Mali veliki čovek

Autor/ica 7.9.2011. u 06:46

Povezani članci

Šetajući po opštinama države nam, najčešće se čulo ono: “Treba ih sve posmenjivati!”. Na moju žalost, čak ni većina odbornika neće da prizna da udruženi mogu vršiti pritisak na postojeće da nešto promene. Ne zato što vole narod ili im je stalo da se znoje od rada, već da opstanu, pa se mora izaći u susret volji većine, napraviti kakav ustupak. Jer, priča o tome kako će nam sve procvetati čim posmenjujemo sve, uvek nametne ono pitanje: “Teško se dogovorite da tražite promene čak i jednog jedinog zakona ili uredbe, a kako to mislite menjati sve i svakog?” Svi sve znaju, svi kukaju, a lek vide u smeni svih partija, svih ljudi, što je već za naučnu fantastiku. Toliki optmista već nisam, osim ako neće u kakvu socijalnu revoluciju. A znam ja nas! Zakovani smo ispred televizora u očekivanju spektakularnih rezultata partijskih dogovora, a onda nazad u kuknjavu. Političke tenzije su direktno proporcionalne veličini deficita i propadanju i konstitutivnih i ostalih.
Koliko ne verujem u opštu smenu, toliko ne verujem i da se ama baš ništa ne može uraditi. Argumenti da su mediji pod kontrolom ovih ili onih, da nijedna inicijativa ne prolazi, da smo nemoćni i jadni, samopocenjivačka je i samo pokazuje da smo sami sebe pustili niz vodu. I meni je muka od partija, osećam se kao kreten kad vidim da nam sve zavisi od Zlaje i Mićka, uz Čovića u backup-u, a ovo što se zove opozicija, načisto me razboli. Ali, čak i da se jednog jutra probudimo sa vešću da su odjezdili negde ili ih u kavezu, kao Mubaraka, sprovode u tužilaštva, ostaje vojska onih koji se svakog jutra bude sa molitvom da se ništa ne promeni. Ili, da se bar ne promeni dok se i zadnji član ne uhlebi bar za tri generacije iza. Dobro je kad imaš ispred sebe široka leđa, pa kad glavni uzme najveći deo poreskog hleba, mališani vredno kupe zrnevlje. Zrno po zrno – pogača, resurs po resurs – palača. Na Jahorini, u Barseloni, na moru…

Naravno, na nekim skupovima ili raspravama, svakakvih sam komentara čula. Jedna mlada dama mi je rekla da je sve to super što ja pričam, ali zašto nisam digla, recimo, kredit, otvorila firmu i zaposlila nekih par stotina mladih ljudi. Ona u tome vidi konkretan doprinos promenama. Mlada dama radi u državnoj službi, uzgred budi rečeno. Zatim pitanja zašto ne pravim svoju partiju, pa bi oni za mnom. A što ja ne bih za njima?! Nabrajam šta sam to sve predlagala ili skromno nudila kao rešenja, da ne bude da samo, eto, ona Cenićka kritikuje. Otprilike ispada da je jeres kritikovati ili upozoravati, a predloge ionako niko ne čuje. Spasavanje vlastite duše i samopoštovanje ionako izaziva smeh. Onda se priziva i dolazak nekog novog mesije koji će, valjda, hodati po vodi i činiti čuda.

Kao da pričam na teluga jeziku kad upitam zašto svako u sebi ne pronađe mesiju. Jer, u širem značenju, mesija označava svaku osloboditeljsku ili spasiteljsku ličnost i pridev mesijanski se koristi za sva učenja koja očekuju nekog da popravi stanje čovečanstva i sveta. Dakle, sam sebe oslobodi i kaži, traži, pitaj, sumnjaj. Zar je to toliko teško? Ili, zašto postojiš ako će neko misliti za tebe, ako ćeš vegetirati i slušati kako ti Vožd poručuje da seliš ako nisi zadovoljan životom u Republici Srpskoj (ATV, Jedan na jedan, 06.09.2011), Slobodna Dalamcija procenjuje da će do 2020. oko sto hiljada Hrvata iseliti u Hrvatsku “zbog činjenice da Hrvatska postaje dio velike Europske unije i tržišta od pola milijarde ljudi.” (05.09.2011) ili, kako je Haris Silajdžić poručio u martu 2010., da svi kojima nije dobro u BiH mogu da idu iz nje, ali da iz te zemlje ne smeju ništa da uzmu, nakon Dodikove izjave da je došlo vreme za razgovore o mirnom razdruživanju BiH.

Sve u svemu, ako ti ne valja, ti seli. To ti je što ti je. Sa njima ili bez njih, Svetska banka je procenila da će 2025, recimo, najveći uticaj ekonomskih promena osetiti BiH kroz rastući udeo starijih lica – onih starosti od 65 i više godina. Studija kaže da će se udvostručiti! A to je za samo 14 godina. Za one kojima to izgleda tako daleko, neka samo uporede broj penzionera 1997. i sada. Ili broj zaposlenih u odnosu na broj penzionera. Doživela ili ne tu 2025, jasno mi je bar toliko da propadamo. Kolektivno i konstitutivno. Ne vredi čekati mesiju, ne vredi čekati da prirodna selekcija uradi svoje, nema ništa od slinjenja u kafani nad tužnom sudbinom, ništa ne rešava besplatni set noževa uz šerpe i lonce do vrha napunjene nacionalnom pljuvačkom. Kad oslobodiš svoj anestezirani mozak, oslobodićeš i sve ostalo. Promene započinju u vlastitom mozgu.

Zato sam zamolila urednika portala da pauziram jedno vreme sa pisanjem. Preispitivala sebe, na prvom mestu, i pričala sa ljudima širom države, odmarala sve one kojima je muka kad se pojavim, a nadala se da će stvarnost demantovati moje prognoze. Nažalost, ovo poslednje se nije dogodilo. Međutim, ja i dalje verujem u buđenje velikih malih ljudi, pa mi dopustite mi da vas podsetim na jednu knjigu pisanu sredinom prošlog veka:

” … Ti daješ vlastodršcima pravo da vladaju »u ime Malog čoveka«. A sâm si nem. Daješ moćnima ili zlonamernim nesposobnjakovićima više moći da te zastupaju. Prekasno otkrivaš da uvek ispadneš prevaren.

(…)
Zato te se plašim, Mali čoveče, neverovatno mnogo te se plašim. Jer, od tebe zavisi dalja sudbina čovečanstva. Plašim te se, jer ni od čega ne bežiš toliko koliko od sebe samoga. Bolestan si, veoma bolestan, Mali čoveče. To nije tvoja krivica, ali je na tebi odgovornost da se oslobodiš bolesti. Odavno bi već zbacio svoje stvarne tlačitelje da nisi trpeo tlačenje i često ga direktno pomagao. Nikakva policija na svetu ne bi imala dovoljno moći da te tlači kada bi u svojoj svakodnevici imao iole samopoštovanja.

Tvoj šovinizam potiče iz tvoje telesne zgrčenosti, iz tvoje duševne opstipacije, Mali čoveče. Ne kažem ti to da bih ti se narugao, nego zato što sam ti prijatelj, iako ti ubijaš svoje prijatelje kad ti kažu istinu. Pogledaj malo te svoje patriote: oni ne koračaju, oni marširaju. Oni ne mrze neprijatelja, oni imaju zaklete dušmane koje menjaju svakih deset godina, od iskonskog neprijatelja prave prijatelja i iskonskog prijatelja, a od prijatelja od iskona prave ponovo zakletog dušmanina. Oni ne pevaju pesme, oni marširajuci urlaju himne. Oni ne grle svoje devojke, oni ih povaljuju i sređuju toliki i toliki »broj« za jednu noć.

Niko, Mali čoveče, niko ti nije nikada postavio pitanje zbog čega do sada nisi mogao da stekneš svoju slobodu i zbog čega si je, i kad je stekneš, odmah izgubio pognuvši se pred novim gospodarom.

(…)
Stolećima ćes, kažem ti, prolivati krv tamo gde treba zaštititi život, verovaćeš da se sloboda stiče uz pomoc dželata… i uvek ćes se iznova obreti u glibu. Stolećima ćeš slediti hvalisavce, upijaćeš njihove laskave reči, bićeš slep i gluv kad čujes zov ŽIVOTA, TVOG života. Plašiš se života, Mali čoveče, na smrt se plašiš! Besno ćes ga ubijati, verujući da gradiš »socijalizam«, ili »državu«, ili »nacionalnu čast«, ili »ugovor o povećanju plata«, ili »čast Božju«. Jedno samo nećes znati ili nećes hteti da znaš: da svu svoju bedu sâm stvaraš i to iz sata u sat, iz dana u dan, bez prestanka; da ne razumeš svoju decu, da im lomiš kičmu pre nego što su se odvažila da se usprave; da kradeš ljubav; da si pohlepan na novac i željan vlasti; da drziš psa kako bi i ti bio »gospodar«. Stolećima ćes grešiti i lutati sve dok ti i tebi slični ne pomrete masovnom smrću opšte društvene bede – sve dok užas tvoje egzistencije ne upali u tebi prvi slabasan zračak svetlosti da pogledaš u sebe. A onda ćes, postepeno i oprezno pipajući oko sebe, naučiti da tražis i da nalaziš, i da shvataš i poštuješ i ceniš svog prijatelja, čoveka ljubavi, rada i znanja. Tada ćes uvideti da je čitaonica važnija za tvoj život od fudbalske utakmice, šetnja po šumi i razmišljanje bolji nego paradiranje, shvatićšs koliko je bolje lečiti nego ubijati, koliko bolje imati sopstvenu nego nacionalnu svest i koliko je skromnost bolja od zapenušanih usta punih patriotskih parola.

(…)
Kažem ti: nijedan car, nijedan kralj, nijedan otac svih proletera svih zemalja nije te mogao obuzdati! Mogli su da od tebe naprave roba, ali niko nije uspeo da ti oduzme sićušnost. Tvoje čistunstvo i tvoja žudnja za životom će te, ipak, pobediti, Mali čoveče, u to nema nikakve sumnje. Oslobođen svoje sićušnosti, počećes da misliš; u početku će to biti jadno, pravićes greške, promašivati cilj, ali ćes ipak početi da misliš-

(…)
Nećes shvatiti, a da pri tom ne pocrveniš, kako je bilo moguće da tvoje novine nisu piskarale ni o čemu drugom do o ordenju, paradama i medaljama, saslušanjima, mučenjima, giljotinama, diplomatskim spletkama i šikaniranju, o državničkom mudrovanju i kamufliranju, o mobilizacijama, demobilizacijama i ponovnim mobilizacijama, o paktovima i vojnim manevrima, i o bombardovanjima. To što si ropskim strpljenjem ovce gutao sav taj naštampani papir još bi i mogao da shvatiš. Ali to što si stolećima, kao majmun, imitirao i kao papagaj ponavljao sve to, što si i svoje ispravne misli smatrao pogrešnim, a pogrešne smatrao patriotskim…, to, Mali čoveče, dugo nećeš moći da progutaš. Stidećeš se svoje istorije, Mali čoveče, a jedina nada biće ti to, što tvoji praunuci više neće biti primoravani da uče istoriju. Neće ti više biti omogućeno da vodiš veliku revoluciju samo da bi se vratio nekakvom Petru »velikom« ili »silnom«.
(…)
Dakle, prva od svih tih mnogobrojnih stvari koje ćes u budućnosti raditi ili prestati da radiš biće da se više nećeš osećati kao Mali čovek koji uopšte nema svoje sopstveno mišljenje, pa govori »a ko sam ja uopšte…«. Ti imaš svoje sopstveno mišljenje i u budućnosti ćes smatrati životnom sramotom ako ga ne budeš znao, ako ne budeš stajao iza njega i ako ga ne budeš izražavao.

»A sta će javno mnjenje reći o mom mišljenju? Biću zgnječen kao crv ako iznesem sopstveno mišljenje.«

Ono što ti nazivaš »javnim mnjenjem«, Mali čoveče, rezultat je svih mišljenja svih majušnih muškaraca i žena. Svaki Mali muškarac i svaka Mala žena ima jedno sopstveno ispravno i jedno posebno, pogrešno mišljenje. Pogrešna mišljenja imaju iz straha od pogrešnih mišljenja svih drugih Malih ljudi. Zbog toga se i ne obelodanjuju prava mišljenja. Ti, na primer, više nećes verovati da više »nisi važan«. Ti ćeš znati i zastupati mišljenje da si ti stub i temelj ovog ljudskog društva… Kud si krenuo? Ne beži! Ne plaši se! Nema baš ničeg lošeg u tome da predstavljaš odgovorni stub ljudskog društva!
(…)

“Pitaš kada će tvoj život postati dobar i siguran, Mali čoveče! Odgovor zvuči strano tvom biću: Život će ti biti dobar i siguran kad tebi tvoj život bude značio više od sigurnosti, ljubav više od novca, tvoja sloboda više od partijskog mišljenja ili javnog mnjenja; kada sklad Betovenove ili Bahove muzike postanu sklad čitave tvoje egzistencije (taj sklad je još u tebi, Mali čoveče, negde duboko zapretan u nekom kutku tvoga biča!); kad tvoja misao bude u skladu, a ne u protivrećju sa tvojim osećanjima; kad svoje talente na vreme otkriješ i svoje starenje na vreme shvatiš; kad budeš živeo sa mislima velikih mudraca, a ne više sa nedelima velikih ratnika; kada učitelje svoje dece budeš plaćao bolje nego političare; kad ne budeš cenio venčanicu više od ljubavi između muškarca i žene; kad na vreme, a ne kao danas prekasno, spoznaš da si pogrešno mislio; kad osetiš ushićenje slušajući istinu, a jezu gledajući formalnosti; kad sa svojim kolegama u stranim zemljama budeš kontaktirao direktno a ne više preko diplomata…

(…)

Želiš vođstvo i savete, Mali čoveče. Imao si vođstva i savete milenijumima, i to dobre i loše. Nisu loši saveti krivi što si još u bedi, nego tvoja majušnost. Mogao bih ti dati dobre savete, ali ti, onako kako danas misliš i kakav si, ne bi bio u stanju da ih ostvariš na dobro svih nas. “

Wilhelm Reich, Čuj, Mali čoveče, 1948

Buka