ENG
Mirëpritur mysafirët nga Shqipëria
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
Povezani članci
Paljenje ambasada. Paljenje stadiona. Ubistva navijača. Napadi na policiju. To nije Srbija. U to vreme prava Srbija nije na stadionu. Pomrla je. Omatorila i neće da se bruka. Srbija je nešto sasvim drugo. Bili su nekad navijači kojima je dan kada se igra utakmica bio praznik. Kada su presrećni, uzbuđeni i sa smehom hrlili prema stadionima Zvezde, Partizana i OFK Beograda. Kada se svraćalo u „Avalicu“ na po jedno ili dva pića, da razbijemo tremu. Danas ne znaš da li će ti sin doći kući živ ili ćete zvati iz neke od bolnica.
Srbija i njen narod poznati su kao dobri domaćini. Još i ne sedneš a već ti se nudi čaša domaće ljute, kafa, meze, kolači. Ostanite da noćite. Mi ćemo se već snaći. Srećan put i dođite nam opet. Gost je svetinja i ništa mu se ne sme dogoditi dok je pod našim krovom. Ima ovih mladih koje roditelji nisu učili kako se prima gost u kuću. U prenošenju s kolena na koleno izgubilo se negde to naše gostoprimstvo. Pre pet godina ubijen je Bris Taton, francuski državljanin koji je došao sa drugovima u gostoljubivu Srbiju i Beograd kao navijač francuskog fudbalskog tima Tuluz da pogleda utakmicu njegovog kluba protiv Partizana. Nije stigao da je pogleda. Brutalno i krvnički ubijen je u po bela dana u centru gostoljubivog Beograda. Ubice naoružane bejzbol palicama, šipkama i bakljama, izdvojili su ga iz grupe i počeli da ga tuku. Pokušao je da pobegne, i sa visine od šest metara, preko ograde pao na pločnik. Prilikom pada, ali i od silnih udaraca ubica, zadobio je prelom karlice, ozbiljne povrede aorte i glave. Taton je bio u stanju nepovratnog moždanog oštećenja, a neposredno pred smrt nastalo je naglo popuštanje svih funkcija vitalnog sistema, saopšteno je iz Kliničkog centra Srbije.
Građani Srbije okupili su se ispred Ambasade Francuske sa cvećem i svećama kako bi izrazili saučešće zbog smrti francuskog državljanina Brisa Tatona (28), koji je preminuo u Urgentnom centru u Beogradu.
Ispred Ambasade Francuske postavljen je i venac na kome je pisalo “Oprosti. Srbija”.
O suđenju i kaznama, ne ovom prilikom. Zato što bi sve najmonstruoznije moglo da se napiše o kriminalu i korupciji u sudstvu Srbije, u radu njenih tužilaca, sudija, advokata i pravdi kao temelju države, koja ovde ne stanuje već veoma dugo.
Dolazi nam u goste fudbalska reprezentacija Albanije sa kojom će reprezentacija Srbije odigrati kvalifikacionu utakmicu za plasman na Evropsko prvenstvo 14. oktobra na stadionu Partizana, nekadašnjem stadionu JNA. Znamo kako se ponela i slavno propala JNA, četvrta armija u Evropi, za koju je mnogo godina odvajano tri četvrtine budžeta Jugoslavije, verujem da će Srbija zabeležiti bolji rezultat.
Ovi iz Fudbalskog saveza Srbije više bi voleli da igramo protiv tima u kome igraju Hitler, Gebels, Gering, Mengele i ostali iz ulice Trećeg rajha, nego protiv Albanije.
Nekada, u prilično normalnoj zemlji, igrali su veliki igrači kao Fadilj Vokri, Dđevad Prekazi, Fahrudin Jusufi… Najuža odbrana reprezentacije Jugoslavije, Šoškić-Durković-Jusufi. Jusufi je voleo da pravi begove i često da dođe na mesto levog krila.
Fahrudin Jusufi, kao levi bek, odigrao 55. utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Učestvovao na svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine, na dva evropska prvenstva 1960. i 1968. godine, na kojima je osvajao srebrne medalje i u Rimu na olimpijskim igrama 1960. godine, gde je osvojio zlatnu medalju.
Fadilj Vokri došao je u Partizan 1986. godine kada ga napuštaju Zvonko Varga i tragično poginuli Dragan Mance. Vokri kao centarfor postaje miljenik Partizanovog juga.
Vokri je u Partizanu proveo tri prvoligaške sezone, odigrao 55. prvenstvenih utakmica i postigao 18. prvoligaških golova. Za Fudbalsku reprezentaciju Jugoslavije igrao je u periodu 1984. do 1987. godina. Odigrao je dvanaest reprezentativnih utakmica i postigao šest golova.
Igrali su u to vreme za Partizan i Dževad Prekazi i Mustafa Hasanagić kao musliman i kao centarfor …
Za Crvenu Zvezdu Prosinečki, Sead Sušić, Pančev, Dojčinovski …
Prešao je veliki Vladimir Beara jedne noći, tajno iz splitskog Hajduka u Crvenu Zvezdu. Događaj je bio takav da je delegacija Hajduka tražila prijem kod Tita koji im je odgovorio – A, ćujte, ja ne pratim baš mnogo taj tenis!
XXII OI Moskva 1980.
Bronzana medalja Šaban Seidi, Rvanje slobodan stil 68 kg.
XXIII OI Los Anđeles 1984.
Zlatna, Šaban Trstena, Rvanje slobodan stil 52 kg
Srebrna, Redžep Redžepovski, Boks muva kategorija
Srebrna, Refik Memišević, Rvanje grčko rimski stil + 100 kg
Bronzana, Azis Salihu, Boks superteška kategorija
Bronzana, Šaban Seidi, Rvanje slobodan stil 52 kg
XXIV OI Seul 1988.
Srebrna, Šaban Trstena, Rvanje slobodan stil 52 kg
Svi vrhunski sportisti koji su želeli da dobiju zasluženu nacionalnu penziju Srbije, morali su da se odreknu svog porekla, da ne priznaju da su Albanci sa Kosova, da ne priznaju nezavisno Kosovo i da potpišu izjavu o lojalnosti državi Srbiji. Sve to za 50.000 dinara, mesečno. Malo za prodaju ličnosti kakvi su ovi sportisti bili.
Bokserski savez Srbije predložio je da bivši bokseri poreklom sa Kosova, Mehmet Bogujevci i Nusret Redžepi, dobiju nacionalne sportske penzije, a da će za to priznanje biti kandidovan i Aziz Salihu. Sva trojica su proslavljeni sportisti koji su pod zastavom SFRJ osvojili brojne medalje. Tu je i trener jugoslovenske reprezentacije u boksu Lah Nimani, koji nažalost više nije živ.
Jednostavno i brutalno, nisu dobili nacionalne penzije zato što su Albanci.
Bilo bi uputno u vreme kada se vrše provere invalidskih penzija a kasnije verovatno i onih običnih, da se kroz „sito i rešeto“ propuste sve dosadašnje komisije i njihovi predsednici i dobitnici nacionalnih penzija. Rekvirirati one nacionalne penzije koje su sramota za vlasnike, ministarstvo i one časne i sjajne sportiste koji su odlukom fašističke logike ostali bez primanja koje im sa dužnim poštovanjem pripadaju.
Odluta tako čovek kad je okružen sa svih strana nepravdom, nemoralom, samoživošću, tupošću i glupošću, zaboravom nezaboravnih.
Primimo albansku fudbalsku reprezentaciju kao pravi Srbi. Kao dobri domaćini. Ugostimo ih. I sa tribina i na terenu, poštujmo ih kao sportiste, kao fudbalere. Dostojanstveno ustanimo i saslušajmo u miru i tišini njihovu himnu. Iznenadimo i sebe i svet i pokažimo šta sve Srbin može kad hoće. Ne vređajmo protivnika. Ne ponižavajmo. Svaka psovka, svaki urlik sa tribina, govoriće samo o nama.
Čuva stadion Partizana ili stadion JNA, čuva duboko negde u zemlji, u travi, u kamenim tribinama, hodnicima, u stubovima od reflektora, u svlačionicama, čuva uzvike oduševljenja nekadašnjih navijača i čuje se negde iz daljine – Idemo Vokri! Pucaj Prekazi! Tooooo Jusufi! Mujo, daj još jedan gol! Uvrede će biti upućene više njima nego albanskim mladićima. To će biti uvrede našim uspomenama na dobra vremena kada se protivnik poštovao i nagrađivao za svaki dobar potez. Kada su se fudbaleri vrednovali po znanju i umeću a ne po nacionalnosti, veri i boji kože. Kada je čuveni Bora sa naočarima na lastiš, beretkom, u sakou sa aktovkom u ruci, kao da je krenuo u kancelariju, vadio drvenom čašom semenke, prodavao kikiriki u malim belim fišecima, orasnice i susam kakvih više nigde nema … koliko toga više nema. Kada su se preko razglasa tražili roditelji izgubljenog malog Miška da dođu na službeni ulaz i preuzmu ga i kada se molio vlasnik automobila sa registarskim tablicama, taj i taj broj, da ih ukloni kako bi drugi mogli da izađu. Kada je mali avion preletao stadion sa hrabrim akrobatom Dragoljubom Aleksićem koji se držao zubima za avionsko uže.
Uvrede upućene fudbalerima Albanije biće upućene i Branislavu Nušiću, u kome je pored cincarske i srpske krvi tekla i albanska krv. Uvrede će pasti i na Albanku Majku Terezu. Bekim Fehmiu, biće ubijen po ko zna koji put? Bio je raspolućen između svoje dve zemlje i ta patološka mržnja Albanaca i Srba verovatno je bila jedan od razloga zbog čega je oduzeo sebi život. Ima nešto što povezuje Brisa Tatona i Bekima. Onaj venac na vratima francuske ambasade u Beogradu, sa natpisom „Oprosti. Srbija“, ne želimo više da vidimo.
Paljenje ambasada. Paljenje stadiona. Ubistva navijača. Napadi na policiju. To nije Srbija. U to vreme prava Srbija nije na stadionu. Pomrla je. Omatorila i neće da se bruka. Srbija je nešto sasvim drugo. Bili su nekad navijači kojima je dan kada se igra utakmica bio praznik. Kada su presrećni, uzbuđeni i sa smehom hrlili prema stadionima Zvezde, Partizana i OFK Beograda. Kada se svraćalo u „Avalicu“ na po jedno ili dva pića, da razbijemo tremu. Danas ne znaš da li će ti sin doći kući živ ili ćete zvati iz neke od bolnica.
Bio sam kao mladić u društvu u kome je bio i veliki Rajko Mitić. Pričao je kako su posle II Svetskog rata, kao reprezentacija Jugoslavije putovali vozom za Budimpeštu na utakmicu sa „strašnim“ Mađarima. Sakupili između sebe nešto para, kupili nekoliko kilograma hleba i salame i jeli u vozu. Kakav novac, kakve dnevnice, premije… to dolazi kasnije, kada se sve igre igraju, samo ne fudbal. Kada kriminalci uleću sa prljavom i krvavom lovom. Kada se kroz fudbal peru pare od svega i svačega, pa i od prodaje droge… Rajko, Bobek, Čajkovski, Rupnik, Brozović, Horvat i ostali, drogirali su se hlebom i salamom.
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
