MIŠJA RUPA OD SLONOVAČE

Povezani članci

• VERBALNI DELIKT U HRVATSKOJ
• Kratki priručnik za (r)evolucionare
• HDZ nastavljaja da radi na rasističkoj i neoustaškoj platformi
• Umirući svjedok
• Reuf Bajrović: Izetbegović u Mostaru prodaje državu za večeru
• Samostalni sindikat radnika BHRT-a održao proteste

Naravno, jasno je zašto su se domaći pisci tako masovno povukli u mišju rupu od slonovače. U njoj je najugodnije. Zbog nje neće trpeti uvrede, niti će izgubiti posao, njihove fotografije neće biti na naslovnim stranama tabloida, a istovremeno će se dodvoriti ogromnoj većini koja je želela naše glave. Ipak, ma šta govorili, kakvu god mantru koristili da se opravdaju, ostaće zabeleženo da su ćutali u najmračnijoj epizodi novije srpske književnosti i time, praktično, dali podršku političarima na vlasti u obračunu sa neposlušnim piscima

Prošlo je mesec dana od početka afere Ugričić. Svi znamo njenu pozadinu i posledice, pa se u ovom tekstu neću detaljno baviti njima. Međutim, reakcije srpske književne javnosti povodom tog slučaja zaslužuju posebnu pažnju. Kada je Forum pisaca objavio proglas u kojem je zahtevao da se prekine medijski progon Andreja Nikolaidisa i kada je – u sinhronizovanoj akciji vlasti, njihovih medija, analitičara i anonimnog polusveta koji je disciplinovano štancovao komentare na internetu – krenula hajka na nas, nisam očekivao da će mnogo pisaca reagovati, što zbog kontroverznog sadržaja Nikolaidisovog teksta, što zbog proste činjenice da većina članova Foruma nije baš omiljena među domaćim književnim delatnicima. No, kada je Sreten Ugričić smenjen sa mesta upravnika Narodne biblioteke Srbije, pošto je prethodno u tabloidu Press lažno optužen da je podržao atentat na Borisa Tadića, naivno sam pomislio da će se oglasiti dobar deo srpske književne javnosti. Ali, kao što je poznato, reagovalo je samo nekoliko pisaca, ostali su i dalje ćutali. Ubrzo smo pozvali umetnike i intelektualce da potpišu peticiju za slobodu govora i tako se suprotstave neustavnoj smeni Sretena Ugričića. Na naš poziv odgovorio je veliki broj pisaca iz regiona, ali samo njih desetak iz Srbije.
Očekivao sam, razume se, da će Srpski PEN centar i Srpsko književno društvo izdati saopštenja povodom tog slučaja, budući da su Ugričić i još neki pisci iz Foruma njihovi članovi. Na moje iznenađenje, Upravni odbor SKD-a, nakon što je od Programskog sektora Kulturnog centra Beograda dobio poziv da učestvuje u debati pod nazivom „Šta je ostalo od slobode?“, napisao je saopštenje u kojem je, između ostalog, stajalo:

„Upravni odbor Srpskog književnog društva smatra da sloboda govora treba da bude temeljni princip javne komunikacije, ali smatra i da je u javnoj komunikaciji u demokratskom društvu jednako važan i princip odgovornosti za javno izgovorenu reč i moguće posledice tako izgovorene reči.“

Ako pažljivo pročitamo ovu rečenicu, a naročito njen kraj, shvatićemo da Upravni odbor SKD-a, imajući u vidu sve što se dogodilo pre njihovog saopštenja, smatra da je sasvim normalno što su članovi Foruma pisaca brutalno linčovani u medijima, što su nazivani teroristima i izdajnicima, što im je ministar policije pretio zatvorom, što je njihov član najpre optužen da je podržao atentat na predsednika države (koji se, da podsetim, uopšte nije desio), a zatim ekspresno smenjen sa mesta upravnika Narodne biblioteke – sve to samo zbog proglasa u kojem su zahtevali da se prekine hajka na jednog crnogorskog pisca i daPolitika stavi njegov tekst na uvid javnosti.
Srpski PEN centar se u početku nije oglašavao. Tek kasnije, kada je hajka izgubila intenzitet, izdao je saopštenje o Ugričićevoj smeni – na svom sajtu, mada ne na prvoj strani, već u odeljku „Aktivnosti“ – ali ga mediji uglavnom nisu preneli, po svemu sudeći zato što ga Srpski PEN centar nikome nije poslao, želeći da sakrije od javnosti svoju reakciju. To je, moram da priznam, vrlo pametna strategija: nisu se zamerili političarima u jeku kampanje protiv Foruma pisaca, a istovremeno imaju argument za svakog ko im bude prebacio da nisu štitili svog člana.
Nakon toga gotovo da nije bilo reakcija srpskih pisaca. Većina je nastavila da ćuti. Nedavno se, međutim, u Politici pojavio tekst Jelene Lengold pod nazivom „Hajde ti danas pesnik budi“, koji predstavlja patetičan pokušaj da se opravda ta kvazineutralna pozicija. Gospođa Lengold piše kako su došla smutna vremena u kojima neko traži od pisca da se izjasni „koja je škola mišljenja“, a on, jadan, ne može da objasni da nije intelektualac, već samo pisac, da nema nikakvih „intelektualnih pretenzija“, osim da bude „pisac osrednjih romana“. Očigledno je da gospođa Lengold aludira na slučaj Ugričić, o kojem ne želi da se izjasni, zato što je ona, jelte, umetnik, a ne intelektualac. To je prilično klimavo opravdanje, jer niko nije tražio ni od nje a ni od drugih pisaca da se izjasne o tekstu Andreja Nikolaidisa – uostalom, ni Forum pisaca se nije izjasnio o tom tekstu, budući da, kao što svi znamo, njegovi članovi nisu imali istovetno mišljenje – niti da podrže proglas Foruma, niti da iznesu svoje mišljenje o Republici Srpskoj, Narodnoj biblioteci, društvenom angažmanu umetnika ili nekom sličnom „pitanju za intelektualce“. Od njih, kao pisaca, očekivalo se jedino da dignu glas protiv smene Sretena Ugričića i suprotstave se stravičnom medijskom linču kojem su njihove kolege bile izložene gotovo deset dana. Umesto toga, oni su ćutali, plašeći se da ih slučajno neko ne dovede u vezu sa omraženim Forumom pisaca.

U narednim mesecima verovatno će biti još pokušaja da se kukavičluk opravda lažnom neutralnošću, verovatno će mnogi govoriti da se nisu izjašnjavali zato što su umetnici, a ne političari, što je obična besmislica, jer su u ovom slučaju upravo političari nasrnuli na umetnike i svako ko je na strani umetnosti imao je odličnu priliku da to zaista i pokaže. Pri tom je veoma zanimljivo šta sve neki pisci doživljavaju kao politiku. Taj pojam, izgleda, nigde nema tako veliki spektar značenja i ne uključuje tako mnogo različitih fenomena, kao u njihovim glavama. Reklo bi se da je politika za njih svaki kritički odnos prema društvu, naročito onaj subverzivni, koji se suprotstavlja većini i samim tim dovodi do ozbiljnih posledica (da parafraziram „misao“ iz saopštenja Upravnog odbora SKD-a). Naravno, jasno je zašto su se domaći pisci tako masovno povukli u mišju rupu od slonovače. U njoj je najugodnije. Zbog nje neće trpeti uvrede, niti će izgubiti posao, njihove fotografije neće biti na naslovnim stranama tabloida, a istovremeno će se dodvoriti ogromnoj većini koja je želela naše glave. Ipak, ma šta govorili, kakvu god mantru koristili da se opravdaju, ostaće zabeleženo da su ćutali u najmračnijoj epizodi novije srpske književnosti i time, praktično, dali podršku političarima na vlasti u obračunu sa neposlušnim piscima

BETTON