ENG
Marin Jurjević: ŠJORA FILE TUGUJE ZA DON IVANOM
Autor/ica 👤Marin Jurjević
Povezani članci
Jučer pridvečer eto ti Šjore File do nas. Vidim, sva je ka pokisla, nevesela, snuždena i tužna.
“A šta je bilo draga moja šjora File ?”, upitam je ja čim je ugledam na vratima jer naša susida je uvik bila ka vitar, ka reful bure…ka munja, živa i nezaustavljiva. Uvik bi banula odjedanput i bučno, energično i odlučno. A sad je preda mnom stajala snuždena, stara žana prelivena teškom sivom bojom neskrivene tuge.
“E, Marinko moj. Ja ti baš tila sinu doć čestitat imendan jerbo je danas blagdan Svetega Josipa, kad sam na vistima čula da je jutros umra naš dobri don Ivan Grubišić. Dobro se nisam odma srušila po tleju. Pa čini mi se ka da san ga još jučer slušala u župi Svetega Roka na misi…evo ovo mi bila zanja ako lažem..”, reče mi ona i teško sidne, gotovo se sruši na katrigu koju sam brže bolje stavija iza nje. “Pa di baš na Svetega Josipa ? “, zapita se iskreno, onako sama za sebe, moja dobra Šjora File.
“A je, je…bija je dobar čovik naš don Ivan. Zna sam ga odlično ! Nije bija baš običan pop. Bija je i doktor o sociologije. Utemeljija je onu Akademsku Udrugu u Splitu…Drža je tribine gori u tvrđavi na Gripama. Je, bija je zaista specifičan…sto posto ! Meni je sličija na one pope, teologe oslobođenja iz Latinske Amerike. Ka da nije bija odovod…eto tako. Uvik se kontreštava s biskupiman i sa crkvenom hijerarhijom. Znadete dobro da se on bavija politikon ali ne skrivečki iza oltara,nego javno. Bija je gradski viječnik, kandidira se za Župana a na kraju je bija završija i u Saboru. Bija mi je prijatelj i kolega. E, a onda mu je nadbiskup zabranija da propovida i drži svete mise. Ka, degradirali su ga. Isto ka da oficiru skinete epolete i uzmete mu njegov čin. Eto baš tako…”
A Šjora File me gleda sa suzon u oku i tiho, šta je za nju bilo pravo čudo, progovori: “Ti znaš da san ja jedna bogobojazna žena, da san tako odgojena. Ma nikad nisan puno držala do Crikve i do popov. Nikad! Ali njega san volila. Puno san ga volila. Na mise san pristala davno ić, odkad san se ono posvađala s našin župnikon usrid crikve kad je počeja držat politiške govore umisto da govori o Bogu …kad je počeja narod nagovarat za koga triba a za koga se ne smi glasat. Znaš ti to dobro jer je i tebe s oltara bija nazva “Crvenin vragon”, a onda me je, bome, čuja…I zapamtija me za cili život. Ma san zato, kad bi se zaželila čut Božju rič ili poć se ispovidit…odlazila do župe Svetegaa Roka, iako mi to nije blizu, mome don Ivanu. I uvik ga je bilo lipo čut, da znaš…! Uvik! ”
“Ma ne tribate Vi meni to govorit. Evo da to ne znate…ali on je, kad san ja bija pridsidnik, bija uša i u Savjet esdepeja u Splitu. Morete li to zamislit? Pop s oniman koje zovedu komunistima, jugonostalgičarima, izdajnicima…I to u ona teška ratna vrimena. A ča nan sve nisu pribotunavali u to doba? Dva su puta bacilli dinamit na nas. Dobro smo i živi ostali…ma se on nije libija da ka pop uđe u naš stranački Savjet. I uvik se drža svoje, govorija je šta je mislija i tija. Niko ga nije moga uškopit, niko !” “E, jemaš prav…to nisan znala! Sad mi je još dražji.”, iskreno se iznenadi Šjora File i pogleda me drito u oči. “Ne lažeš mi a? Je li?!” “Ma oli ste poludili. Pa di bi ja Vas poša lagat?”, ka pinku se uvridin ja, onako reda radi.
“Ma bogati, ča si mi posta ositljiv…Vidi, vidi…nemoj da ti povirujen da si se sad uvridija! Samo te lipo pitan je li lažeš jerbo si i ti, na kraju krajeva, jedan običan političar a to da lažedu je političariman u opisu radnega mista, e..bome…Nemoj me samo potezat za jezik jer ste cilu zemju pritumbali, sve izokrenili naopako, zavadili narod, pokreli sve ča ste mogli, a sad mi se tu ka čudiš ča te lipo pitan lažeš li? A ča bi tija da ti samo begenajem i da te kljukan kolačima, a?!”
Vidim ja da je opet isprid mene ona moja stara, dobra Šjora File i teplo mi je odma oko srca, drago mi je jer sam vidija da nije klonila, da je nije shrvala bol radi smrti don Ivana i da još u njoj ima one vatre, onog špirita i snage, a to je bilo puno lipo vidit.
“Nego ča da ste pokreli zemju, nego ča? A ča je ovo s Todorićem? Ništa ja to ne razumin, ništa! Znan da je šjoru Anu s četvrtega kata, onu pobasju debelu ženu, udovicu prez dice, bidnu deboto iz stana istiralo jer je ostala dužna par ijada kuna za onu jebenu pričuvu…pa je tužilo, proganjalo…jedva se škapulala iz te nevoje. Svi smo u našemu portunu skupjali priloge za nju i dali joj od ove naše penšjunatske mižerje da se škapula, da se spasi, da je ne izbacidu nasrid ulice skupa s mobiljom. Eto taka je to država! Taka je to pravda. Najebu uvik mali a velikima nikad ništa. Njih se mora čuvat jerbo je velika šćeta da propadnu! A ko jebe mali svit! Ma bogati! Di toga jema? Di? Nigdi nego u nas, eto di! I ča sad po cili božji dan palamudidu o temu Agrokoru. Redadu se političari, stručnjaci, ekonomišti, mudonje i ludonje svih vrsta…a ja jopet ništa ne razumin, ništa. Jesu li zakoni kod nas isti za sve ili nisu? Ma nisu Marinko moj, nisu. Viruj mi da nisu! Dobro je rekla ona šempja od Rojsa da je jamija ko je jamija a ostali nek se, da izvineš, jebu…Eto ti ga na!”…odjedanput se utrne Šjora File sva zadihana nakon ove prave tirade koju je upravo bila ispucala.
“Oćete bićerin prošeka?”, spašavam se ja ali mi je oko srca teplo šta je čujem da je ponovo proradila i sve se u sebi mislim kako je ona sama sebi najbolja medicina. Ne triba njoj niko drugi. Ona sama sebe liči svojom ljutnjom i žestinom jer bi inače pukla ka cvrčak. Ona je pravo čudo. Njoj priti kolap kad je mirna a ne kad se ljuti. Skroz obratno nego kod ostalog svita. To je moja Šjora File.
“Naravski da oću. A ča si čeka sve do sad? Ka da si ti otočanin a ne ja…pa čuvaš taj svoj prošek ka da je o suvega zlata a ne od obišnog grozja. Daj nalij mi taj bićerin i stani mi više držat litanije. Stalno govoriš. Navija si se ka žveljarin, ne more te se nikako zaustavit!”…ispuca po svoju ona a ja skočin po bocu i bičerin. Ja bidan mučin ka riba na suvo a ona mlije i mlije i napada me da san brbljiv ka peškaruša. Neka, neka…samo da mi je živnila, to je glavno.
“Uf, uf…”, izusti ona, izvadi šudar iz kotule i obriše svoje naborano visoko čelo koje je svitlilo ka sunce ispod side kose spletene unatrag, s puno fermi i malin ženskim smeđim češljom zaditim u kosu poviše njenog livog uva. Vidim, zbilja se oznojila. “Evo, evo..šjora File..sad će” i oprezno joj nalijem bićerin. Stavim ga prid nju skupa s malin pijatićem s očišćenim mendulama i štrudelom šta mi ga je žena jušto jutros bila učinila. “Evo malo domaćih mendul i malo slakoga, ako se denjate mašit…Samo izvolite!” Ona kuša jednu mendulu ali samo odgrize vrh od nje, uzme ostatak među svoja dva duga košćata prsta, digne u zrak gledajući je ka šta draguljar negdi u Švicarskoj gleda dijamente pa me zapita: “A odaklen su ove mendule, a?” “A s Hvara, od jednih mojih…a odakle bi bile?” “A, dobre su, bome dobre su… , vidi se da su domaće…” prekine me ona i stavi ostatak mendule u svoja usta polako je drobeći svojim lipim bilim zubima.
“Znan ja Marinko da ti nisi virnik ali san ti isto tila danas malome čestitat Svetega Josipa a tebi Dan Očeva”, nastavi ona ka da ništa prije nije rekla. “Ma je, istina je, ne držimo Vam mi do tega Šjora File ma poštujemo svačiju viru pa ma čija i ma koja ona bila. A da Van pravo kažem i mi doma, i ne tijući, slavimo Svetega Josipa…ali ne ovega, nego onega Svetega Josipa Radnika ča pada na Prvi Maja. Znadete Vi dobro da se u moju kuću oduvik slavija Prvi Maja. Pa i Vas san ono bija vodija na Merjan na prvomajski uranak. Oli nisam? Sičate li se?” “Jesi, jesi…i jopet češ me vodit Marinko. Slavin i ja Prvi Maja i to oduvik. Eto i ti se spominješ kako san ja skupa s tebon i ton tvojon strankon odlazila na Merjan na Prvi Maja onda kad su se sve današnje mudonje bili zavukli u mišje rupe o straja i kad nikor nije tija na oti dan doć na Merjan. Ni sindikati ni druge stranke. Niko osim nas dvadesetak! A sad se svi busadu u prsi i kledu u radnišku klasu koja je, Marinko moj, najebala da najebat nije mogla gore. Nikor na njih višje ne misli osim ča su svima u parolama a najviše onda kad su izbori. Ti to dobro znaš. Niko jin nije donija sriču i sad mislin da bi pola onih koji su rušli socijalizam i glasali protiv svoji ostvarenih pravica i za kapitalizam, sad sami sebi osikli ruku kojon su glasali da se sruši ono samoupravljanje i sva ona radniška prava koja su nekad jemali. Nikad više tega. Odnija đava sva njiova prava, i besplatne stanove, i besplatna školovanja skupa s tvornicama i radnim mistime, toplin obrocima, litovanjima u odmaralištiman, besplatinim marendama za dicu u skulama i ča ja znam s čin sve još. A di su sad Jugoplastika, Škver, Lavčević, Konstruktor, Meljoracija, Dalmacijaciment, Dalma…? Mogu tako do sutra nabrajat. Završili su joli u privatnin rukan joli je sve to jednostavno nestalo a sve uz pivanje nacijonalnih budnici i davorji, uz strašni rat, mavanje zastavama i puno smrti…puno smrti i judske nesriće i nevoje, Marinko moj. Sad bidu najradije nosili okolo parole i vikali kako je naša budućnost u našoj prošlosti. Ali kasno je, kasno je za kajanje lipi moj mišu. Odnija đava sve!”, opet ka da nekako samu sebe rastuži moja Šjora File.
A onda nastavi sjetno: “Eto san jutros ja, i ne znajući da je umra moj don Ivan, baš zato ča je danas Sveti Josip, molila Molitvu Svetega Josipa za Sritnu i Dobri Smrt.” “Ajme meni, šjora File, pa to je stravično. Ko još moli za svoju smrt?”, zaprepastim se ja. “E, moj Marinko…ti i ne znaš da postoji ta molitva, a postji i ja san je molila za onu Šjoru Anu ča san ti je spomenila maloprije. Onu sa četvrtoga kata…jer je bidna završila u bolnicu radi svega, i nije dobro…nikako nije dobro. Bila san je vidit, neće još dugo, neće Marinko moj…Sve su joj vazeli a na kraju će joj, evo, vazest i život. Eto zato san molila Svetega Josipa da joj dade barem mirnu i lipu smrt kad joj je život na kraju posta tako grub, težak, bidan, jadan i gorak. Zato san nesritna, sinko moj, puno nesritna. Zbog te nepravde koju trpi mali svit ka ča je ona. Zaraj tega !”…Vidim ja da će moja susida opet upast u sevdah pa joj brzo nalijen još jedan bićerin prošeka jerbo ona nikad nije sama sebi nalivala. “Ajte, okripite se malo Šjora File. Ajte! Uzmite jedan štrudel i čašicu ovega prošeka. Zbilja je dobar.” Ona uzme jedan štrudel…malo zagrize i popije onaj bićerin prošeka. “Dobro govoriš Marinko, dobar je…ka i uvik. Šta je, je…Znaju hvarani pravit prošek! A prije nego oden nalićeš mi još jedan bićerin da ga popijen za pokoj duši našega Don Ivana. Zaslužija je!” “Ma naravski, naravski…Šjora File. Evo letin…”, odgovorin joj ja puneći joj opet bićerin.
“A nisan zna da je na Svetega Josipa i taj Dan Očeva, Ni san ni zna da to postoji”, rečen ja tek tako da nešto govorin. “A naravski da ne znaš. Nije ni čudo da ne znaš. To je zato jerbo je Sveti Josip bija otac ili boje rečeno poočim od Isusa. Znaš i sam da je Divica Marija začela bezgrešno!”…”Znam, znam…nikad nisam to baš moga razumit, ali neka”, odgovorim. “Ma diš ti to razumit. Neš nikad! Dunkve, Josip je prizna na neki način tuđe dite, malega Isusa i pazija ga je ka ča bi pazija na svoje vlastito dite. I to je bila jedna lipa i šesna familija. On, Marija i mali Isus. Eto vidiš…a sad pizdidu o tome da ča je to obitelj, da ča su to dica i ko jin je otac, a ko nije. Otac je oni koji odgaja dite, Marinko moj. Taj mu je otac. Oni koji ga pazi, odgaja i voli a ne oni koji ga je napravija. I da se odma razumimo i za mene je tu najvažnija jubav, a drugo je sve, da izvineš, čisto sranje.” Zaključi ona. Vidim ja da je prošek počeja polako djelovati. Ajme majko, di će ovo završit?
“E to bi ja rekla onoj Markićki, to. Znaš li ti da je don Ivan javno govorija da bi najboje bilo da se popi mogu ženit jerbo je bogohulno da oni tajno jemadu dicu, a jemadu je, to svi znademo…a da ji ne mogu priznavat, ženit se i živit šesno i zadovojno sa svojon obitelji. To je don Ivan reka. Ja san ga slušala na ove svoje uši, e…tako da znaš! I to bi ja rekla onoj Markićki. E je bija pravi moj don Ivan! Nigdi u Svetemu Pismu ne piše da je popiman zabranjeno ženit se, jel tako? A don Ivan ti je, lipi moj, ženija mlade parove liti vanka u dvorištu tamo baš u tvrđavi na Gripama di je Pomorski muzej. Lipo bi judi sili u lad na frišku arju a on bi vinčava zajubjene. I to je za njega bila Crikva a ne samo u prostorima Crikve. Crikva je tamo di su judi, di su virnici, a ne tamo di je nika zgrada, pa ma imala ona i zvonik i oltar. Ča to jema veze ? On bi diga oltar u dvorište, e….pa bi ga poslin razmontira. Evo, recimo, meni popi uopće ne tribadu da ja razgovaran s Bogon. Direktno! Ja san sebi samoj pop…jesi li me razumija!” “Ma jesan, jesan. Vi ka da ste došli drito iz Latinske Amerike di jema ta Narodna Crikva, di su ti teolozi oslobođenja. Pa ima takvih popi i kod nas. Takvi je bija i don Luka Vincetić, župnik iz Trnave…I on je dolazija u SDP u Split i drža nan u Stranci tribinu o Kršćanskom socjalnom nauku Crkve . Bija je pravi socijaldemokrata. Pa takvi je i fra Marko Oršolić. On je prvi kod nas pisa o onemu kolumbijskom popu gerilcu Camilu Torresu. Ima takvih ljudi u Crkvi šjora File, ima”, ohrabrujem je ja. “Jema Marinko moj, jema…ma jih je nikako malo, puno malo….a sve je puno onih Prceli, Košići i takovi…Bože me oslobodi!” ne da se moja susida.
“Nego, gren ja sad Marinko. Uteklo mi je vrime. Tvoga Josipa nisam ni trefila da mu čestitam imendan neka on ka ni ti nije virnik. Lipo si ga odgojija!? I da samo znaš oni tvoj Josip Radnik od Prvega Maja i ovi Josip ča se danas slavi ka Otac svih očeva na Zemji…to ti je isti Josip, jerbo je on bija marangun, drvodilac…pa se slavi na dva datuma. Eto da znaš i to.” “Ma znam ja to, znan…samo san se zafrkava!” brzo uskočim ja. “Ma ne znaš ti ništa i basta!”, reče ona dižući se sa stola…dođe do vrata, uvati kvaku pa zastade i okrene se prema meni govoreći: “Lipi moj tiću, a jesi li vidija onu sramotu na Labuđen jezeru u Zagrebu u teatru kad je naša Kolindica izašla na pozornicu skupa s balerinaman, s baletaniman, koreografom i sviman onima ča su radili predstavu pa na kraju izlazidu na poklon publici. Pa ja nisan mogla virovat svojin očiman kad san to čitala. Stara san žena ali za tako nešto nikad nisan čula. Nikad! Ka da je pala drito s Marsa meju ljude. Znala san i prije da je ovo lopovska zemja, da ste vi političari lupeži ali da će pridsidnica moje države poć ukrest balerinama i baletanima pljesak, e to nisam ni mrtva mogla zamislit, Marinko moj! Ni mrtva! Tega nema, sinko moj, nigdi na svitu. Ni u Afriku, viruj ti meni. Aj bog!”, reče Šjora File, naglo izađe i zalupne vratima koja me skoro pogode posrid nosa.
Autor/ica 👤Marin Jurjević
