ENG
Da li su prekodrinski apetiti Srbije zauvek odbačeni na smetlište istorije?
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
Foto: SRNA
Srbiji je u perspektivi potrebnija dobra saradnja sa Sarajevom negoli sa Banjalukom.
Piše: Marko Matić
Ulizički pokušaj Milorada Dodika i Emira Kusturice da posetu Aleksandra Vučića Andrićgradu iskoriste kako bi pošto-poto obnovili potporu i uporište koje su donedavno imali u Beogradu, po svemu sudeći nije uspeo. Iako su od najmoćnijeg političara u Srbiji uspeli da isprose nešto novca iz osiromašenog srbijanskog državnog bužeta za realizaciju kontroverznog projekta koji je propali reditelj i bivši upravnik parka prirode pokrenuo na teritoriji svoje bivše države, taj ustupak je tek kocka šećera u moru gorčine koja ovih dana muči Milorada Dodika i njegovog mokrogorskog trabanta. Uprkos “velikodušnom” ustupku ispostavilo se da su razlozi zbog kojih je Vučić dozvolio finansiranje Andrićevog instituta i svoje posete udostojio ponizne domaćine, daleko od onih koje je banjalučki velmoža priželjkivao i kako su neki srbijanski mediji pokušali da ih predstave.
Uprkos pompeznom dočeku i velikim očekivanjima, tokom posete Andrićgradu i turističkog razgledanja Drine – Vučić nije dao nijednu političku izjavu koja bi dala bar naznaku promene kursa aktuelne državne politike Srbije, a koja je stajala i stoji u osnovi napetosti koje postoje na relaciji Beograda i Banjaluke. Poput nedavnog prisustva zasedanju crkvenog parlamenta gde mu, po opisu posla takođe nije bilo mesto, prvi potpredsednik srbijanske vlade je i ovoga puta čvrsto ostao na svojim dosadašnjim pozicijama dok su domaćini svojom napadnom snishodljivošću pokazali neku vrstu pokajanja za svoja ranija javno iznošena negodovanja.
Da ni najmanjih naznaka nije bilo da bi do istovetnog popuštanja moglo doći i sa druge strane, svedoči i utešni sastanak Milorada Dodika sa Borisom Tadićem koji se na banjalučkom kanabeu našao samo par dana nakon neuspele višegradske odiseje. Tokom tog, daleko srdačnijeg, susreta posebno je podvučena potreba da se odnosi Beograda i Banjaluke dalje produbljuju bez obzira na promene vlada, uz konstataciju da “ne postoje prijateljske relacije između zvaničnika RS i Srbije kao što je to ranije bio slučaj“. Da su problemi u odnosima već bili izglađeni u Andrićgradu, Dodik i Tadić bi, umesto zamaranja teškim političkim temama, verovatno završili na nekom lokalnom sportskom ili folklornom događaju.
S druge strane Drine, građani Srbije svakako imaju puno razloga da se pitaju zbog čega se, ono malo novca iz njihovih osiromašenih džepova, rasipa na sulude projekte ekscentričnog kozaka sa Mokre gore? Pridavanje nacionalnog značaja privatnim projektima Emira Kusturice ostavlja donekle negativan utisak i baca mrlju na sve one pokušaje istinskog okretanja evropskoj budućnosti Srbije koje smo videli u poslednjih godinu dana. Uprkos izvesnoj gorčini, tom postupku ipak ne treba pridavati značaj koji on realno nema i koji je pre svega rezultat pragmatičnih Vučićevih pokušaja da, po njegovoj proceni, relativno jeftinim ustupcima anestezira sumnje koje danonoćno muče dobar deo njegovih novoevropejskih sledbenika. Izdvajanje simbolične sume novca zarad simulacije održavanja nekakvih specijalnih veza sa Republikom Srpskom daleko je jeftinije od ponovnog buđenja uspavanih nacionalističkih snaga u Srbiji koje bi, u događajima koji su pred nama, lako mogle da budu instrumentalizovane zarad dodatnog ugrožavanja sprovođenja neophodnih unutrašnjih reformi.
Za razliku od vremena Borisa Tadića kada su jake lične veze sa čelnicima banjalučkog režima uspešno prikrivale strateško razilaženje interesa Beograda i Banjaluke, danas je ta činjenica postala potpuno ogoljena. U nastojanju da ostvari napredak na putu ka članstvu u EU, kao svom primarnom prioritetu, Srbiji je u perspektivi potrebnija dobra saradnja sa Sarajevom negoli sa Banjalukom, tim pre što režim Milorada Dodika svoje pozicije isključivo gradi na čisto kriminalnim interesima i antievropskim pozicijama.
Srbijanske vlasti danas čak imaju i pojačani interes da se dodatno distanciraju od Dodika kako bi izbegle opasnost da se, zbog ugrožavanja funkcionalnosti države BiH od strane entitetskih vlasti Republike Srpske, članstvo Srbije u EU veže za istovremeni prijem Bosne u članstvo u toj organizaciji. Uz neupitnu potrebu i zajednički interes da čitav region jednog dana postane de evropske porodice naroda, eventualna odluka o istovremenom prijemu preostalih balkanskih država bi proces evrointegracija Srbije vratilo nekoliko koraka unazad, dok bi njegov zastoj dodatno bio zacementiran odsustvom delotvornih mehanizama kojima bi se moglo uticati na odmetnuti Dodikov režim. Ukoliko bi se ta prepreka pojavila na evropskom putu Srbije, problem njenog uklanjanja daleko bi nadilazio sve one probleme sa kojima smo se do sada na tom putu suočavali uključujući i problem saradnje sa Haškim tribunalom i regulisanja međusobnih odnosa sa Kosovom.
Zbog te preteće opasnosti, što hitnijim, jasnim i vidljivim, distanciranjem od Dodikove politike, Srbija sebe lišava tereta odbrane jednog kriminalnog režima čiji su interesi neubedljivo uvijeni u pitanje opstanka srpske nacionalne zajednice unutar BiH. Otuda pravi odgovor na pitanje evropske orijentacije Srbije i njenog odnosa prema Bosni i Hercegovine ne treba tražiti u marketinškoj poseti Andrićgradu i simulaciji davno pokidanih specijalnih veza Srbije i Republike Srpske, već u očekivanoj skoroj poseti najmoćnijeg srbijanskog političara Sarajevu gde će se kristalisati budući odnosi dve suverene, evropski orijentisane, zemlje i gde će se jasno videti da li su, zarad evropske budućnosti, prekodrinski apetiti Srbije zajedno sa Borisom Tadićem zauvek odbačeni na smetlište istorije.
Autor/ica 👤tačno.net
