zadatka koja se desila u poslednjih nekoliko dana i nedelja, uspostavlja se ne kao slučajna, i indukovana prostom jurnjavom za senzacijom, naprotiv, ona se uspostavlja kao jedan od stubova nacionalizma. Jer samo ukoliko je javna sfera do krajnje mere banalizovana, nacionalne slaboumnosti mogu doći do izražaja.<


	Stefan Aleksić

I izvan naše mogućnosti shvatanja. Da bismo mogli shvatiti tu „svetu tajnu“, moramo biti deo privilegovane grupe, nacije. Osećaj da nas „stranci ne razumeju“, kako to u jednom trenutku zabeleženom magnetofonskom trakom, infantilno primećuje i supruga bivšeg predsednika, vrsta je neke „kolektivne svesti“ i neke „kulturne intimnosti“ samo u intimnoj (čitaj transcdentalnoj) vezi sa svetom istinom, možemo je spoznati, dakle, samo ako smo deo povlašćene nacije. Ostalima to jednostavno ne može biti jasno.

Paradoksalno, mete nacionalizma nisu samo drugi i drugačiji. Oni su svakako prve, ali konačne žrtve su i verni pripadnici sopstvene nacije. „Stav nacije“ ne postoji sem kao projekcija, efekat pokušaja dostizanja sabornosti, te je stoga nedostižna ne samo za one koji ne misle „isto“, već i za ine koji pokušavaju da misle u skladu sa sabornom mišlju. Na kraju krajeva, nije li Hitler pred kraj svog života tvrdio da svi Nemci treba da izginu, jer su inferiorni?

Republika