Čija je himna?

Autor/ica 👤Aleksandar Pantović 6.10.2021. u 13:09

Povezani članci

Foto: Slavko Midzor/PIXSELL

I gde smo tu mi na ovoj periferiji Evrope koje se tako ponosno držimo? Na prostorima gde je ostala samo gola eksploatacija identitetske politike uz prateću kleptokratiju. Šta smo prvo: Srbi, Hrvati, Albanci, Bošnjaci, i šta onda? Šta to govori o nama? Koja je vrednost te činjenice? Da li nas to čini valjanijim ljudima? Da li je ta “esencija” motivator boljitka u našim životima? I upravo zbog ovih prioriteta i imamo ovakvu himnu: impotentno, sebično i ponizno moljakanje da nas neki neodređeni agens van domena naše volje i sposobnosti sačuva od Sveta. Imamo, jednostavno, himnu kakvu zaslužujemo.

Izgleda da ako nečega fali srpskom narodu, to je još identiteta. Srpski narod nije u strahu od nestanka pijaće vode. Srpskom narodu ne fali čistog vazduha i separatora kanalizacionih voda. Srpski narod izgleda ni ne oseća potrebu da se leči u budućnosti jer način na koji se tretira pandemija dovešće do toga da će veoma malo ostati od zdravstvenog sistema u srpskim zemljama. Srpskom narodu ne treba ni kontrola vlasti, niti mu treba predstavničke demokratije, ne želi je, ne fali mu, a i zašto bi kontrolisao vlastodršce ako su ispravni na nacionalnoj liniji? Srpski narod je žilav, navikao je da pati, samo mlakonje kukaju na svaku zloupotrebu vlasti, zar ne? Najbitnije srpskom narodu je da je i dalje narod. I po svoj prilici najveća briga srpskog naroda je kako da sačuva nacionalni identitet. Na koji izgleda svi navaljuju. Svi su ga željni. I upravo zbog toga što je osetila zov naroda koji vapi da mu se zaštite svetinje, vlast u Srbiji je krenula u identitetsku ofanzivu. Simultano sa famoznim zakonom o zaštiti ćirilice, pitanje je od koga? Od samih sebe verovatno; u škole se uvodi obaveza intoniranja himne u učionicama. Promovišu se sveže osmišljeni praznici nacionalnog jedinstva i zastave. Pravo hobsbaumovsko izmišljanje tradicije u prenosu uživo. Ovde me ne interesuje pretpostavka o propagandnoj pozadini čitavog performansa, da je to manevar pred izbore u kome se biračima nema šta drugo ponuditi sem ojačanih nacionalističkih parola. Ta interpretacija mi deluje previše benevolentno i nekako suviše racionalno.

Ovaj nalet identitetske politike je na neki način kulminacija konstruisanja ili “malterisanja” nacije, projekcija najintimnije priželjkivanog scenarija ali i svedočanstvo neuspeha promišljanja složenosti od strane srpske nacionalne elite. I to se najočiglednije dâ videti na primeru himne. Sadašnja himna “Bože pravde” išla je u paketu sa Ustavom iz 2006. koji je potpuno omeđio mentalne granice promišljanja nacionalnog diskursa, tj. pogleda na Srbiju kao na državu Srba pre svega. Uz to, nebrojeno puta sam čuo kako srpski nacionalisti navode donošenje prvog hrvatskog ustava i ukidanje političke konstitutivnosti srpskom narodu u Hrvatskoj određujući ga tako kao manjinu sa identičnim i jednakim pravima, kao jedan od glavnih i opravdanih razloga pobune, što bi značilo da bošnjačko stanovništvo Srbije a i albansko u izmaštanoj “južnoj pokrajini” ima legitiman casus belli prema tom “srpskom stanovištu”, ali zaludno je tražiti logičku konzistentnost u etnonacionalizmu.

Vratimo se na pitanje iz naslova teksta. Čija je himna? Sâm odabir pesme dovoljno govori o tadašnjim željama ustavotvoraca. Teško je i zamisliti sa čim bi se u “Bože pravde” neko ko nije decidirano Srbin/pravoslavac mogao identifikovati. Na ovom mestu treba napraviti mali istorijski osvrt. Bože pravde pesma originalno nastala kao deo pozorišne predstave “Markova sablja” (lep primer kako nešto profano kao muzika za predstavu jednostavnom odlukom postaje sveti nacionalni simbol), prihvaćena je za državnu himnu kraljevine Srbije nakon sticanja nezavisnosti 1878. Ali kakva je to Srbija bila i o kakvom društvu se to radilo? Jednostavno, Srbija pre Balkanskih ratova je monoetnička država. Ubedljivih 98% stanovništva se izjašnjava kao srpsko i pravoslavno. Međutim, ta Srbija ima jednu državnu ideju, koja je nosilac politike od samih začetaka srpske moderne državnosti, a to je ujedinjenje Srba u jednu državu. Ideja jugoslovenstva je bila jedan od načina kojim se nosilo sa složenošću onog momenta kada je država Srbija stupila na tlo, po pravilu multietničkih teritorija nekadašnjih imperija, austrijske i osmanske. Propašću i obezvređivanjem jugoslovenskog iskustva u srpskom istorijskom narativu, pokušalo se vratiti natrag, na jednostavna vremena, doba nevinosti, ili kako se Marks izrazio “od lađara se tražilo da plovi, ne po reci, već po njenom izvoru”. Ali kako to već ide sa vremenom, promena je neminovna, a pokušaj zaustavljanja i vraćanja istorijskog sata jeste svojevrsno nasilje nad praksom i negacija tradicije, ili kako ide onaj predivan naslov novele Tomasa Vulfa You can`t go home again. Kao što primećuje istoričar Vladan Stojanović u svom odličnom tekstu ovo “malterisanje nacije”[1] kroz odabir nacionalnih simbola negira istorijsko iskustvo i ujedno zamišlja idealnu istoriju. Negira istorijsko vreme koje je prošlo pokušavajući da zadrži netaknutom ideju svesrpskih zemalja. Ideju prokuženu iskustvom sveobuhvatnog nasilja. U nesposobnosti da se suoči sa kompleksnošću, da promišlja složenu državu, srpski nacionalizam se vratio 19-vekovnim simbolima, pokazujući kako zamišlja Srbiju i ono što smatra srpskim zemljama. Kao teritorije naseljene isključivo Srbima. Stoga bi se na pitanje hipotetičkom građaninu bošnjačke nacionalnosti zašto ne peva himnu, moglo odgovoriti kontrapitanjem, a zašto se ne peva himna o spasenju bošnjačke zemlje i bošnjačkog roda? Na šta bi verovatni odgovor bio zato što je ovo Srbija, što na neki način indirektno implicira i suštinu razumevanja države Srbije kao države nekakvih domaćih i nekakvih gostiju.

Sve ovo dodatno važi upravo zato što je Bože pravde relativno nova himna. U ovom obliku se pre 2006. nikada nije intonirala. Od stvaranja kraljevine SHS bila je samo deo Himne kraljevine SHS čije su delove činili i Lijepa naša i Naprej zastava slave. Za sličan pokušaj sačinjavanja himne umiruće državne zajednice Srbije i CG, patrijarh Pavle se odredio pismom 2004. da nije u pitanju himna nego “kentaur”[2]. Posle Drugog svetskog rata dugo nije bilo odluke o zvaničnoj himni, ali je “Hej Sloveni” živela svoj život i popularnost i na kraju postala zvanična himna. Ova kompozicija sadrži potpuno suprotan senzibilitet od onog iz Bože pravde. Od sanktifikacije nemoći i pozicije žrtve prisutnim u “Bože pravde”, ovde imamo gorljivo samopouzdanje kao svedočanstvo istorijskog momenta – ogromnog talasa industijalizacije, opismenjavanja, emancipacije, internacionalne važnosti nekadašnje države nesrazmerne njenoj veličini i kapacitetu i razvijanju samostalne, u tom trenutku se mislilo i humanije verzije socijalizma. U neku ruku i za himnu “Hej Sloveni” stoje slični prigovori nemogućnosti identifikacije manjina/narodnosti u tadašnjoj SFRJ zbog eksplicitne identifikacije Slovena kao primarne supraetničke grupe. Ali ono što je postojalo u praksi ublažavalo je i otvaralo prostore identifikacije. Jugoslovenski identitet kao poseban nacionalni identitet nadogradnje postojećih etničkih identiteta počinjao sa formirati i omogućavao je identifikaciju sa državnom zajednicom. Uz to nikakva “slovenska” etnička grupa nije postojala. Ne treba zaboraviti ni to da je prvi nalet Slobodana Miloševića i srpskog nacionalizma bio u desetkovanju pokrajinskih ovlašćenja.

I tako dolazimo do odabira sadašnje himne republike Srbije. U opticaju ponuđenih patriotskih pesama favorit je bila “Marš na Drinu” originalno “Na Drinu”, bojna koračnica Stanislava Biničkog. Na prvom referendumskom izjašnjavanju 1992. ova melodija je pobedila kao omiljena. Ako ništa u svojoj originalnoj verziji “Marš na Drinu” je instrumental i simbolizuje odbranu domovine od agresora, dakle radi se o jednom veoma čestom patriotskom motivu i u tom pogledu ova pesma pruža daleko širi spektar identifikacije od sadašnje himne Srbije. Autentično je živahna i uzbudljiva i uistinu pobedničkog ritma i nade. Ali ovde imamo dva problema. Prvi je sa ratovima 90-ih i zloupotrebom ove pesme, međutim, to je bila sudbina svih nacionalnih simbola, a drugi je unutrašnji, sadržan u činjenici da je nacionalizmu duševna hrana poraz i sećanje na žrtvu, nikako priča o pobedi. Druga aktuelna pesma “Vostani Serbie” sa svojim prosvetiteljskim senzibilitetom i dobrom voljom prema susedima i nedostatkom religioznih motiva nije imala nikakve šanse u dominantnoj političkoj klimi epohe. Stoga odabir “Bože pravde” u verziji koja se sada izvodi bolno svedoči o nemoći Srbije da se nosi sa novonastalom situacijom nevoljno zadobijene nezavisnosti u sadašnjim granicama. Suočena sa složenijom etničkom slikom, a odbacivši jugoslovensko iskustvo, srpska politička elita opet sanjari o etničkoj državi srpskog naroda, u kojoj nas etnonacionalizam oslobađa svih mučnih suprotnosti. U istom ustavu u kome je zacementirana ideja Kosova kao južne pokrajine usvojena je himna koja govori o isključivo srpskim zemljama i srpskom rodu. Upravo ove pompezne, svečane melodije ugodno skrivaju činjenicu da jedini način kojim možete imati nacionalnu državu sastavljenu od jedne etničke grupe na ovim prostorima nekadašnjih imperija, jeste posegnuti za varvarskim metodama – proterivanjem i ubijanjem drugoga.

I na kraju da kažemo nešto o prigovoru da nijedna državna himna ne ispunjava uslove da pominje sve manjine odreda i da uključuje sve poimenično. Reći ćemo da se ne radi o potrebi da se pomenu svi, već o tome da se prošire kanali identifikacije, da se osnaži određena ideja šta znači biti deo nečega. Uporedimo npr. sa Marseljezom, po mom skromnom mišljenju, najlepšom državnom himnom[3]. Naći ćemo tu podosta krvoliptanja, neko bi prigovorio, ali ključni motivi te divne pesme su borba protiv tiranije, protiv “krvavog barjaka tiranije” i ono divno Aux armes, citoyens![4] I šta je taj citoyen? Taj građanin, termin koji u Srbiji ima skoro pa pežorativno značenje. Retko lepo objašnjenje pružio je predsednik Makron prilikom dodele francuskog državljanstva aplikantima sa različitih strana sveta: “Nazivati se Francuzom nikada ne podrazumeva samo puki identitet. To znači biti građaninom. To su prava inherentna tom građanstvu. To su takođe odgovornosti, to je srastanje sa njenim vrednostima, jedna istorija, jedan jezik, jedna nužda da se održi Republika, jer u svakom trenutku ona zavisi od svakog od nas. To je bitka koja svakoga dana počinje iznova.”[5] I gde smo tu mi na ovoj periferiji Evrope koje se tako ponosno držimo? Na prostorima gde je ostala samo gola eksploatacija identitetske politike uz prateću kleptokratiju. Šta smo prvo: Srbi, Hrvati, Albanci, Bošnjaci, i šta onda? Šta to govori o nama? Koja je vrednost te činjenice? Da li nas to čini valjanijim ljudima? Da li je ta “esencija” motivator boljitka u našim životima? I upravo zbog ovih prioriteta i imamo ovakvu himnu: impotentno, sebično i ponizno moljakanje da nas neki neodređeni agens van domena naše volje i sposobnosti sačuva od Sveta. Imamo, jednostavno, himnu kakvu zaslužujemo.

[1]https://pescanik.net/malterisanje-nacije/

[2]https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2004&mm=08&dd=10&nav_category=12&nav_id=147922

[3]https://youtu.be/Od2j0sNet5s

[4]https://youtu.be/HM-E2H1ChJM

[5]http://www.telospress.com/macron-on-french-nationality-the-pantheon-speech/?utm_source=Hoover+Daily+Report&utm_campaign=528b2ef757-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_12_07_20&utm_medium=email&utm_term=0_21b1edff3c-528b2ef757-72527886

Tagovi: Aleksandar Pantović