ENG
David Albahari: Pisana slova
Autor/ica
Povezani članci
Otkako su kompjuteri postali centar sveta u životu velikog broja ljudi, smatrao sam da oni ne predstavljaju opasnost za pisanu reč, jer koriste svima, od osoba koje ujutru piju kafu i čitaju vesti iz elektronskih izdanja novina do usamljenog, izolovanog pisca koji samo želi da se što dublje uvuče u svoj novi rukopis, sakriven u memoriji njegovog laptopa… Sve to deluje kao lepa mešavina čitanja i pisanja, od koje je svako imao neke koristi: kompjuteri su olakšali rad piscima i prevodiocima, učinili su knjigu dostupniju čitaocima, pojednostavili su tehniku štampanja knjiga, a sve to, verovao sam, u pohvalu pismenosti. Sve dok proizvođači kompjutera štampaju knjige pomoću kojih se uči sve o upotrebi kompjutera, ne treba strahovati za sudbinu knjige. Osim toga, kompjuteri podržavaju pismenost, jer nepismen čovek ne može da se služi kompjuterom. Ukratko, verovao sam da kompjuteri donose idealnu simbiozu između duha prošlosti i duha budućnosti, uz potpuno uvažavanje onoga što je bilo i onoga što će tek biti. Međutim, iznenadni nastup nekih školskih odbora u Sjedinjenim Američkim Državama doveo je u opasnost taj tanani balans i, kao što to često biva u Americi, najavio dalje širenje sličnih ideja.
Naime, neki školski odbori u državama Indijana i Njujork obavestili su roditelje da prestaju da podučavaju decu pisanim slovima. Vreme predviđeno za sticanje tog umeća prebaciće se na učenje korišćenja tastature i rad sa kompjuterima. Pristalice tog stava tvrde da su pisana slova prevaziđena, osim u jednom slučaju, a to je potpisivanje, odnosno, stavljanje potpisa na razne dokumente, čekove, priznanice itd. Pristalice su takođe predložile da se to reši tako što bi svako dete naučilo svoj potpis i onda ga dalje koristilo prema potrebi. Ali, smetnuli su jednu stvar sa uma. Da bi se uspešno potpisalo, morate da znate da pišete, jer je svačiji potpis rezultat pisanja primenjenog u bezbrojnim situacijama.
Osim toga, bez obzira na činjenicu da je digitalna tehnologija gurnula pisana slova u ćošak, postavlja se pitanje šta će čovek uraditi kada treba nešto da zapiše na brzinu, da pribeleži ime devojke pored njenog broja telefona (a mobilni mu ne radi), da sastavi spisak stvari koje treba da kupi u radnji, da ostavi poruku kumu na vratima… Sasvim je sigurno da bi u određenim situacijama to moglo da se uradi nekim od postojećih tehnoloških čuda, ali to znači da zamišljamo život u kojem ćemo u svakom trenutku dana i noći imati uz sebe razna elektronska pomagala koja će, u stvari, potpuno kontrolisati naše živote.
Čak i ako prihvatimo da je moguće pisati i bez znanja o tome kako se pišu pisana slova, jer veliki broj ljudi zapravo piše nekom svojom mešavinom štampanih i pisanih slova, preostaje opasnost da je to samo prva stvar i da će tek posle nje početi da stižu novi zahtevi. U mnogim zemljama nove generacije već više ne znaju onaj minimum matematičkog znanja koji se stiče poznavanjem tablice brojeva. Ako ih upitate koliko iznosi jedna trećina broja 33 oni odmah uključuju kalkulatore, a traganje za četvrtinom broja 464 smatraju višom matematikom. Budući da kalkulatori sa lakoćom odgovaraju na slična, pa i na mnogo teža, pitanja – zašto onda uopšte predavati matematiku u školi?
I ne samo matematiku. I drugi predmeti vode ka tom pitanju. Recimo, zašto učiti decu stranim jezicima kada postoje sve bolji i sve kvalitetniji rečnici i jezički programi, a o simulaciji ljudskog glasa i da ne govorimo? Ili se možemo upitati zašto im predavati umetnost kada im je već sada dovoljno da prevuku prstom preko ekrana i uđu u svaki od boljih muzeja na svetu? A neko će se sigurno zapitati zašto im predavati književnost kada su brojni sajtovi i blogovi na Internetu odavno prihvatili stav da svako može da bude pisac iako ništa ne zna, recimo, o Šekspiru, Prustu i Džojsu ili uopšte ne čita knjige.
Na kraju, možemo se sasvim legitimno zapitati čemu uopšte škole kada postoje kompjuteri. Zar ne bi bilo jednostavnije da država svakom detetu koje se rodi odmah dodeli jedan prigodni laptop sa već snimljenom muzikom za decu, raznim uspavankama, crtanim filmovima i brojnim slikama kuca i maca, sve sa njihovim lajanjem režanjem i mjaukanjem. Taj prvi kompjuter bio bi sasvim dovoljan detetu do sedme godine, a tada bi od države dobio novi, jači i brži laptop koji bi mu služio tokom nekoliko prvih godina škole. U toj školi učila bi se samo tri-četiri predmeta, s tim što bi svaki od njih bio povezan sa funkcionisanjem i korišćenjem kompjutera. Razgovori koje bi đaci vodili za vreme odmora odnosili bi se na razne kompjuterske igrice i programe, dok bi oni malo stariji, koji su već osetili dah ljubavi, slali poruke svojim izabranicama: „Kada te vidim za kompjuterom, srce mi zaigra kao pomahnitali kursor i voleo bih da sam svetlost koja se sa ekrana rasipa po tvom licu.“ Romantično, nema šta, premda više zvuči kao replika iz animiranog filma u kojoj je u prvom planu priča o ljubavi i venčanju dva kompjutera. Na kraju filma, oni zaneseno isprepliću svoje razne gajtane i onda se, uz burnu podršku gostiju, raznih elektronskih uređaja, poljube tako što prislone ekran na ekran.
Lako je biti staromodan u današnjem svetu, u kojem se tehnološke promene odigravaju izuzetnom brzinom i bez ikakve milosti. Ovo je vreme brze razmene elektronskih informacija i opsednutosti navodnom demokratijom virtuelnog svemira. Ali, ponekad ipak ne treba žuriti. Rukopis je, kako je neko već primetio, bio jedna od onih stvari koje su nas pravile jedinstvenim, drugačijim od ostalih, jer svako piše na svoj neponovljiv način. Ako se lišimo pisanja rukom, načinićemo još jedan korak koji će omogućiti brisanje razlika i podstaći dalji rad na stvaranju sveta u kojem ćemo svi biti isti. Svako od nas tada će moći da se potpiše istim imenom, ispisanim jednakim štampanim slovima, koje glasi Nemo, odnosno – Niko.
Autor/ica
