Moja drugarica iz Jugoslavije

Autor/ica 👤Slobodan Dukić 21.12.2016. u 23:04

Povezani članci

Foto: anordestdiche

Među likovima uramljenim na zidu sećanja, u zlatnom ramu, u krupnom planu, na visokom mestu lik Azre Nuhefendić. Njenu sliku izneo sam iz pakla rušenja Jugoslavije, čuvao je u albumu duše nemoćne da utiša vrisak iz Bosne. Iz Azrinog Sarajeva. Tek nekoliko susreta sa koleginicom po peru, drugaricom iz Jugoslavije, čije nestajanje smo primali sa nevericom, vezali su me za nju navek.

Poslednji put smo se videli, kad sam raspamećen količinom laži o događanjima u Bosni, kojima su Beograd okivali medijski telali, tražio slamku spasa za ranjeni um. Da pomognem opkoljenim Sarajlijama preko humanitarne organizacije ADRA. Kako, pitao sam Azru. Rekla mi je Slobodane biće ti zahvalni i ako im novine pošalješ. Tada, devedesetih godina, pošto su poštonoše mržnje raspakovale SFRJ, strvinari su se obrušili na BiH. Jugoslovenka i Bosanka Azra Nuhefendić, novinarka u Spoljnopolitičkoj redakciji RTV Beograda bila je na izlaznim vratima te najveće fabrike laži na Balkanu. Na neki način delili smo istu sudbu. Ona je bila “Turkinja”, a ja sam bio “izdajica”.

Azra, danas živi u Trstu. Nedavno, je u beogradskom dnevniku Danas oživela sećanja na godine provedene u bivšem glavnom gradu Jugoslavije. U tekstu Bila sam ponosna Jugoslovenka priča i o odrastanju u Sarajevu. U porodici partizana. Sa pet sestara i dvoje usvojene ratne siročadi. Komšiluk? Odasvud. Podbukovševi iz Slovenije, Nešići iz Beograda, Šarići iz Hercegovine, Brljajoli sa Kosova, Tarle iz Dalmacije, Krnići iz Crne Gore…Jugoslovenski miks. Živjeli smo u slozi, poštovali, volili, pazili, pomagali… Slobodni od vjere, mržnje i predrasuda, priča Azra. Slučaj je hteo da smo delili zajedničke prijatelje. Porodicu Zulfikarpašić. Ona u Sarajevu. Ja u Beogradu. Emin Zulfikarpašić zvani Braca. Do raspada Jugoslavije rukovodilac Odeljenja za informisanje Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije. Nuhefendići i Zulfikarpašić su bili “vrata do vrata”. Eminova majka Nada, učiteljica iz Kragujevca ostala je u Sarajevu. Azra kaže da je jednom posetila, pred kraj života a ona joj je napisala: “Bosna je prekrivena ćilimima. Kad uđeš skini cipele”. Uspomenu na njenog sina čuvamo Azra i ja. I u njenom i u mom stanu kucaju satovi koje je napravio Braca. Dete iz “mešanog” braka. “Mešanac”. Sin plemenitih Nade i Zije. Bracu je voleo onaj bolji deo Beograda, okupljen oko redakcije Republike. Žena u crnom, Beogradskog kruga… Poštovao ga je Nebojša Popov, Olivija Rusovac, Ivan Čolović, Slobodan Inić… Pred smrt Braca mi je rekao: Dokusurila me tuga za Bosnom.

Osamdesetih godina Azra je kročila u svet novinarstva. Profesije koja opija i ubija. Postala je novinar Oslobođenja. Seća se da je tada u Sarajevu sve “prštalo” od aktivnosti … teatar, festivali, književni susreti… Smešila joj se Amerika. Uzalud. Jugoslavija je bila njena “Amerika”. Pružala je ruke Beogradu. Grad je očarao. Pun kao saće kulturnih zbivanja. Prošla je konkurs u Radio Beogradu, ali je bila primljena kao početnik. RTV Beograd je bila meka dobrog novinarstva a Azra će kao prva žena biti primljena u Spoljnopolitičku redakciju, mušku tvrđavu. Prvih beogradskih dana pamti samovanje ali i kasnije dane drugovanja, prijateljevanja. Odlaske u “Šumatovac” kultnu kafanu beogradske novinarske elite. Tu je potpisala podršku Šešelju koji je ovde, posle zatvora, dočekan kao borac protiv političkog jednoumlja. Azra a i mnogi drugi nisu znali da se u grudima tog čoveka sklupčala zmija puna fašističkog otrova. Otrov se brzo razlio po novinama. Šešelj je tražio proterivanje nesrpskih novinara. Na spisku je bila i Azra.

Taj satrap bio je Miloševićev politički ljubimac. A ovaj barjaktar tzv. antibirokratske revolucije kao da je popio mozak većini Srba. Njegovi komesari u novinarskim redakcijama budno su motrili na one koji nisu bili “za Slobu Slobodu”. Zavladalo je ledeno doba za sve koji nisu prdeli u Miloševićevu tikvu. Sa neSrbima su se proredili razgovori, odbačeni su kao prijatelji, iza leđa im se šaputalo, da šta čekaju, što ne odu. Azra je sve dalje bila od novinarskih zadataka, a sve bliže izlaznim vratima. Obeležena kao “Turkinja”. Zapečatila je svoju hudu sudbu kad je u redakciju donela vest da je Sajrus Vens optužio JNA da je bombardovala Dubrovnik. To se nije smelo reći, a kamoli objaviti. Ubrzo je otpuštena. Tako se zatvorio njen put žurnalističkog pakla.

Kad sam je nedavno podsetio na tu kalvariju, na ljude koji su “njušili” njene i moje tragove, proglašavali nas za strane špijune, rekla mi je da želi više da pamti kolege, prijatelje, ljude… Ukazala je na svojevrsni testament koji je ostao iza njene koleginice Maje Fulanović. “Maja mi je govorila. Azra dušo, možemo da spominjemo samo imena onih koji su nam pomogli. A nju su na Grbavici napali, pokušali da siluju i iščupali sve zlatne zube.” U vreme kad je oko nje u Beogradu zavladao gusti mrak, ispunjen neprijateljstvom, mržnjom i strahom, seća se prijateljstva sa Anđelkom. Koja je sa njom delila hranu i novac dobijen od rodbine i prijatelja. Dragana i Ruške, kolega i prijatelja. “Svako veče su me pozivali. Stigao francuski sir, gotova sarma, pravila baka kolače…” Azra nije zaboravila ni Dragana i Ljiljanu Dimitrijević, radio amatere koji su proveravali da li su njeni u Sarajevu živi. Ni stanodavku Maru Grković iz Brankove broj šest. Ta dobra duša nije popustila pred zahtevima ostalih stanara da iseli Azru. Prkosno im je odgovorila:”Ako sam to ikada mislila, baš sad to ne bih učinila”. Azra će reći kako je ta “divna žena koja je živjela od male penzije jednom rekla: “Acko ako nemaš para, ne moraš ni da mi plaćaš kiriju”. Takvi su bili Beograđani u ta olovna vremena. Neki spremni da vam poklone dušu, drugi da vas ognjem i mačem isteraju iz grada.

Moja drugarica iz Jugoslavije danas je priznato novinarsko ime u regionu. Dobitnica dve prestižne italijanske žurnalističke nagrade. Bila je saradnica uglednih italijanskih redakcija. Između ostalog, priznanje “Writing for CEE” dobila je 2010. u Beču za tekst Voz. Godinu dana kasnije objavila je knjigu Zvijezde su pale, na italijanskom. Azra Nuhefendić. Svaki put kad me sustigne ozebla misao o ubijenoj voljenoj zemlji ogrne me toplina njenog imena. Njen ponos što je bila Jugoslovenka. Potomak partizanske porodice. Pripadnika one Jugoslovenske narodne armije osnovane početkom Drugog svetskog rata u bosanskom gradiću Rudo, 22. decembra 1941. godine. Vojske seljaka, radnika… vojske čiji je vrhovni komandat bio Tito. Od čije su snage strepeli drznici. Narodne armije. A posle? Posle su došle fukare. I sve pretvorile u prah i pepeo.