Mogu li referendumi biti nedemokratski?

Povezani članci

• Bruna Esih – egzekutorica Maršala Tita
• POZIVAMO POLITIČKE STRANKE I OBA DOMA PARLAMENTA FBIH NA POLITIČKI DIJALOG I HITNO USVAJANJE ZLOČINA IZ MRŽNJE U KRIVIČNI ZAKON FBIH
• Zbog ovog telegrama je počeo Prvi svjetski rat!
• Kaos u Hrvatskoj: Jedna osoba poginula, dvije nestale, veliki broj ljudi je evakuiran
• Aleksandar Ilić na International Exposure u Tel Avivu
• Novi maksi singl Branka Radakovića

Piše: Vladimir Milutinović, Dvogled

A, izgleda da mogu. Nedavni referendum o braku koji se održao u Hrvatskoj, kao da je doveo u pitanje stav da su referendumi uvek iskorak ka većoj demokratiji i da je bolje imati što više referednuma. I pre ovog referenduma, mnogi pametni ljudi su se protivili njegovom održavanju, a sada posle njega, strana koja je nominalno izgubila sklona je tome da se zaklinje da „ovo ne sme da se ponovi“.  Stanje u Hrvatskoj opisuje se kao neokonzervativna revolucija, a i gorim terminima. Međutim, stvari sa referendumimia nisu tako jednostavne, pa ni ovaj referendum ne mora biti jednoznačno negativan.

Stvar je u tome da referendumi, kao i sve druge stvari, imaju dve strane. S jedne strane, referendum je pozitivna stvar zato jer se njime odlučivanje sa izabranih predstavnika vraća među građane. To znači da je referedum odličan lek protiv otuđenosti elita. Umesto da u skupštini većinom o nečemu odluči elita, odlučiće građani, što je dobro, jer se tako građani mogu pitati o pitanjima koja nisu bila aktuelna u vreme izbora i sprečiti pomenuto moguće iskrivljenje volje građana u korist neke privilegovane manjine.

Ali, već na prvi pogled vidi se da se ovde radi o stvarima koje su politički manje bitne. Ako se na referendumu odlučuje o pitanju o kome se moglo odlučiti prostom većinom u skupštini, onda to znači da je to neko pitanje koje ne zadire u temeljne odnose u zajednici, one odnose čije se uređivanje obično smešta u ustav, a za čije promene obično nije dovoljna samo prosta većina u društvu.

To opet znači da u demokratiji prosta većina ne sme da narušava osnovne vrednosti, a pogotovu ne neka relativna većina od izašlih glasača. Osnovne vrednosti u principu počivaju na vlastitoj univerzalnoj prirodi – to su univerzalne vrednosti – i, pošto svaka univerzalna vrednost ipak mora biti prihvaćena od nekih ljudi, na konsenzusu u društvu.

U društvu dakle, postoje dve većine. Jedna većina je najbliža moguća aproksimacija konsenzusa i počiva na prihvatanju univerzalnih vrednosti, a druga većina je prosta većina. Njihova razlika je u odnosu prema univerzalnim vrednostima. Dok prvi referendum mora da bude potvrda što šireg konsenzusa oko univerzalnih vrednosti, drugi je prosto utvrđivanje većine među građanima koja je mogla biti utvrđena i u skupštini.

Bitna razlika.  Ako pogledamo naše referendume, oni svi imaju problema sa tom razlikom. Referendumi sa početka devedesetih su svi bili referendumi o bitnim, ustavnim stvarima, a sprovedeni su u atmosferi potpunog disenzusa, što je sledstveno dovelo do rata. U Srbiji nije nikada bilo referenduma koji zamenjuje odlučivanje političkih predstavnika, što dosta govori o stepenu naše demokratije, a svojevremeni referendum o Kosovu takođe je referendum izveden u apsolutnom disenzusu. Isto je i sada u Hrvatskoj, o stvari koja je predmet jakog disenzusa, i o jednom ustavnom pitanju, odlučuje se relativnom većinom. Praktično, ovaj referendum je vežba da li jedna dobro organizovana relativna manjina, može da svojom voljom, bez konsenzusa, uređuje ustavna pitanja. Pokazalo se da može, između ostalog i zbog nepromišljenog zakona o referendumu. Pitanje je dakle, da li partikularna volja, relativno većinska, može da određuje sve u društvu.

I naravno da je odgovor – ne. Dakle, kod poslednjeg referednuma u Hrvatskoj, nije problem sama forma referenduma, nego sadržaj koji je u nju utisnut, sadržaj fundamentalističke neokonzervativne samovolje.

Ali, stvari se zaista mogu gledati i sa druge strane. Jedno pitanje koje je do juče bilo na potpunoj margini, sada je bilo u javnom fokusu nedeljama. Time je ono učinjeno legitimnim i prećutno odbacivanje tog pitanja na stranu, kao nevažnog, više nije moguće. 34% ljudi jasno je dalo do znanja da nema ništa protiv prava LGBT građana, da se ne osećaju ugroženim od njih i da ih jednostavno posmatraju kao članove zajednice, a to je procenat koji je izuzetno visok i ohrabrujuć. Dakle, spuštanje stvari na referendum nije nužno bilo jednoznačno negativno. Verovatno je teško sada trpeti novolegitimisane konzervativce, ali oni su bili tu i ranije, a danas su verovatno ovako aktivni upravo zato što polako gube nekadašnje pozicije.

Mislim da nezadovoljstvo referendumima zato treba smanjiti. Nije to lak put, ali uvek ima i svetliju stranu.