Genealogija zla

Povezani članci

• Baletski Gala koncert 29. januara u Vuku
• Ropac u bratskom zagrljaju
• Marin Jurjević: “IT’S A CRYING TIME AGAIN”
• Dragan Čavić: Hod ka istini
• Drago Bojić: Političko zlostavljanje djece
• Džovica i Frenki – menadžeri Scorpionsa

Djeca nemačkih neonacista uskoro bi mogla biti oduzimana od svojih porodica kako im se ne bi nametala svijest o veličanju Hitlera i Trećeg Reicha. Njemačke vlasti su sve više zabrinute zbog brojnih ljetnih kampova i specijalnih škola za ispiranje mozga mladih kako bi podržavali pokret koji je odgovoran za smrt šest miliona Jevreja.  

Porast neonacizma je zabrinjavajući trend u Njemačkoj, a najdrastičniji primjer je mjesto Jamel u regiji Mecklenburg, 160 km od Berlina, gdje su 99 posto stanovnika nacisti i ponosni su na to. Vladini dužnosnici kažu da nekoliko hiljada domaćinstava u Njemačkoj sada podiže svoju djecu tako da se dive nacistima.

                                          (E-novine, 26.07.2011.- Oduzimati djecu neonacistima)

Nemci baš nikako da se razračunaju sa svojim ‚avetima’ i konačno udave taj nacizam koji se očigledno opušteno širi i teži svojoj reafirmaciji u vidu neonacizma. Kada se govori o neonacistima uglavnom se misli na neku ‚raspuštenu’ omladinu koja se šiša do glave, pije pivo ispred marketa ili pak duva lepak. Do duše ista ova omladina ne voli strance (auslander raus – čuvena neonacistička parola) osobito ne one koji su muslimanske veroispovesti, a o Jevrejima i ‚obojenim’ i da ne pričamo. U stvari neonacisti, a osobito njihova isturena pesnica koja sebi tepa nazivom skinheads, ne vole nikog ko nije po njihovim arijevskim aršinima. I sve je to bilo ok, koliko-toliko, dok nisu ’procurele’ informacije o organizovanom odgoju malih neonacista. Šta je sad to? Ko su ti mali nacoši? Deca skinhead-a ili nešto drugo? Pa, ne bih rekao da su ovo samo deca napadnih ćelavaca već da je neonacizam u Nemačkoj došao u svoju ‘novu’ fazu i da se sada  sprovodi plan odgoja novog Naziejungen-a. Naprosto prave se ‘povoljni’ uslovi za dolazak nove generacije koja nije osetila ‘muke’ denacifikacije i koja će slobodno i neopterećeno da uživa u ‘blagodetima’ novog poretka. No, nije Nemačka jedina koja gaji ‘ljutu guju pod srcem’ i  u drugim zemljama, i to ne samo u Evropi, uspešno se zapatio ekstremizam i  mržnja prema Drugom što je i osnova svekolikih fašizama. Neonacista i njihovih sledbenika ima svuda pa čak, verovali ili ne, i u Izraelu.

”Srpska deca, godina od 11 do 15, su pre dve godine provela 16 dana u kampovima u Rusiji, gde su ih učili da koriste oružje i bacaju bombe.
Oko dvadesetoro dece otišlo je u Rusiju preko Udruženja ratnih veterana srpskih zemalja 1990-1999. ‘Patriotski front’, a po povratku u Srbiju, oni su u sastavima opisali svoje iskustvo.
„Nije mi bilo lako da naučim da rasklapam automat jer je moj tata profesionalno vojno lice i nikada mi nije dao da priđem oružju, ali sa malo volje i truda i to sam naučila,“ napisala je 15-godišnja Maja M., dok je 15-godišnjem Milanu K. baratanje puško dobro išlo. „Sledeći dan smo otišli na strelište, odakle smo pucali i vežbali bacanje bombe, taj dan sam se toliko ispucao da mi je uvo zvonilo tri dana posle toga.“
Deca su u sastavu otkrila i da su im u izviđačkim kampovima dani počinjali postrojavanjem, molitvom i doručkom, te da su pucali iz puške i bacali bombe. Neđo Antonić iz ‘Patriotskog fronta’ otkrio je da cilj ove obuke nije bila priprema za rat, već da se deca nauče da vode zdrav život i poštuju tradiciju.
„Nije se radilo s vojnim oružjem i bojevom municijom, već samo sa školskim. I nisu se svi oni obučavali korišćenju oružja, već samo oni koji su to želeli. Insistirali smo da se naša deca obučavaju po posebnom programu, koji nije militantan, već više uključuje usavršavanje izviđačkih sposobnosti i treniranje borilačkih veština,“ rekao je za ‘Alo’ Antonić, dodavši da u Rusiji postoji oko dve hiljade takvih kampova, po ugledu na koje je ‘Patriotski front’ pokrenuo jedan sličan u Bačkoj Palanci, gde je od 11. do 21. jula ove godine boravilo 26 dece bez roditelja od 11 do 17 godina iz Doma ‘Jefimija’.
„Ovaj naš prvi međunarodni omladinski kamp probudio je veliko interesovanje, tako da sledeće godine očekujemo da nam se priključe i deca iz Republike Srpske, Crne Gore, Makedonije, Bugarske, Češke …,“ pohvalio se Antonić (SrbijaNet | 21 oktobar 2010)

Eto vidite kako se to radi! Sećam se da je svojevremno ovaj događaj izazvao dosta uzbuđenja jer većina roditelja nije znala o kakvom se to kampu radi u Rusiji i kakve ‘aranžmane’ spremaju deci iz Srbije. No, niko nije snosio odgovornost za to što su decu bila ne na odmoru već na vojnoj obuci gde su se pripremali za ‘ne daj Bože’… I onda se posle pitamo odakle dolaze i ko to vaspita te mlade ekstremiste koji samo vrebaju priliku da svoje ’znanje’ primene u praksi? Što se tiče Srbije ne treba da čudi nikog to što je jedan deo omladine, ali i starijih ideologa i ’trenera’, uvek spreman za akciju i pripravan da ruši, pali, uništava, pa i ubija po potrebi. Kada ta omladina pali i ruši Beograd (kao za vreme gay parade, na primer) onda se kaže da su oni iz ’unutrašnjosti’ i da moderni i urbani omladinci nikada ne bi učinili tako nešto svom gradu. Da im verujemo na reč? Nisam baš tako siguran. Preduslovi za razvoj fašizma u Srbiji pravljeni su godinama i zasnovani su na ljotićevsko-nedićevsko-četničkim vrednostima. Sećam se, još kasnih osamdesetih i ranih devedestih ‚omladinaca’ koji su davali zavet nad nožem i bombom i tako stupali u  mistično prisjedinjenje duhu  srpskih junaka. Ovaj duh je održao psihologiju mržnje i režanja na sve što nije ili pak ne poštuje srpstvo kao takvo. Dvadeset godina su mlade generacije obučavane u duhu srpskog tradicionalizma i ‚spoznaje’ da mrziti Druge, a osobito one koji ne vole nas, nije ništa strašno, štaviše je i poželjno. A kada mladi ekstremisti zapale prelaz na severu Kosova, tačnije na Jarinju, onda se svi ubismo od teškog čuđenja: kako to? odakle to? čija su to deca?  Svojevremeno su Nadrealisti imali skeč pod radnim nazivom ‚Zaiskali ste, evo vam ga’ (parodija na tada popoularnu britansku emisiju You ask for it), i mislim da je to odgovor na sva malograđanska prenemaganja tipa: kako to-šta to-odakle to?

Nemiri na severu Kosova se ipak nisu desili tek tako i imali su svoju genealogiju koja se razvijala sledećim koracima: od pregovora do paljenja! Sve je počelo kada je ‚vunderkind’ Borislav Stefanović alias Borko – glavni pregovarač srpske strane, iznenada pao u nemilost svog ‚zaštitnika’ Vuka Jeremića, inače ministra spoljnog. Šta se doista desilo između ova dva ’prodigy’-a srpske vanjske politike – teško je saznati, ali negde je očigledno ’pukla tikva’. Dakle, Vuk je iznenada napao Borka tražeći njegovu smenu sa mesta glavnog pregovarača sa kosovskim Albancima. Da li je Vukov motiv čisto politički, to jeste inspirsan željom da se ukloni konkurencija oko pitanja ko-je-glavni-baja-kosovskih-pregovora, ili je pak ‚mali’ Borko nešto opasno uprskao prilikom događanja istih? Moguće da je Vuk ljubomoran i na eventualno ’u-prskanje’ jer je on do skoro imao autorska prava na svakolike kosovsko-diplomatske ludosti  koje bi, opet, bile ‚simpatične’ da se ne radi o egzistenciji dva zavađena naroda. Bilo kako bilo, kosovske specijalne policijske snage su pokušale, nakon prekida u pregovorima, da preuzmu dva granična prelaza između Srbije i Kosova gde su svi službenici Srbi. Usledile su barikade srpskih žitelja, koji još dobro pamte 2004. godinu i pogrome koje su pretrpeli zbog albanskih ekstremista, i ‘blago’ puškaranje sa specijalcima kosovske policije. Ipak, na kraju, specijalci su se povukli i izgledalo je da će srpska diplomatija upisati poen za sebe, ali ne lezi vraže… Pedesetak mladića sa ‘fantomkama’ su došli do prelaza Jarinje, zapalili ga, a potom bagerom i sravnili sa zemljom. Zna se samo da su mladići došli iz pravca Kosovske Mitrovice i da su ekstremisti srpske nacionalnosti. I tako, već viđeni scenario užasa, ponovo se odigrao pred našim očima: malo pregovaramo, a onda palimo, uništavamo i ubijamo. Nadam se da će se ovde završiti akcije ekstremista, ali sa iskustvom koje imam iz predhodnih dvadeset godina nisam siguran ni u kakve garancije ili pak zadana obećanja. Osobito jezivo mi je zvučala poruka koja je ponovljena više puta posle incidenta sa paljenjem graničnog prelaza Jarinje: teška noć je pred nama! Da, teška… A kada će da svane, oca mu j….?