Čedomir Petrović: Tapkanje u mestu

Povezani članci

• Reakcija žrtava na sramnu odluku Apelacionog suda u Beogradu
• Nenad Bunjac: KVRGAVA GODINA
• Otvaraju se prve studije za scensku narodnu igru
• Prof. dr. Esad Bajtal: Ovdje su u zavadi kriminogene etno-politike, a ne narodi i građani
• Slavo Kukić: Kad bi se političari barem nakratko ugledali na sportske legende
• Ubij bližnjeg svog

Šta nam više odnosi, a šta donosi? Ograđivanje od Šešeljevih izjava ili građenje srpskog zida prema Evropi? A možda samo obnova kalemegdanskih bedema prema Zemunu?  Prošlo je vreme kada se država branila prkosom i inatom, danas se brani pameću. Ukoliko je ima.

Počinjemo da tapkamo u mestu. Tapkaju oni koji su se smrzli ili oni koji ne znaju kuda da krenu. Od tapkanja trava prestaje da raste, a o nekom cveću i da ne govorimo. Produbljujemo rupu kroz koju ćemo sami propasti. Opet počinjemo da gledamo i osuđujemo druge, a ne sebe. Opet pravimo greške iz prošlosti. Kasnimo. Gubimo i dah i korak. Iscrpljujemo se nepotrebno. Nemamo inicijativu. Čekamo da neko drugi uradi ono što je bilo potrebno da mi sami učinimo. Onda reagujemo naivno i detinjastvo. Uvređeno. Postajemo ljutko. Besni smo na Hrvate jer su oni krivi za donošenje rezolucije o Šešelju u Evropskom parlamentu. Besni smo na Hrvate zato što su bili bolji i poslušniji đaci i stigli u EU mnogo pre nas.  Idu iz razreda u razred, a mi stalno ponavljamo. Pevali su i “Danke Dojčland” i šta sve nisu radili, a mi smo ih zajebavali, pa sad vidimo ko se gde nalazi. I Slovenci su bili austrijski konjušari i glupi Janezi.

Šta su Vlada i njen premijer učinili da do rezolucije Evropskog parlamenta ne dođe? Ništa!

To sa Šešeljem i njegovim puštanjem iz zatvora u Ševeningenu je iskušenje i test za Vladu Srbije i njenog predsednika. To je urađeno sa namerom da se vidi kako će Vlada Srbije reagovati u takvoj situaciji. Biće još puno takvih i sličnih stavljanja na probu i iskušavanja na putu ka Evropskoj uniju. Ovoga puta nismo odoleli iskušenju, koje se provlači kroz čitavu našu istoriju, a to je da su uvek drugi krivi a nikada mi.

Zašto je dozvoljen miting osobi koja čeka odluku Haškog suda, kada se znalo da će njegov govor doneti samo mržnju i strah i uneti nemir u srpski narod i u narode u našoj najbližoj okolini? Verovali smo da je to strašna prošlost i da se nikada neće ponoviti.

Da li je Skupština republike Srbije mogla da preduhitri Evropski parlament pa da ona donese rezoluciju o Šešelju? Mogla je. Zašto nije? Na to pitanje moraće Vlada i njen premijer da odgovore narodu Srbije.

Dozvolili ste miting, a znali šta će Šešelj govoriti na njemu. Prešli ste ćutke preko njegovijih izjava i pogubnih ideja o velikoj Srbiji i liniji Karlobag – Ogulin – Karlovac –Virovitica. Pa, to je Hrvate i nas koštalo toliko mnogo. Mogli ste to zaustaviti. Zabraniti. Zašto niste?  

Nijedne reakcije na miting. Nijednog komentara od strane Vlade i Vučića  kao njenog premijera. Nijedne osude mitinga na kome je govorio Šešelj.

Hoće li Hrvati nastaviti da voze i dalje ako naiđu na tablu na kojoj ćirilicom piše – Крај пута… уколико наставите пропашћете у амбис! Ili će to isto učiniti i Srbi kada vide natpis latinicom. Pa to nije kineski jezik. Hoće li poginuti i jedni i drugi u ambisu, čekajući natpise na svom jeziku, ne znajući da je to jedan isti jezik.

Da li je neko od bivših ministara kulture odreagovao na govor mržnje Šešelja upućen velikoj dramskoj umetnici Mariji Crnobori? Gde su njene kolege, Lečić, Brajović? Šta je sa sadašnjim ministrom Tasovcem čiji je otac bio kolega gospođe Crnobori? Gde je Savez dramskih umetnika Srbije? Gde je njeno Jugoslovensko dramsko pozorište?

Gde su kolege i koleginice glumci? Gde je grad Beograd u kome je provela preko šezdeset godina života? Gde je gradonačelnik Mali? Gde su oni koji su je gledali, voleli i poznavali? Gde ste svi vi da stanete u odbranu Marije Crnobori i odbranite je od gomile uvreda i bezočnih laži?

Tek kada postanemo punopravni članovi Evropske unije moći ćemo sami predlagati rezolucije. Dotle, moraćemo da istrpimo još mnogo uvreda, laži, ali i istina o nama. Ukoliko nastavimo sa ovakvim reakcijama kao prema donošenju rezolucije o Šešelju, put ka EU postaće veoma, veoma dug, gubiće se u magli i na kraju vremenom sasvim nestati.

I otvorite neko od poglavlja. Bilo koje, samo krenite već jednom. Ovakvim ponašanjem “uvređene mlade”, za sto godina nećemo ući u EU. Pa, učinite to što traže od vas.  

Hrvati su u EU i počeli su sa Šešeljem. Tek su ušli, a već predlažu rezoluciju koju Evropski parlament prihvata. Kad im malo očvrsne pozicija i kada budu privoleli još neke na svoju stranu, počeće da nam se najebavaju keve za sve što smo uradili i što nismo. Moraćemo da platimo ratnu odštetu. Oni neće. Oni su članovi. Što kaže Zoki –  Izvuku članske karte, dva prsta iz gornjeg džepa, boooole ih… a ono svi popadaju … u jebote, idu članovi Evropske unije…

Upašćemo u teško sranje i moraćemo da se zadužujemo kod treće ruke, da bismo vratili drugoj, pa prvoj… To vodi Srbiju ne u stečaj, nego u njen nestanak. Da li ćete to dozvoliti zbog nekoliko priznanja, ograđivanja i uvođenja sankcija, kada su mnogi pametniji to već učinili?

I uklonite tog Vulina, koji postaje noćna mora narodu srpskom. Ukoliko je on postao glasnogovornik ili portparol Vučića, onda smo stvarno otišli u pizdu lepu materinu. Vidim da Aleksandar Vučić stalno stoji, retko seda. Zašto? Pored mnogih nogu, iz zadnjice mu vire najviše Vulinove noge.

Vulin, pored izjave koja je ozbiljno, iz temelja potresla svetsku diplomatiju, da Srbija mora da preispita svoj odnos prema državama Evrope i SAD, nastavlja… Sa koliko je svetskih lidera razgovarao oči u oči Vučić, za razliku od Zorana Milanovića, premijera republike Hrvatske? U životu sam sreo mnogo dupeuvlakača, ali ovo predstavlja pravi egzemplar. Nadalje, postavlja  jedno od mnogobrojnih idiotskih pitanja  – A, zašto se penzioneri ne bune kada dobiju povišicu, nego tek onda kada im se penzije smanje?

Pitanje je za hospitalizaciju i trenutnu izolaciju. Ponižavajuće i krajnje uvredljivo.

Odgovaram mu kao penzioner u ime svih penzionerki i penzionera Srbije.

Pa to je narod ove zemlje koji je radio i zaradio penziju. Neko pošteno, neko ne. Neko krvavo, neko sa manjim posekotinama. Krala ga je država od rođenja do penzije. Krala ga na plaćanju grejanja šest meseci u letnjem periodu kada nas ne greju i u zimskom periodu kada nas takođe ne greju. Krali su nas za struju, vodu, info stan. Krali su nas sa cenama. Krali na kreditima. Porezima. Doprinosima i samodoprinosima. Krali nas Dafinom i Jezdom. Krali nas bezočno političari, stranke, banke. Krali u odnosu dinar-euro. Krali taksama, formularima, cenama benzina. Krali nam iz usta, iz ruku. Gde god su stigli krali su nas. Krali nam snove … I na kraju, ukrali nam ceo život.

Bio je Vulin i u partiji JUL. Pa ga pitam, kao penzioner, od čega žive u najelitnijem delu Moskve njegova predsednica Mira Marković i njen sin? Od penzije?

Bolje je ćutati i biti smatran budalom nego progovoriti i odstraniti svaku sumnju.

I sklonite tog Nikolića, koji kad se obraća javnosti počinje da liči na “Misirsku babu”. Na takvom temperamentu mogu mu pozavideti još samo brazilske igračice sambe na karnevalu u Riju. Neka uvedu nagradnu igru, ko ne zaspi posle dva minuta slušanja Nikolića, dobija kao nagradu dva meseca na pustom ostrvu sa Vulinom.    

Počinjem, ne polako, već ubrzano da u svojim preostalim, malobrojnim i zarđalim sivim ćelijama, dolazim do toga da naš jedini dobar i viteški odgovor može biti da se zahvalimo Evropskoj uniji na svemu i da prekinemo naše usklađivanje sa Evropom, jer je to nemoguće. Bolje mi prvi, nego da nas oni odjebu. Bar u nečemu da budemo prvi.

Sve ostalo biće teško brukanje, mučno, sa dugim umiranjem u noći.

Okrenuće se protiv nas i oni koji su svesrdno želeli da nam pomognu. Pre svih Nemačka i Angela Merkel, koju smo na neki način izneverili. Još uvek bismo da budemo “nadljudi” u odnosu na Albance. Kada god nam se ukaže prilika napadamo Crnu Goru i Mila Đukanovića, a mogli bismo od njega mnogo da naučimo. Kako se donose prave odluke u pravo vreme za dobro svog naroda. Sa Hrvatima možemo biti u dobrim odnosima, eventualno tek u nekom sledećem “velikom prasku”.

Tražilo se da se srpske vlasti ograde od Šešeljvih izjava. Vlada Srbije i njen premijer nisu želeli da to učine. Zašto? Počinje da se javlja sumnja kod naroda. Da li je ćutanje znak odobravanja i da li su izjave gospodina Vučića o njegovoj promeni bile zaista iskrene?  

Šta nam više odnosi, a šta donosi? Ograđivanje od Šešeljevih izjava ili građenje srpskog zida prema Evropi? A možda samo obnova kalemegdanskih bedema prema Zemunu?

Prošlo je vreme kada se država branila prkosom i inatom, danas se brani pameću. Ukoliko je ima.

 E-novine