Godina 2012

Povezani članci

• PORUKA MLADIMA PRIJEDORA: DAN BIJELIH TRAKA BORBA JE ZA BOLJI PRIJEDOR
• Čedomir Petrović: BILO NEKAD JEDNO VREME KAD SU LJUDI BILI DOBRI
• Puštanje Merčepa na slobodu još je jedan poraz hrvatskog pravosuđa
• Kataklizma novinarstva: zašto sumnjati u laž?
• 10 obljetnica smrti glumca Tonija Pehara
• Biciklom od Beograda do Srebrenice

“U međuvremenu, mnoge “manje” smrti već su se na neki način dogodile, ili barem nagovestile. Smrt porodice, smrt ideologija, smrt religije, smrt umetnosti, smrt dečije nevinosti, smrt životne radosti… Životom koji danas poznajemo upravljaju dva jaka kotača: obaveze i strah. Tako posmatrano, smak sveta se zapravo već i dogodio.”

Pretpostavimo da će taj smak sveta ipak da se dogodi ove 2012. godine. Ili barem omanja kataklizma u kojoj će da nastrada dve trećine živog sveta. A kakve sam sreće, ja nikako ne bih dospela u onu jednu trećinu koja će da ostane u životu. Mada, i da ostanem, ko zna kakav bi to život bio. Možda, na vrhu neke planine, do koje ledene plime još nisu stigle? Ili na dnu nekog kanjona koji se stvorio nakon ogromnih zemljotresa izazvanih zamenom magnetnih polova? Pretpostavimo, dakle, da će to krajem ove godine stvarno da se desi. Šta bi trebalo uraditi u tom slučaju? Snimljeno je, u tom smislu, već nekoliko filmova, i sve smo ih, kao dobri đaci, već pogledali. U rasponu od zen-prepuštanja neumitnom, kao u “Melanholiji” Larsa Fon Trira, do skoro besmislenog spašavanja u modernoj Nojevoj barci, iz holivudskog treša “2012”.

Svi nekako svode račune, ili je to samo moj utisak. Račune je ovih dana svodio i znameniti naučnik Stiven Hoking, rekavši, parafrazirano, da su mu sve tajne kosmosa više-manje jasne, ali da nikad neće uspeti da razume žene. Račune svode i evropski političari, konstatujući, tiho ali ipak dovoljno glasno da ih čujemo, kako ideja romatičnog ujedinjenja naroda i narodnosti nije baš ispala kako su se nadali, te da multikulturalizam možda i nije baš tako jednostavna zamisao kao što NGO religija ustrajno tvrdi. U Americi se takođe desilo nešto što liči najmanje na kraj sveta, crnac je došao na vlast, a sirotinji od toga nije postalo nimalo lakše. Znači, ni to nije pomoglo. Bezbednost, kao koncept, kao da je prestala da postoji čak i u formi iluzije, u godini od koje smo se upravo oprostili. Jer, i u najmirnijim delovima nama poznatog sveta, sumanuti pojedinci pucali su rafalima po deci u letnjim kampovima.

U međuvremenu, mnoge “manje” smrti već su se na neki način dogodile, ili barem nagovestile. Smrt porodice, smrt ideologija, smrt religije, smrt umetnosti, smrt dečije nevinosti, smrt životne radosti… Životom koji danas poznajemo upravljaju dva jaka kotača: obaveze i strah. Tako posmatrano, smak sveta se zapravo već i dogodio.

Budući da o ovim stvarima svaki priučeni filozof, pesnik, politički analitičar, astrofizičar ili novinar ima svoju teoriju, dozvolite da je imam i ja. Za mene je, naime, 2012. samo simbol smrtnosti. Sveopšte smrtnosti svega.

Ako se vratimo malo unazad, shvatićemo da smo poslednje decenije proveli u svetu koji čini sve ne bi li negirao smrtnost, propadanje, starenje i nestajanje. U svetu koji je naizgled stavio sebi u zadatak osvajanje večnosti, a do toga, sasvim paradoksalno, stiže uništavanjem i obezvređivanjem svega oko sebe. Teško je to i shvatiti i prihvatiti, ali na to se nekako svodi. Čovek je nekad bio skromno biće, savršeno svesno kratkoće i nebitnosti svoga življenja, sedeo je ispred neke svoje kolibe, hranio kozu i gajio neku biljku u vrtu. I malo po malo, putevima koji su nam poznati, odatle se vinuo na sve moguće strane, umislivši da može da pobedi sve, pa i samu smrt. Umislivši da može da pobedi osnovni princip na kome je sve zasnovano, nastanak i nestanak.

Zato je 2012. ona godina u kojoj izgleda počinje otrežnjenje. Ljudi, znamo to dobro još iz srednjoškolske sociologije, mnogo lakše podnose i razumeju kolektivnu nego individualnu nesreću. I zato im je lakše da poveruju da će cela planeta da eksplodira ako u nju tresne pobesneli meteor iz kosmosa, nego da se pomire sa činjenicom da nema tog botoksa koji može da spreči neumitno. Svaka se velika ideja ili velika civilizicacija ili velika ljubav, ako baš hoćete, urušavala onda kada dođe na onaj stepen na kome postane okoštala i nespremna za promene i padove. Tačno tamo gde mislite da ste najjači, tamo je mesto vašeg neizbežnog pada.

I zato, neće ovaj svet da uništi momenat u kome će magnetno polje između Severnog i Južnog pola naglo da se obrne i da poruši sve šahovske figure na svetu, već će se to desiti zbog isto tako napregnutog i do pucanja zategnutog disbalansa između bede i blagostanja, između rajskih vrtova i paklenih ulica, između moći i nepravde. Došlo je do one scene iz filmova u kojoj jedan ludo hrabri policajac, dan pred penziju, mora da odluči hoće li da prereže žutu ili crvenu žicu, a ako pogreši, ode sve u vazduh. Mi, koji smo okolo, možemo samo da zamišljamo da smo na bezbednoj distanci. Ne postoji bezbedna distanca. Žice smo svi zajedno sami zapetljali. Pući će svakako, šta god onaj čikica da prereže. Eksplodiraće, u nama ili izvan nas. Svet je došao do te tačke i više nam nema nazad.

Bude li me decembar 2012. demantovao, i onako neće biti više važno, neće biti nikoga da mi se tim povodom podsmeva. Ipak, bilo bi to previše jednostavno. U ovoj godini, kako ona bude odmicala, i kako se 21. decembar bude približavao, slušaćemo razne naučnike, kvazi-naučnike, proroke, paničare, popove, berzanske i ostale eksperte, ali iz svega toga, svesno ili nesvesno, do nas će dopreti jedna važna poruka, a ona glasi: dame i gospodo, kraj postoji. Nema smisla živeti kao da vas očekuje večost. Nema smisla ni gomilati kao da se spremaš za hiljadugodišnju glad. Nema smisla čuvati sve za sebe, jer i onako nećeš imati kad da potrošiš.

Negiranje smrti dovodi do podizanja kataklizmičnih osećanja. I zato, po mom skromnom spisateljskom proročanstvu, u ovoj godini ljudi će se podeliti na samo dve grupe: one koji će shvatiti i one koji će se praviti da nisu shvatili. Nije isključeno da će ove dve grupe vremenom postati ozbiljni neprijatelji. A to neprijateljstvo, za razliku od svih dosadašnjih neprijateljstava, neće imati baš nikakve veze ni sa religijama, ni sa nacijama, ni sa teritorijama. Imaće veze samo sa razumevanjem ljudskog dostojanstva i sa pravom da se živi i umre onako kako to priroda nalaže. Priroda, a ne svi oni surogati kojima smo je zamenili, plašeći se jedne tako normalne i neizbežne pojave kao što je smrt.

Maribor 2012 – zivljenjenadotik