Kišenje

Povezani članci

• Konferencija o 20 godina rada MKSJ: Napuštanjem sale izrazili protest protiv sudije Theodora Merona
• Svjetski mediji o poplavama na Balkanu: Najsiromašniji zahvaćeni najgorim nevoljama
• Država hoće da SPC prepusti Cetinjski manastir
• Jašareviću 18 godina za napad na ambasadu SAD
• Ilić ponovo na čelu baletskih umetnika, koreografa i pedagoga Srbije
• Predrag Lucić: Doprinos Praljka i Prlića opstanku bošnjačko-muslimanskog naroda

Vidim da se razbuktala polemika na temu da li je Kiš muška šovinistička svinja ili nije. Feministkinje mu pronašle neke literarne grehe iz mladosti, pa to udarile na sva zvona. Odmah su se oglasili i „kišobrani“ (tako ja zovem Kišove advokate) koji su decidirano odbacili svaku mogućnost Kišove mizoginije. Ja, pravo da vam kažem, ne znam šta da mislim. Čitanje bilo čije literature kroz (para)ideološke naočari čini mi se sumanutim. Mislio sam da je tome posle sloma komunizma odzvonilo. A već je i pozni realni komunizam bio digao ruke od preterivanja u čistunstvu. Kad ono – međutim. Nije. Glede ženomrzačke polemike, ne sećam se da je neko pomenuo pravo pisca da piše o svemu šta mu padne na pamet, onako kako hoće i da od toga niko ne može biti izuzet. Palo mi je to na pamet ovih dana dok sam sa velim zadovoljstvom čitao Bernhardove „Stare majstore“.

Mila majko, kako je u toj knjizi her Tomas iskasapio Austriju i Nemačku, kako je samo nagrdio Štiftera, Malera, Hajdegera i još neke svenemačke veličine, kakve je sve strašne reči izgovorio o austrijskoj državi i – nikom ništa. Tačno je, nije Bernhard tamo bio omiljena ličnost – nije mu to ni bila namera – ama uredno su ga objavljivali, pa čak i nagrađivali. U jednom sam trenutku odložio knjigu da skuvam kafu, pa mi pade na pamet sledeća pomisao: Šta bi bilo – kada bi to uopšte bilo moguće – da je Bernhard počem srpski pisac. Mene – koji Bernhardu nisam ni do kolena – umalo nisu skalpirali što sam biranim rečima malo okrpio neopevanu lopužu i onovremenog diktafona, Vuka Stef. Karadžića. Srpski se Bernhard ne bi tu zaustavio. Ali bi – tvrd vam stojim – završio na kocu. Sa koga su – i pride s konopca – sišli ovdašnji dramoseri, seratori i takozvani nacionalni radenici. Prosto je neverovatno koliko javnost jedne razdešene, razjebane, podivljačene i poseljačene zemlje drži do finoće i političke korektnosti u literaturi.

Da se vratimo mi na Kiša. Pročitao sam verovatno sve što je napisao i nigde nisam naišao na tragove antifeminizma, protivženstva, kako vam drago. Može biti da su moji kriterijumi niži od propisanih, može biti da sam i ja „muška šovinistička svinja“, ama – ako ništa drugo – ne bi se, da su kritičarke u pravu, sa Kišom družila onako žestoka feministkinja kakva je Suzan Zontag. A sve i da se nije družila, zbog čega bi Kiš bio u obavezi da piše u skaldu sa hirovima ideoloških matrica? Sve ovo ne znači da Danila Kiša treba idealizovati i idolizovati. Najbolje je za kraj citirati reči koje je Selin – takođe žestok pisac – rekao nekom svom američkom pajtašu: „Nauči se da grešiš. Ovaj svet je pun onih koji su u pravu i zato je svet ovako odvratno mesto.“

Danas