Ivica Dačić i pucanje iz topova po Sarajevu

Autor/ica 9.11.2012. u 20:26

Povezani članci

Sad su došla druga vremena, preživeo sam lustraciju koje nije ni bilo, ponovo sam na vlasti, i to ne kao Miloševićev portparol i mali od palube, već kao premijer i ministar policije, tako reći glavni baja. A pošto smo empirijski utvrdili da se ubijanje ne isplati, onda možemo i da zapevamo. Pevanje i ubijanje su samo dva legitimna oblika političkog delovanja, a pravi političar se prilagođava okolnostima, u tome je tajna njegove dugovečnosti. Kad treba da se ubija, mi ubijamo, kad dođe vreme za pesmu, nije mi teško da se zagrlim sa Halidom Bešlićem i da otpevam “Ko bi rek’o čuda da se dese, da Miljacka leševe odnose”

U vreme sveopšteg poricanja zločina, kada se bivši i sadašnji predsednik Srbije utrkuju u negiranju genocida u Srebrenici, kada su sve patriotske snage upregnute u zataškavanje i prikrivanje krvave uloge koju je država Srbija imala u ratovima devedesetih, kada se čak ni koljači ne sećaju šta su juče klali, našao se jedan div-junak da u par usputnih rečenica poništi sve nadljudske & podljudske napore srpske elite na brisanju zločinačke prošlosti gumicom marke “Zaborav & falsifikat & sin”. Gostujući kod Ivana Ivanovića, Ivica Dačić je doslovce ovako opisao svoju posetu Sarajevu: “Ja sam otišao u Sarajevo i razgovarao sam sa najvišim bosansko-hercegovačkim političarima, imali smo super razgovore, zagrlio se i otpevao sa Halidom Bešlićem pesme, i onda su me napali kako je to neozbiljno. Pa šta je trebalo? Da pucam iz topova na Sarajevo? Pa to smo radili ranije, pa smo propali”.

Priznati zločin i biti istovremeno duhovit nije mali poduhvat, ali uz ajhmanovsko odsustvo empatije prema drugim ljudima, ništa nije nemoguće. Šta je Dačić zapravo rekao u iznenadnom nastupu iskrenosti? Dakle, pucali smo iz topova na Sarajevo, ali nas to nije nikuda odvelo, pa smo propali. Držali smo grad pod opsadom 1425 dana, ispalili smo 64.490 čahura (oko 329 dnevno), ubili smo 11.541 ljudsko biće, od toga 1.601 dete, počinili smo 115 masovnih ubistava; ranili smo oko 50.000 osoba; snajperima smo pobili 225 osoba, od toga 60 dece, a ranili njih 1.030; redovno smo granatirali i snajperisali redove za hleb i vodu, srušili smo ili oštetili ogromnu većinu građevina; sve to nam je bilo malo, pa smo tvrdili da naše žrtve same sebe granatiraju, i da svako malo insceniraju neki masakr, a za tela koja smo raskomadali govorili smo da su obične lutke bez krvi i mesa. Na kraju se ispostavilo da masovni zločini nisu najbolja politička strategija, pa smo propali (to što nas zapravo nisu skinuli sa vlasti jer smo ubijali naokolo, ovom prilikom možemo da ostavimo po strani).

Ali, eto, sad su došla druga vremena, preživeo sam lustraciju koje nije ni bilo, ponovo sam na vlasti, i to ne kao Miloševićev portparol i mali od palube, već kao premijer i ministar policije, tako reći glavni baja. A pošto smo empirijski utvrdili da se ubijanje ne isplati, onda možemo i da zapevamo. Pevanje i ubijanje su samo dva legitimna oblika političkog delovanja, a pravi političar se prilagođava okolnostima, u tome je tajna njegove dugovečnosti. Kad treba da se ubija, mi ubijamo, kad dođe vreme za pesmu, nije mi teško da se zagrlim sa Halidom Bešlićem i da otpevam “Ko bi rek’o čuda da se dese, da Miljacka leševe odnese”. Dobro sad, mostove, leševe, sve je to isto. Ubica peva, reka nosi. Pritom, da budemo precizni, topovima ništa ne fali, opsadi još manje, samo to više nisu oportuna sredstva, nema tu ni “p” od političkog poena. Političke poene donosi pevanje. 3P, to je moja deviza. Dželat i žrtva zagrljeni, pevaju tužnu ljubavnu pesmu, ima li lepše slike pomirenja koje je danas toliko u modi? Dok sam pevao prvi refren, imao sam skoro paranormalno iskustvo, ukazala mi se vizija kako Slobodan Milošević i Zoran Đinđić na onom svetu zagrljeni pevaju “Mir, mir, mir, niko nije kriv”.

Ali, ako se jednog dana ispostavi da mir ipak ima alternativu, ja ću prvi, sa pesmom na usnama, pokrenuti topove i tenkove u željenom pravcu. A od vas očekujem da ih zasipate cvećem, kao što ste činili i onomad. Pa posle kažu da se zločin ne isplati.

ODABRANI STIHOVI IZ PESMARICE IVICE DAČIĆA

Knjiga topovednikova

1. Svemu ima vreme, i svakom poslu pod nebom ima vreme.
2. Ima vreme kad se rađa, i vreme kad se umire; vreme kad se seje seme zla, i vreme kad se žanje posejano.
3. Vreme kad se šalje smrt na Sarajevo, i vreme kad se grle Sarajlije koje nisu primile pošiljku.
4. Vreme kad se Miljacka hrani leševima, i vreme kad se “Miljacka” peva.
5. Vreme kad snajperski meci zvižde oko glave, i vreme kad se zvižduće pesma zaborava.
6. Vreme kad se dižu gradovi u vazduh, i vreme kad se dižu ruke u vazduh.
7. Vreme kad se ubijaju deca, i vreme kad se igra na njihovim grobovima.
8. Vreme kada se u ruci drži nož, i vreme kada se u ruci drži mikrofon; vreme za klanje i vreme za pevanje.
9. Vreme za minobacač i vreme za pojačalo; vreme za tešku artiljeriju i vreme za lake note.
10. Vreme kada se ljudi zavijaju u crno, i vreme kada su svetleći meci jedino svetlo u tami.
11. Vreme kada se zločini čine, i vreme kada se za zločine ne odgovara.
12. Vreme kada se izmiče ruci pravde, i vreme kada se pravdi lome prsti.
13. Vreme kada ljudski život ne vredi ništa, i vreme kada ljudski život vredi još manje.
14. Vreme za dželate, i vreme za lopuže; vreme za krvnike, i vreme za haramije.
15. Vreme za portparole smrti, i vreme za premijere pomirenja sa sudbinom.
16. Vreme kada šljam ispliva na površinu, i vreme kada šljam preuzme sva plovila.
17. Video sam kako jedna garnitura odlazi, a druga dolazi, a pendrek uvek stoji. I rekoh u srcu svom: Ivice, ne brini za svoje dupe. Jedi, pij i veseli se, jer ti si čovek za sva vremena.

Srpskim snajperistima i sarajevskim trubadurima
(po Branku Miljkoviću, ljubitelju otvorene vatre i ničega)

Sarajevo, rafalne sviću zore,
Meškolje se leševi pod svežom travom.
Moje se srce žari dok zgrade gore.
Pevajte, žive mete sarajevske, dok nad glavom
Rasprskavaju se granate kao metafore!
Što je promašeno preživi, što je pogođeno istruli.
Dete, odvešću te do groba. Al’ vrati
Pozajmljeni metak. Tada bićemo na nuli.
U našoj ste pesmi eksploziju bombe čuli.
Isto je pevati i ubijati.

Snajper je reč koja ume da puca.
Savest ne ume da peva, jer ne postoji.
Moja će pesma sve da vas razbuca,
Razleteće vam se udovi kud koji.
Ukusno je vaše meso, ali goji;
Bolje da sam gutao knjige Gedžine
U kojima stoji zašto je moralno klati
I kako odoleti molbi: čiko, poštedi me.
Kad mastilo sazri u krv, svi će znati
Da isto je pevati i ubijati.

Sarajevo, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Pljačkaši leševa, krvniku umiljati,
Svrstani u horde zla koje prati
Pesma od haubice opasnija.
Moje glasne žice jedared će znati
Da razgale kostur što pod zemljom odmara.
Al’ niko posle nas neće pojati
Pesmu koja gradove razara
Kad isto je pevati i ubijati.

Smrtonosan je stih, niko mu ne odoleva.
Jedan strašan zločin po meni će se zvati.
Mnogo smo razarali. Kroz mene peva
Pripitomljeni pakao. Nek’ prst na orozu ne okleva.
Isto je pevati i ubijati.

Autor: Tomislav Marković

Preuzeto sa prijateljskih E-Novine.com