Dve vlade

Izdvajamo

• Đinđić je menjao Srbiju. Njegovu energiju i entuzijazam teško je uporediti sa onima koji su došli posle njega. Atentatom na premijera Srbije, Zorana Đinđića, zaustavljena je „kritična energija“ stvorena petooktobarskim promenama, a time i polet Srbije u dostizanju razvijenih ekonomskih privreda. Nejasne „politike“ vlada Koštunice i Cvetkovića umrtvile su građanstvo i njegovo interesovanje za politiku. Razočarenje i ogorčenost u „demokratski blok“ omogućilo je povratak otpisanih. Vlade Dačić-Vučić i Vučić-Dačić u novom ruhu pokrenule su novi oblik političke manipulacije nastao na krilima modela ponašanja Miloševića, Đinđića i Tadića. Hoće li Srbija dočekati „budućnost u koju veruje“ i kako će ona izgledati ostaje da vidimo u rezultatima buduće vlade aktuelnog premijera Srbije, Vučića.

Povezani članci

• Markica sa likom Nansena – znak zahvalnosti Norveškoj
• Zagreb, izborni lakmus-papir
• MESIJA
• Svijet je topliji nego ikad od završetka ledenog doba
• Nenad Pejić: Balija na golu, četnik i ustaša na krilima
• Tama s kamelijama

Foto: telegraf

Mr Željko Pavićević

Pobede na izborima, uspešno obavljanje funkcije prvog potpredsednika Vlade Srbije, veoma zapažen prvi, i dugo pripreman drugi mandat na mestu premijera omogućili su Vučiću značajno mesto u modernoj srbijanskoj istoriji. Reformator i evropejac pod tepih je gurnuo dela iz vremena režima Slobodana Miloševića, kao i ona nakon petooktobarskih promena. Svojim radom i energijom pokazao je da se, kako god to izgledalo nekome, može ići napred. Udruženi, sa njim i oko njega, krenuli smo u budućnost u koju veruju.

Vučić je malo nakon svog drugog zauzimanja fotelje u Nemanjinoj 11 poistovećen sa pokojnim premijerom Srbije, Zoranom Đinđićem. „Ima dosta sličnosti između Đinđića i Vučića, a najveća je u energiji, harizmi i želji za promenama. Đinđić se nije libio da menja Srbiju. Ne libi se ni Vučić.“- govorio je svojevremeno najbogatiji Srbin, bivši direktor Demokratske stranke, blizak prijatelj Zorana Đinđića i jedan od “nosača kovčega”, Miodrag Kostić.

Takođe je i Ružica Đinđić, supruga pokojnog premijera, u radu Aleksandra Vučića prepoznala Đinđićevu energiju. Osvrćući se na izgubljeno vreme tokom mandata Koštunice i Cvetkovića ona je 2013. godine pozdravila napore vlade Ivice Dačića da se konačno ostvare Zoranove ideje o evropskoj budućnosti Srbije.

Branko Lazović, jedan od najistaknutijih i najprepoznatljivijih opozicionih odbornika u čačanskoj skupštini, prilikom davanja podrške SNS na lokalnim izborima je izjavio kako je „Vučić reformator kao što je bio i pokojni premijer Đinđić“. Veliki broj odbornika Demokratske stranke je u poslednjih nekoliko godina, valjda prepoznajući „reformsku“ politiku, prešao u redove Srpske napredne stranke.

Bivši savetnik predsednika Tadića, Nebojša Krstić, je u više navrata poredio Đinđića sa Vučićem navodeći da je intelektualna elita do atentata na premijera govorila da je Đinđić mafijaš i kriminalac, a nakon toga ga kovala u zvezde. „Ista ta elita danas govori sve najgore o Vučiću“, navodi Krstić.

Goran Vesić, nekadašnji šef kabineta i najbliži saradnik Zorana Đinđića izjavio je: „Da je živ, Đinđić bi sigurno bio u vlasti sa Aleksandrom Vučićem i njegovom strankom“.

Visoko mišljenje o aktuelnom premijeru imaju i strani zvaničnici. Vilijam Montgomeri, bivši ambasador SAD u Beogradu, je ocenio da je Vučić, poput Zorana Đinđića nekad, „spreman da se pozabavi teškim pitanjima i donese promene“. Svoje simpatije prema Vučiću ne krije ni Brisel, ali ni Peking i Moskva.

Vlade u kojima je participirao Vučić po svom karakteru predstavljaju slabe koalicione vlade, a po sastavu liče na onu koju je svojevremeno vodio premijer Đinđić. Prva rekonstrukcija Dačićeve vlade vršena je iz kabineta prvog potpredsednika vlade Srbije. Ključni igrači bili su istaknuti „američki“ eksperti Lazar Krstić i Saša Radulović. Oni bi se mogli uporediti sa ekspertima iz Đinđićevog vremena, kadrom Labusove „grupe“ sedamnaest veličanstvenih, Vlahovićem, Đelićem i Pitićem. Kroz prvu, ali i drugu vladu premijera Vučića provlači se „mirisna nota“ novih lica. U Đinđićevoj vladi to su bili Dragan Domazet, Vojislav Milovanović, Slobodan Milosavljević, Gašo Knežević, Marija Rašeta Vukosavljević, Gordana Matković, Anđelka Mihajlov, Obren Joksimović i Aleksandar Pravdić. Nova Vučićeva vlada takođe obiluje grupom novih i javnosti nepoznatih ličnosti: Branislav Nedimović, Nela Kuburović, Zoran Đorđević, Mladen Šarčević, Vladan Vukosavljević i Ana Brnabić. Baš kao ni Đinđićevu, slabu koalicionu vladu, ni Vučićev kabinet nisu zaobišli zahtevi malih stranaka, koalicionih partnera velike Srpske napredne stranke. Tako su ministri u novoj vladi premijera Vučića ponovo neka stara lica, Rasim Ljajić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, Milan Krkobabić, Slavica Đukić Dejanović i Aleksandar Antić. U Zoranovo vreme to su bili Žarko Korać, Vladan Batić, Nebojša Čović, Momčilo Perišić, Dušan Mihajlović, Dragan Veselinov i Vuk Obradović.

Tih davnih dana, nakon petooktobarskih promena, beogradska elita je premijera Đinđića okarakterisala kao autoritarnog vođu. Njegove privatizacije su okarakterisane kao kriminalne, saradnja sa Hagom kao izdajnička, reforme kao kozmetičke, a ministri kao puki izvršioci njegove volje. Po kuloarima se mogla čuti priča kako je „lako lavu da vodi ovce“. Danas, ista ta beogradska elita, koristeći istu mantru, proziva premijera Vučića nazivajući ministre nove vlade njegovim slugama, poistovećujući njegovu eru vlasti sa „autoritarnim režimom“. Daleko od toga da se vlada aktuelnog premijera može oceniti visokom ocenom. Daleko od toga da se reforme mogu okarakterisati kao duboke i korenite. No, zar je svojevremeno Đinđićeva vlada bila ocenjena visokom ocenom? U Zoranovo vreme jednom delu javnosti i opozicije je smetalo što se domaća preduzeća „prodaju“ „zapadnim“, nemačkim i američkim investitorima. Tako je Železara Smederevo septembra 2003. godine, pod „sumnjivim okolnostima“, prodata U.S. Steelu. Ovakva odluka vlade Srbije je od dela javnosti i opozicije dočekana na „nož“. Trinaest godina kasnije, početkom marta ove godine, raspisan je novi tender, na koji se prijavila samo kineska kompanije HBIS. Mogućnost da „gubitaša“ uzmu Kinezi deo javnosti i opozicije je dočekala na „nož“.

Đinđićevu vladu su pratile brojne afere. „Afera aerodrom“ u kojoj su Marija Rašeta Vukosavljević i njeni saradnici bili optuženi za zloupotrebu službenog položaja. Krivične prijave su bile podnete i protiv bivših službenika vlade Srbije, Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića, a u vezi s privatizacijom fabrike cementa “Novi Popovac” kod Paraćina. Ozbiljan udarac Đinđićevoj vladi zadala je i „afera špijun“ sa generalom Momčilom Perišićem, tadašnjim potpredsednikom vlade Srbije, u glavnoj ulozi. On je zbog ove afere marta 2002. godine podneo ostavku na funkciju potpredsednika vlade Srbije. Đinđićevu vladu nije zaobišla ni seksualna afera. Grupa funkcionera Socijaldemokratije je potpredsednika vlade Srbije, Vuka Obradovića, optužila za seksualno zlostavljanje koleginica, zbog čega je Obradović juna 2001. godine razrešen dužnosti.

Kao i Đinđićevu, tako su i Vučićevu vladu pratile brojne afere. „Afera aflatoksin“ je februara 2013. godine izazvala pravu buru u javnosti, a „ključni igrači“ bili su tadašnji ministar poljoprivrede u vladi Srbije i potpredsednik vlade Vojvodine, Goran Knežević i Goran Ješić. „Afera helikopter“ uzdrmala je Srbiju marta 2015. godine kada je u padu helikoptera Vojske Srbije stradalo sedam osoba. Odgovornost je pala na teret tadašnjeg ministra odbrane, Bratislava Gašića. Javnost je zahtevala ostavku. Vlada Srbije je na zahtev javnosti ostala „gluva“. Malo nakon toga usledila je „afera klečeće novinarke“. „Afera plagijat“ vezuje se za ministra unutrašnjih poslova, Nebojšu Stefanovića, ali i gradonačelnika Beograda, Sinišu Malog. Vladu Aleksandra Vučića uzdrmale su i brojne afere u vezi sa njegovim bratom, Andrejem Vučićem.

Foto: intermagazin

Đinđićeva vlada nasledila je osiromašenu, duboko podeljenu i razorenu državu. Tokom celog njenog mandata pratile su je koalicione tenzije, jak otpor pristalica bivšeg režima, ali i neiskrena podrška međunarodne zajednice. To je bila slaba koaliciona vlada sastavljena od 18 stranaka i imala je sedam potpredsednika i 17 ministarstava. Jednočasovnim izlaganjem, bez fraza i brojki, koristeći jednostavne izraze, Đinđić je tog 25. januara 2001. godine u Parlamentu predstavio ekspoze o radu buduće vlade. Zoran Đinđić je tada postavio cilj vlade da Srbija za najkasnije 10 godina postane član EU, a zemlja koja je na dnu evropske lestvice, postane zemlja u napredovanju i prosperitetu.

Vlada premijera Vučića je otpočela pregovore otvorivši neka od poglavlja EU. Naširoko napisan ekspoze predstavljen je u Parlamentu Srbije u predviđenom trajanju od oko tri sata. Od velikog broja obećanja koja je dao u prethodnom periodu, premijer Vučić je ostvario jako malo, skoro ništa. Srbija i dalje ima loš monetarni model, nedefinisanu mikroekonomsku politiku, nejasnu spoljnu politiku, slabe institucije sistema, nesprovedenu giljotinu propisa i reformu pravosuđa, devastirano zdravstvo i obrazovanje, neodrživ penzioni sistem i nesprovedenu reindustrijalizaciju.

Đinđić je menjao Srbiju. Njegovu energiju i entuzijazam teško je uporediti sa onima koji su došli posle njega. Atentatom na premijera Srbije, Zorana Đinđića, zaustavljena je „kritična energija“ stvorena petooktobarskim promenama, a time i polet Srbije u dostizanju razvijenih ekonomskih privreda. Nejasne „politike“ vlada Koštunice i Cvetkovića umrtvile su građanstvo i njegovo interesovanje za politiku. Razočarenje i ogorčenost u „demokratski blok“ omogućilo je povratak otpisanih. Vlade Dačić-Vučić i Vučić-Dačić u novom ruhu pokrenule su novi oblik političke manipulacije nastao na krilima modela ponašanja Miloševića, Đinđića i Tadića. Hoće li Srbija dočekati „budućnost u koju veruje“ i kako će ona izgledati ostaje da vidimo u rezultatima buduće vlade aktuelnog premijera Srbije, Vučića.