ENG
Marko Vešović: Nogo u hemijski čistom stanju
Autor/ica
Povezani članci
t
Nogin Bog je budan i spava. Sve što su Srbi radili pod Slobom dokaz je, slažem se s Nogom, da je Bog za to vrijeme knjavao, jer je razumna pomisao da ne bi budan Srbima dopustio tolike zločine. Ali Nogin Bog je i budan kako bi se u njegovoj zjeni mogli oglednuti Srbi s oreolima, u čemu se s opet slažem: da ima pravde, iza genocida u Srebrenici, Srbi bi morali imati mučeničke oreole oko glave, jer nije bilo lako pobiti 8.000 Bošnjaka
Rajkov pesnički mentor: Radovan Karadžić, kartograf smrti
Photo: Stock
E-novine su nedavno prenijele izjavu Rajka Noga iz Večernjih novosti : “Sve je ovo danas provizorij, ove granice su privremene. Pometenije balkanske istorije i geografije, ni u teža vremena, a bilo ih je, nije raspametilo svest najboljih srpskih pisaca. Nije ni danas. Eno ih recimo u Crnoj Gori, poput prvih hrišćana, kao u katakombama, kako okupljeni oko svoje crkve objavljuju i knjige i časopise o svom ruhu i kruhu. A kada se pomislilo da su se, od svakog zaboravljeni, izgubili, oni za inat brojniji izroniše“. Ovo je Nogo u hemijski čistom stanju.
Kad zbori o sebi i svom narodu, taj Srbisimus koristi interkontinentalne rakete isključivo. U pjesmi Čuo sam pesmu sirena, Nogo si je, za vrijeme Nato-bombardovanja, rezervirao ulogu Odiseja: na skromniju, naravno, ne bi pristao: “Za jarbol ne bejah vezan / U uši ne stavljah vosak“. Kostimiran u Uliksa, koji je jedan od najvećih simbola što ih je stvorio ljudski rod, taj ratni huškač kakvog nema u tri carevine odbio je da ga, kad sirene zapjevaju, vežu za jarbol, jer kakav bi to Slobin kućni pisac bio kad Homerova junaka ne bi od šale prepišao? I šta znači iskaz: “U uši ne stavljah vosak?“ Kakvo je ovo ispadanje iz uloge koju inače krasno igra? Zašto misli da mora glumiti i Odiseja i drugove mu? Homerova junaka su vezali za jarbol: htio je čuti poj sirena i ostati živ, a vosak je za uši ostalih, stoga se pitamo: zašto se Slobin Uliks hvali da nema vosak u ušima? Malo mu je da skoči u dalj više od Odiseja: najslavniju moreplovačku družinu u evropskoj literaturi morao je kompletnu nadjebati.
A u pjesmi Nedremano oko Nogo kaže: “Hoće li deca koja tebi kroče / Dok budan spavaš ugledati s bolom / Zato što si nas napustio oče / U tvojoj zeni svoj lik s oreolom“. Predrag Čudić veli da “u Noga nema malih analogija“, a ova je najgrandioznija: patnja Srba u dane kad ih NATO lemao bila ravna je patnji onoga što je s krsta zavapio: oče, zašto si me ostavio? Umjesto da se zgadim od ovolikog neukusa, kazaću da je Nogo za vrijeme rata u Hrvatskoj i BiH tuđom čúnom gloginje mlatio, a kad je došlo da po tom grmu raspali svojom vrsnikom, pišti ko da si ga na vatru naložio.
Nogin Bog je budan i spava. Sve što su Srbi radili pod Slobom dokaz je, slažem se s Nogom, da je Bog za to vrijeme knjavao, jer je razumna pomisao da ne bi budan Srbima dopustio tolike zločine. Ali Nogin Bog je i budan kako bi se u njegovoj zjeni mogli oglednuti Srbi s oreolima, u čemu se s opet slažem: da ima pravde, iza genocida u Srebrenici, Srbi bi morali imati mučeničke oreole oko glave, jer nije bilo lako pobiti 8.000 Bošnjaka.
Stoga nije čudno što u srpskim piscima iz Crne Gore Nogo vidi prve hrišćane koji su od zuluma pobjegli pod zemlju, u katakombe. Nije pri tom važno što su ti prvomučenici za Slobina vakta bili ista ratnohuškačka bagra kakva je i Nogo, i što se radi o piskaralima kakvih u Srbiji ima lopatom da ih zgrćeš: Nogo ih je turio među “najbolje srpske pisce“, ali ako navede jednog koji zaslužuje da bude među 50 najboljih živućih srpskih pisaca, spaliću svoj spis “Mrzitelj“ u kojem sam Noga rasturio ko bugarsku skupštinu.
“Sve je ovo danas provizorij, ove granice su privremene“, kaže Nogo koji kao pjevač “srpskog svetskog bola“, u svom stihoklepstvu ne prestaje kukati nad sobom i Srbima, a u jednom intervjuu veli: ”Kažem poraz, jer pobedama ne treba pesma. U poslednje vreme ja ne opevavam, već oplakujem”, mada se ne smije zaboraviti da plače po odborenju svog razrednog starješine Dobrice Ćosića koji je na jednom simpoziju rekao da je “XX vek, vek poraza srpskog naroda, vek poraza srpske nacionalne politike“, da “nijedan veliki politički cilj, koji smo postavili na početku veka, nismo ostvarili; izgubili smo i one bitke za koje smo verovali da smo ih dobili” i “da je naš životni interes da ideološki, politički i civilizacijski što pre i bezbolnije napustimo 20. vek”.
Ušao u kalibar Rajkove poetske granate: Ratko Mladić, ratni zločinac
Photo: Stock
I mada mu je danas, kao u jednoj pjesmi Vladimira Majakovskog, “grimasa oko usta usečena / ko ženi kad dete čeka, a bog joj tutne ćoravog ketena“, Nogo se sav ne iscrpljuje u bugarenju nad srpskim porazima: nije se sav pretvorio u žalosna vrbu na grobu Velike Srbije. Postoji i Nogo koji ne odustaje, a može ga se opisati Ivančićevim riječima: ja nisam kukavica, ja nisam pizda, ja nisam pizdunska kukavica, ja nisam kukavička pizda. Taj Nogo veli: “Ozbiljno parče Bosne i Hercegovine postalo je Republika Srpska! I koji god dan, mjesec i godinu sa tom potentnom granicom nastavi da živi, tim ima više nade da će to prekodrinsko plućno krilo jednom, u drukčijim okolnostima, biti sastavni dio Srbije“. Nogin optimizam ovdje leprša visoko kao bajrak s mrtvačkom glavom s najviše crkve u Beogradu, mada ne treba smetnuti s uma da ove rede prepisuje Koštunicu: i njemu je RS ”drugo plućno krilo Srbije”, ali je od toga tužnije što se impotentni pjesnik bavi “potentnim granicama”: što nikad nije bilo Srbija opet će biti njen dio, u to se uzda vruć jaran Dabićev.
I buruntiju za nadu Nogo je dobio u Ćosićevoj divanhani: mada su Srbi, kako reče prorok sa Galeba, “utamničeni narod, narod beznađa, poraza, izložen svetskom preziru, neki nacionalni porazi u ovom veku, dijalektikom istorije pretvoriće se u idućem veku u srpske pobede i preimućstva nad sadašnjim pobednicima. Nijedna pobeda i nijedan poraz nisu konačni u istorijskom bivstvovanju naroda“. Što nije isključeno: rat izgubljen pod Dražom četnici su dobili pod Slobobom: oteli su partizanima iz šaka ”dijalektiku istorije” i njom ih izdevetali ko konje. Kalemaru iz Velike Drenove dojadilo je što Srbi “dobijaju u ratu, a gube u miru” pa je proročkom “naitiju” kazao da će ih krenuti karta ako stvar okrenu: “kompleks gubitnika u miru pokušali su izliječiti tako što su izgubili i nekoliko ratova“, kako reče Predrag Lucić, a pošto za 21. stoljeće važi temeljno pravilo dijalektike: što izgubiš na mostu, dobiješ na ćupriji, očekivati je da Srbi daju po nosu i Hrvatima i Albancima i Crnogorcima.
Pa se mislim: bože, kad će Nogi dojaditi da svojim riječima prepričava misli svojih pretpostavljenih?
tekst prenosimo sa prijateljskog portala e novine
Autor/ica
