Kardelj: Kako smo II zasedanjem AVNOJ-a „zaboli nož u leđa Sovjetskom Savezu”

Izdvajamo

• Danas je jasno da je sovjetska vlada baš zbog toga negativno reagirala na osnivanje NKOJ-a. Njoj je nova Jugoslavija kao samostalan politički faktor stajala na putu. Njoj je tada bila potrebna takva Jugoslavija kojom bi se posle sa drugim velikim silama mogla praviti trgo­vina po pravilu: 50% meni, 50% tebi. II zasedanje AVNOJ-a je pokazalo da narodi Jugoslavije u svojoj otadžbini hoće da imaju sami svih 100% uticaja. Otud nezadovoljstvo u Moskvi, otud razne izjave da smo sa II zasedanjem AVNOJ-a „zaboli nož u leđa Sovjetskom Savezu".

Povezani članci

• Po završetku posjete Bosni i Hercegovini, predstavnik OSCE-a za slobodu medija poziva na jačanje nezavisnosti javnih servisa i zaštitu sigurnosti novinara
• Promocija knjige Đurđice Čilić “Fafarikul” u Mostaru
• DEPEŠE, KONGRES I KONVENCIJA
• Britanska sutkinja je presudila da Julian Assange ne može biti izručen SAD-u
• Licemjerstvo kao stav: Državni parlamentarci povećali plate i putne troškove!
• MONSTRUOZNO: KO JE OBJESIO PSA?

Tito i Kardelj 1944.

Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu (29. i 30. 11 1943.) učinilo je iste korake za čitavu Jugoslaviju te je izborom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije stvarno uspostavilo i privremenu vladu nove Jugoslavije. Proklamovanjem federativnog uređenja II zasedanje AVNOJ-a je ujedno potvrdilo izvojevano pravo naroda Jugoslavije na samoopredeljenje. U rezoluciji II zasedanja AVNOJ-a to je i izričito podvučeno. Rezolucija konstatuje da su narodi Jugoslavije oružjem u ruci i svojom vlastitom borbom izvojevali pravo na samoopredeljenje i da kao slo­bodni narodi polažu temelje novoj federativnoj demokrat­skoj Jugoslaviji.

Neće biti na odmet ako ovom prilikom ponovim da je sovjetska vlada reagirala na osnivanje AVNOJ-a i NKOJ-a potpuno negativno, čak sa više rezervi nego vlade zapadnih država, koje su zaključke II zasedanja AVNOJ-a ubrzo primile kao činjenicu koja se ne da izmeniti. Nama je tada bilo jasno da narodi Jugoslavije neće za takve re­volucionarne mere nikad kasnije imati povoljnije uslove od onih koji su postojali krajem godine 1943. Narodnooslobodilački pokret bio je na čitavoj teritoriji Jugoslavije u najvećem poletu. Kapitulacijom Italije mnogo se povećala oslobođena teritorija Jugoslavije. NOVJ je ojačala u broju ljudstva, oružju i udarnoj snazi. U isto vreme su rezul­tati kapitulacije talijanske vojske na jugoslovenskom tlu već sami po sebi i do kraja raskrinkali razne emigrantske, mihailovićevske, belogardističke, mačekovske i druge laži o snazi Draže Mihailovića i drugih izdajnika, koji su svoju saradnju sa okupatorima pokušavali da kamufliraju pred inostranstvom.

Krajem 1943 godine bilo je celom svetu jasno da u Jugoslaviji nema druge stvarne borbene snage protiv okupatora osim NOVJ na čelu sa Vrhovnim štabom i drugom Titom. U političkom pogledu bio je time zadat smrtni udarac svim špekulacijalna da će u poslednjem trenutku biti moguće istrgnuti vlast iz ruku naoružanog i naroda. Formirati AVNOJ kao Vrhovni organ vlasti i NKOJ kao privremenu vladu značilo je u to vreme učvrstiti osvojene pozicije narodnooslobodilačkog pokreta i zadati strahovit udarac svim elementima izdaje i saradnje s okupatorom. Formirati te organe značilo je čvrsto za­pisati da je pobeda narodnooslobodilačkog rata i narodne revolucije u Jugoslaviji stvar naših vlastitih borbenih revolucionarnih energija. To je značilo, dalje, da narodi Jugoslavije ne žele biti moneta za potkusurivanje među velikim silama, nego da o svojoj sudbini hoće da odlučuju sami.

Danas je jasno da je sovjetska vlada baš zbog toga negativno reagirala na osnivanje NKOJ-a. Njoj je nova Jugoslavija kao samostalan politički faktor stajala na putu. Njoj je tada bila potrebna takva Jugoslavija kojom bi se posle sa drugim velikim silama mogla praviti trgo­vina po pravilu: 50% meni, 50% tebi. II zasedanje AVNOJ-a je pokazalo da narodi Jugoslavije u svojoj otadžbini hoće da imaju sami svih 100% uticaja. Otud nezadovoljstvo u Moskvi, otud razne izjave da smo sa II zasedanjem AVNOJ-a „zaboli nož u leđa Sovjetskom Savezu”.

Događaji su potvrdili da je CK KPJ imao pravo kad se odlučio na taj korak. Uspesi, pobede i snaga oslobo­dilačkog fronta Jugoslavije, koji je stajao iza odluka II zasedanja AVNOJ-a, doneli su svuda u svetu priznanje tim odlukama. Pobeda odluka II zasedanje AVNOJ-a je ujedno značila i učvršćenje takvog rasporeda unutrašnjih poli­tičkih snaga u Jugoslaviji koji je obezbedio pobedu soci­jalističke revolucije. Narodi Jugoslavije dakle s pravom proslavljaju dan II zasedanja AVNOJ-a kao praznik Re­publike i Narodne revolucije.

Edvard Kardelj: Deset godina Narodne revolucije, 1941-1951, Kultura, 1951.

Govoreći o suštinama NOB-a i revolucije, i o kontinuitetu borbe jugosla­venskih komunista, Josip Broz Tito ističe:

“U toj revolucionarnoj i antifašističkoj borbi, u borbi protiv omraženih reži­ma i eksploatacije radnog naroda, KPJ je izgradila platformu za izlaz iz socijalnog i političkog bespravlja i duboke nacionalne krize, u kojoj se već od vremena stvaranja zajedničke države nalazilo jugoslovensko društvo. Na tome revolucionarnom kursu, naša Partija je izrasla u organizatora ustanka i oslobodilačke borbe naroda Ju­goslavije.

Na platformi borbe protiv svih okupatora, za bratstvo i jedinstvo, za nacio­nalno oslobođenje i društveni preobražaj, naš pokret je u toku rata okupio i akti­virao najšire narodne mase – radničku klasu, milionsko seljaštvo, omladinu i na­rodnu inteligenciju, sve radne i patriotske slojeve društva.

Jasna orijentacija rukovodstva KPJ, već od početka, na opštenarodni ustanak i narodnooslobodilački rat, omogućila je da se u najraznovrsnijim oblicima izraze revolucionarno stvaralaštvo, organizovanost i samoinicijativa ustaničkih snaga naših naroda. To se ispoljilo u stvaranju partizanskih odreda i drugih oružanih vojnih jedinica i u nastanku narodnooslobodilačkih odbora kao demokratskih organa nove revolucionarne vlasti. Organizovane su i omladinske, ženske, kulturne i druge anti­fašističke organizacije, sa jedinstvenim ciljem da doprinesu širenju i uspjehu narodnooslobodilačke borbe. Moram naročito i ovoga puta podvući učešće velikog broja žena koje su, ne samo u pozadini već i u prvim borbenim redovima, sa puškom u ruci, podnosile sve napore zajedno sa ostalim borcima. U takvom razmahu svena­rodne borbe, presudnu rukovodeću i organizatorsku ulogu imali su komunisti – članovi Partije i SKOJ-a.

Narodne mase su znale da se borba, u koju ih je pozvala i povela KPJ, neće ograničiti samo na oslobođenje zemlje od okupatora. One su znale da će ta borba donijeti duboke socijalne preobražaje koji neće dozvoliti povratak na staro, u na­rodu omrznuto stanje, i da se ona vodi i za pravo svakog naroda na samoopredje­ljenje, za nacionalnu slobodu i ravnopravnost. Upravo to je i omogućilo nevidjenu inicijativu i stvaralaštvo u najširim slojevima naroda, čime se cijelo vrijeme odliko­vala naša narodnooslobodilačka borba.

Stvaranjem oružanih snaga revolucije i organa nove, narodne vlasti, rađao se novi tip države, države narodnih odbora, države tipa Pariške komune i Lenjinovih sovjeta. Naša nova narodna vlast nosila je u sebi sva bitna svojstva istinske so­cijalističke vlasti. Zasnovana na najširim demokratskim osnovama, ona je već sadr­žavala sve bitne elemente na kojima će se docnije izgrađivati naše samoupravno socijalističko društvo.”

(Josip Broz Tito, iz govora 1973. godine u Jajcu, o tridesetgodišnjici II zasjedanja AVNOJ-a.)