Lešinarenje

Povezani članci

• Zračna bruka Franjo Tuđman
• Goran Bubalo misionar mira
• KAKO JE PRIPREMANA AGRESIJA NA BOSNU I HERCEGOVINU
• MUTIRAJU I VIRUSI I MIGRANTI
• Umbert Eco (1932. – 2016.)
  Svi smo mi patuljci na ramenima divova
• Lucićev sramotni obračun s biračima

Životna priča Titove udovice, Jovanke Broz, teško je shvatljiva čak i u Srbiji, prepunoj teško shvatljivih životnih priča. Hajde da sad ne ulazimo u bezbroj puta ispričanu priču o mladoj partizanki iz Like koja je posle rata uspela u životu i sa suprugom se vinula u visine svetske politike i svetskog džet seta. Poznata je to priča, omiljena je to tema stotina reportaža i feljtona.

Piše: Svetislav Basara

Kao osoba bliska (jedno vreme možda i najbliža) Josipu Brozu, Jovanka je, sasvim razumljivo, izazivala podozrenje, zavist, pa i mržnju ondašnjeg “državnog vrha”, čiji su se pripadnici prosto utrkivali ko će Titu prići što bliže. Zli jezici su tvrdili da to nije bio brak iz ljubavi, ali ja u to čisto sumnjam, jer su u ono vreme Tita svi voleli, svu su želeli da se udaju za Tita, čak i mnogi muškarci, pa zašto bi tu Jovanka bila izuzetak. To je, međutim, nebitno za našu priču.

Visoki SFRjotovski rukovodioci bili su, dakle, ubeđeni da Jovanka ima preveliki uticaj na Tita (a koja to žena nema uticaj na muža) i da im tendenciozno mrsi konce, pa im je čisto laknulo kada se Tito pokarabasio sa suprugom Jovankom. Možda su i visoki rukovodioci imali udela u tom karabašenju, ko će to znati, istorija će pokazati, najverovatnije u mesecu limburgu nekog budućeg kukovog leta.

Kada je Tito potegao i umro, visoki jugoslovenski rukovodioci dobili su odrešene ruke da se obračunaju sa Jovankom. Smestili su je u neku ruinu od vile, oduzeli joj lične stvari, između ostalog i ličnu kartu i pasoš, udelili joj neku majorsku penzijicu i prekrili je dubokim zaboravom. U kome je zakonita supruga najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti životarila do takozvanih demokratskih promena. Ali te promene ništa nisu promenile u Jovankinom životu. Sve je ostalo po starom. Ono jeste, u neko doba su joj popravili razvaljeni krov, ponovo dobila dokumente, a u par navrata ju je posetio i Rasim Ljajić. U vazduhu je, bar za mene, sve vreme ostalo da visi jedno pitanje: Ako su komunistički rukovodioci imali kakvog-takvog razloga za pizmu na Jovanku, zašto su se na nju ispizmile nove, bajagi demokratske vlasti? Sve se to dalo srediti. I to za sitne pare. Udovica je već bila stara žena sa minimalnim prohtevima i potrebama. Političkih ambicija (verovatno nikada) nije imala. Nije pisala memoare koji bi bilo koga mogli kompromitovati. Ali eto, nekako je svima bilo lakše da Jovanki bude što teže. A najteže joj je bilo onomad, kada je zbog bolesti smeštena u bolnicu. Majko mila, kakvo je samo lešinarenje nastalo po tabloidima serbskim. Dobro, tabloidima je to u opisu radnog mesta, ne može im se to zameriti. Ali u tabloidnosti su počeli da se utrkuju i srpski lekari, željni valjda svojih pet minuta slave. Nije bilo dana a da nisu višekratno kršili Hipokratovu zakletvu. Detaljno su, pa čak i sladostrasno, krvožednoj srpskoj javnosti opisivali Jovankinu kliničku sliku. Ja je ne bih ovde opisivao. Lešinarenje, dame i gospodo, eto, to je srce Srbije.

Danas