Fašizam, renesansa i novi bog – tehnika

Povezani članci

• Bandić poklonio Horvatinčiću 12 milijuna kuna
• Hvala ti za moju sretnu mladost
• Bojan Tončić o Nikolićevom izvinjenju: A šta je sa zločinima države?!
• DANI SRAMA
• Detraumatizacija bh. društva kao uslov promjena
• Dan kada je izdahnula sekularna Hrvatska

Tokom 2011. godine partije radikalne desnice su formalno participirale u vladama u 12 od 27 EU zemalja. Na izborima su dobile najviše 13 odsto svih glasova, a u proseku 10 odsto, što je dvostruko više nego što dobijaju evropski zeleni. Ali kada to stavimo u širi kontekst – da najveće partije dobijaju izmedju 25 i 30 odsto glasova, onda stvari postaju jasnije: jačanje radikalne desnice treba posmatrati u kontekstu erozije političkog centra u Evropi koji čine hrišćanski demokrati i socialdemokratija. To je kontekst koji tek treba analizirati, a posebno odsustvo ‘projekta budućnosti’ koji nudi odgovore na probleme naše civilizacije. Amin Maluaf, istaknuti francuski intelektualac, smatra da smo u 21. vek ušli bez kompasa, a Rene Kuperus, holandski politikolog i kolumnista, upozorava da se to dešava bez kormila i kormilara. (Nova evropska desnica: Plinska svetlost, Miroslav Ružica, Akuzativ, 9.12.2013.)

Stari, dobri Sokrat je govorio da čovek čini zlo iz neznanja, a ova etika progovora i kroz usta Isusa Hrista koji traži pred Bogom opravdanje za svoje dželate: “Oprosti im Bože, ne znaju šta čine”! Ako znanje nije vezano za naš odnos prema drugima, pitanje je onda čemu ono služi? Za nas same, da upoznamo sami sebe, kao što stoji na čuvenom natpisu sa Delfa: Gnothi sauthon ili Upoznaj sebe – što će postati “parola” tzv. zapadnog mišljenja i racionalnosti. Upoznaj sebe pre nego se obratiš drugima ili pak propitaj prvo sebe pre nego što osudiš drugog (zašto vidiš trun u oku brata svoga, a balvan u svom oku ne vidiš – Novi zavet). Poenta etičkog merila znanja je da upoznavajući sebe mi u stvari upoznajemo druge/drugo, inače ono prelazi u prazno samoljublje, narcisoidnost i isprazni akademizam ili u taštinu što bi rekli hrišćani. Sve u svemu, neznanje je zlo, a prosvećen čovek je nosilac “prometejskog svetla” pomoću kojeg osvetljavamo “noć neznanja” (sve krave u mraku su crne – Hegel), gradimo mostove prema drugima/drugome i stvaramo bolju budućnost za one koji dolaze. Da li je baš tako sve crno/belo? Da li je znanje doista i merilo humanosti ili je upravo ono krivac što se i smisao humanizma promenio u ovom tzv. postmodernom dobu? Da li će nas znanje kao takvo doista odvesti u bolje sutra ili u destrukciju i mrak nepostojanja? Sve opcije su otvorene i argumenti postoje i za “prosvetiteljski” momenat sa-znanja kao onog koji predstavlja progres, ali postoji i sve izvesnija alternativa koja nam ukazuje da srljamo u propast upravo kroz slepilo sopstvenog znanja. Kako to?

Fašizam kao simbol i nosilac svekolike totalitarističke ideologije je dete upravo ove epistemološke nedoumice. Nije fašizam nastao zbog toga što su se neki tamo neki radikali našli uz čašicu vina ili kriglu piva i proglasili ga novom ideologijom već stoga što je on nosilac paradoksa koji nam je donela moderna sa svojim ubeđenjem da će čovek znanjem pobediti sve: znanje je moć – kako je to istakao Frensis Bekon još tamo negde na početku tzv. modernog doba. Fašizam želi ne-znanje, iracionalnost, stapanje sa “zemljom” kao simbolom onog što je imanentno, da ne kažem htonsko… Za fašiste to imanentno je narod kao temelj postojanja i smisla jer sve što jeste mora da služi ovoj ideji, to jeste narodu, i čovek je određen prvenstveno kao deo naroda – ideologija krvi tla – a tek potom je sve ostalo. Ovaj iracionalni temelj je pre svega “postavljen” kako bi odgovorio na razarajuću supstancu znanja koje vodi emancipaciji i individualizmu, što će reći slobodi pojedinca koja nije baš rajsko mesto i ispunjenje vekovnih težnji, već je nešto čudno, neizvesno, a bogami i strašno (kasnije će From ovaj “simptom” prepoznati kao strah od slobode). Fašizam je odgovor na prosvetiteljski zanos i veru u tzv. humanističko znanje, kao i želja da se prepustimo onom iracionalnom, ne-znalačkom, mističnom, a to je u slučaju fašizma određeno kao narod (mada imamo i drugačijih mišljenja po pitanju Prosvetiteljstva, na primer Frankfurtska škola koja je zastupala stav da je Prosvetiteljstvo sa svojom “hladnom racionalnošću” u stvari bilo rodno mesto fašizma).

Ako je ondašnji fašizam bio odgovor na prosvetiteljske težnje za slobodom i emancipacijom kroz znanje, onda je ovaj današnji postmoderni fašizam pokušaj da se znanju kao takvom stane za vrat. Savremeni fašizam uzda se u ne-znanje i težnju ljudi da se odbrane od navale prvenstveno tehničko-kibernitičko-informatičkog znanja koje nas bombarduje svakojakim čudima. Čovek se boji znanja još od onda kada je “proteran iz raja” nevinog neznanja i kada ga je “zmija sa-znanja” zauvek otrovala svojom opasnom mudrošću. Čovek više nije dete prirode, to jeste nije više vezan za nju imanenetnim vezama već je tvorac svoje prirode koju gradi upravo kroz znanje na sopstvenom putu. Koliko je to dobro ili loše, govore nam rezultati koje imamo u ovom savremenom dobu i mnogo je argumenata koji će utvrditi da smo neverovatno napredovali u svom sa-znanju, ali takođe mnogo je argumenata koji govore da srljamo u neumitnu propast i da znanju prinosimo na oltar kao žrtvu upravo – sopstvenu ljudskost. Apsurdno zvuči, ali nove fašističke težnje podudaraju se negde sa željom savremenog čoveka da uspori svoj napredak i “odmori se” od novih sa-znanja. Frustracije od novog, nepoznatog, stranog su toliko porasle da čovek danas mora da potraži oazu od navale informacija koje prima svakodnevno, a koje više i ne može svesno da obradi pa ih prepušta svom nesvesnom ili iracionalnom delu bića. Frustriran čovek je nesiguran i uplašen svim i svačim, tako da ga je lako ubediti da je za njegove probleme i strahove kriv neko drugi, a ne pravi krivac koji je najčešće on sam. E ovde je fašizam na svom tlu… U stvari, fašizam je sada na svačijem tlu, što ga čini još prodornijim i opasnijim. Kako to? Pa zato što postajemo svesni da nas znanje kao moć ne može osloboditi i o(t)pustiti od nas samih; naprotiv, naše znanje kao stalna avantura u nepoznato pretvorila se u nazaježljivu potrebu, želju koja je postal cilj po sebi – gola moć. Fašizam ne nudi oslobođenje od znanja/moći već nas gura u destrukciju i “konačno rešenje” izvora naših problema, a to je drugi/drugo. Fašizam nudi ispraznu moć koja zadovoljava samu sebe stvarajući iluziju da osvaja i da se širi, a istovremeno ne primećuje sopstvenu, škorpijsku žaoku koja će kad-tad dovesti do samodestrukcije. Fašizam je samo konačno ospoljenje moći, a nikako odgovor ili rešenje problema savremenog čoveka. Zato fašizma ima i danas, i ne samo da ga ima već je i u ekspanziji i biće ga dok god postoje pretpostavke za njegovo “konačno rešenje”.

Znanje se danas neumitno mora promeniti, opustiti, usporiti, usmeriti na naše fundamentalne potrebe, a ne u puku trku sa vremenom, novcem, potrebama nezaježljivog tržišta. Moramo propitati ponovo naš humanitas i vratiti znanje čoveku, vratiti ga ljudima i razumeti da ono nije vlasništvo prebogate super-manjine i njihovih tehnokrata i menadžera. Postmoderna je nastala i jeste potreba za drugačijim znanjem, pa i ne-znanjem kao radikalnim odgovorom na moderno znanje, ali ova potreba se pretvorila u servis znanja/moći, u simulaciju znanja i slobode, u nevidljivi zatvor na koji smo samovoljno pristali; mi smo zatvorili sopstveni um i zato nam je potrebna nova doza kritičkog mišljenja, samoupitanosti i otrežnjujućeg promišljanja. Možda nam i ne treba drugačije znanje nego ovo sadašnje moramo dekonstruisati i prilagoditi potrebama svih ljudi, a ne samo prebogate nekolicine. Tipičan fašistički štos je u tome da vas ubedi da drugačije ne može i da nema alternative sem one koje vam nude fašističke matrice; najveći neprijatelj fašizma je kritičko mišljenje koje nam danas fali kao žednom vode. Bojim se da su nas savremena tehnička pomagala samo zaglupila i dovela u stanje letargije i lošeg defetizma: ja ne mogu ništa da promenim, ja sam samo pojedinac, ne može bolje, i slično. Kada shvatimo da naš novi bog – tehnika – nije odgovor na sva pitanja, onda ćemo morati da potražimo neku drugu alternative; ja nemam ništa protiv tehnike, naprotiv ona je danas omer ukupnog znanja, štaviše ona je znanje savremnog, da ne kažem postmodernog, čoveka. No, ono što svakako treba da uradimo jeste da postavimo pitanje sebi: da li doista možemo sve tehnički da obradimo? Gde su granice same tehnike? I kakvo znanje mi možemo da uspostavimo, a da ono nije samo tehničko? Da li je tako nešto uopšte moguće? Pa naravno da jeste, samo treba da ga pronađemo jer mi smo bića koja teže ne-mogućem, onome što je neostvareno, ali koje je ostvarljivo u budućnosti. To čega danas nema ne znači i da ne postoji i da nije moguće. Mnogo stvari danas,koje su deo naše svakodnevnice, nekada su bile nezamislive ili pak neostvarljive. Danas nam treba jedno duboko i široko samopropitivanje, samo što “neki” dobro znaju šta to samopropitivanje može da donese, pa ga uporno odlažu plašeći nas raznim čudima, ali proći će i njihovo… Ničija nije do zore gorela – kako se ono kaže. A naša zora će biti gromoglasna tišina sva od jutarnjeg rumenila.

(Autonomija)