Čedomir Petrović: NEMAC
Povezani članci
Foto: Flickr
Došlo oslobođenje. Kako za koga. Poubijali se Srbi više međusobno nego što su ubili okupatora. Proglasili državnim neprijateljima sve one koji su učili fakultete pre rata u Srbiji i inostranstvu. Stručnjake ili eksperte, kako se to danas više voli da kaže. Oduzeli im fabrike, kuće, stanove. Kod partizana većina nepismeni. Puška mu sve. Ima vremena. Počinje obnova zemlje. Obnovićemo čoveka. Obnovićemo i narod.
Piše Čedomir Petrović
Ali, nije priča o tome. Priča je o jednoj običnoj pozornici, na otvorenom.
Jagodina, kraj oktobra 1944. godine. Došlo naređenje da se napravi priredba za borce i građanstvo koje nije sarađivalo sa mrskim okupatorom i domaćim izdajnicima. Neka se narod veseli, dosta je bilo patnje i straha. Ko zna da svira u neki instrument? Javiše se mnogi. Ko zna da peva al` da ne zavija i kuka, nego da lepo peva? Opet se javiše mnogi. Ko zna da igra … ove naše igre, kolo … a može i ove druge. Imamo mi drugove borce iz svih krajeva. Iz Slovenije, Hrvatske … imamo i Dalmatince i Crnogorce. Sremce i Banaćane. Sve to od sada ima da se zajednički igra, svira i peva. Nastavio je dalje komesar – Ko zna da napravi pozornicu? Polovina nikad čula a druga polovina ne zna. Kod nas Srba uvek ima mnogo više onih koji bi da pevaju, igraju i sviraju ali nikako da rade. Šta će nam ta … pozornica? Pa, mora oni koji izvode priredbu da budu na visini da može narod da ih vidi. Što oni to ne izvode na neku čuku? Komesar već pomalo ljut – Nema čuke. Tražio sam al` nigde nema čuke. Mora da se napravi pozornica. Prava pozornica. Doćiće i drugarice i drugovi iz okolnih mesta. Da se ne obrukamo. U prvom redu stavićemo stolice za drugove komandire i komesare. Nađite neku … ona što je … tapacirana, sa federima. Za druga „Brku“. Onda, ko će da napravi pozornicu? Stidljivo, kroz gomilu probije se jedan rmpalija od dva metra i dreknu kao da ga kolju – Eve, ja! Šta ti? Ja ću napravim tu … pozornicu. Šta si radio pre rata? Pomagao majstoru stolaru. A gde ti je sad majstor? Kod četnika. Kako ćeš da je napraviš? Ništa lakše. Nabijem u zemlju četri koca i gore udarim daske … i gotovo. Napravi on to u toku dana i kako se popeo na pozornicu da je isproba, tako se sve sruši i on još pride, polomi nogu. Ljudi šta ćemo? Priredba za dva dana a nemamo pozornicu. Druže komesaru, imamo mi ovde nekolicinu zarobljenika. Nemaca. Možda da priupitamo njih? Komesar ga gleda, gleda. Od Nemaca, od fašista da tražim da mi naprave pozornicu? Pa, oni će namerno da vrše destrukciju. Neće druže komesare. Eve, ja ih čuvam već nekoliko nedelja. Dobri su i pitomi. Dva put mi ispadala puška dok sam ih čuvo … zaspim. A, oni je podignu sa zemlje i dodaju mi pušku. Kažu da su ih na silu mobilisali i da neki od njih imaju svršene ove, visoke škole.
Ulazi komesar u neku štalu sa slamom, Nemci skočiše i postrojiše se. Komesar pita tiho, na uvo, ovog stražara – Kako da im se obratim? Ne znam nemački. Ne znam ni ja … ali pričaju oni nemački, ja srpski, mlataramo nogama i rukama i odlično se razumemo. Komesar zauze stav – Vidite, drugovi zarobljenici … I poče objašnjavanje komesara i stražara, Nemcima, da im je potrebna pozornica za priredbu. Shvatili su Nemci a najlakše je bilo kad dođoše do alata. Sve nemačke reči … šrafciger, štopciger, motorcangle, cvikcangle, šraf … Ispostavilo se da je jedan od zarobljenih Nemaca i najstariji među njima diplomirani arhitekta. Zvao se Hans i nasilno je mobilisan pred sam kraj rata. Tražio je da ga odvedu na mesto gde bi trebalo da se postavi pozornica ili bina, kako je on govorio.
Uzeo je ašov i malo raskopao zemlju. Pustio je kroz prste i omirisao. Tražio je neki manji sto, stolicu, olovku i papira. Seo i počeo nešto da crta. Ustajao bi i merio koracima zemljište. Trajalo je to dosta dugo. Poče da se smrkava. Komesar nervozan. Zavio i popušio duvana za ceo dan. Poče Hans da nabraja šta mu je sve potrebno od materijala. Niko ga ništa ne razume. Šta bre priča ovaj? Kaže šta mu je sve potrebno da napravi pozornicu. Ko je to rekao? Ja. Izađe iz grupe mladić. A, odakle si ti? Iz Banata. I kako to znaš nemački? Nešto malo sam naučio od jednog Švabe iz našeg sela. Pomagao sam mu oko rezanja voćki, pa me pomalo i učio nemački. Kaže Nemac da mora da se kopaju temelji. Toliko i toliko šljunka, betona, gvozdenih štangli. Bušenje rupa, postavljanje šipova, betoniranje, drvenih greda … Komesar ga gleda. Poludeo – Nemac, jel si ti bre normalan? Pa, ja ne tražim od tebe da mi napraviš Ajfelovu kulu, nego jednu običnu pozornicu na dva sata koliko traje priredba a posle me zabole za sve. Hans stavio glavu na komesarovu pušku i pokazuje da može da ga ubije ali on drugačije neće da napravi pozornicu i pita – Wie viele Menschen? Šta mu je to? Pita, koliko će biti ljudi? Sigurno misli na pozornicu. Komesar viče – Biće ih puno … ima da se igra, svira, peva … slavi se pobeda. Jebali smo vam mater fašističku … i šta ti ima da pitaš koliko će ljudi biti na pozornici? Mladić mu preveo. Sad Hans poludeo. Urla – Ich bin kein Faschist! Ich bin Architekt. Kaže da on nije fašista nego arhitekta. To sam i ja razumeo, ljut komesar. Biće ih, pokazuje mu prstima tri puta po deset. Hans opet stavlja čelo na pušku i govori nešto. Ne zna se ko je besniji, komesar ili Hans. Mladić prevodi, koliko i on razume. Kaže nemac, možete ga streljati ali on neće da bude odgovoran ako se nešto desi ovima gora na bini … pozornici. On je lud! Šta njega bole koji moj za našu bezbednost. Sad će da ispadne da on više brine o nama nego mi? Ubiću ga.
Tišina. Svi ćute. Komesar krenuo negde pa stao. Okreće se. Gleda krvnički Hansa. Pitaj ga ako mu sve nabavi što je tražio od materijala, koliko mu treba da napravi tu pozornicu? Mladić prevodi, Hans odgovara – Sieben tage. I još pokazuje prstima koliko dana. Šta sedam … sati? Mladić jedva izgovara od straha – Sedam dana. Komesar skida pušku sa ramena, repetira. Prilazi Hansu. Ovaj kleknuo i po treći put stavlja čelo na cev puške. Za sve je trajalo dugo a ustvari u pitanju je bilo par sekundi. Komesar vraća pušku o rame i odlazi. Usput viče – Dajte mu sve što traži … Ja sam mislio da sam ja lud!
I bila je priredba. Sve je prošlo ne može biti bolje. Vratio se Hans u Nemačku da pomogne u izgradnji porušene zemlje. Komesar postao neki rukovodilac.
Ispijam čašu vina i završavam priču. 2010. godina. Kafana u Jagodini. Sedim sa trojicom prijatelja. Sa nama je i otac jednog. Prešao osamdesetu godinu života. Pita me – Gospodine Petroviću, od koga ste čuli priču? Od oca. Bio je u jednoj četi 47. divizije, u grupi zaduženoj za kulturno-prosvetni rad i zadužen da organizuje priredbu a i sam je učestvovao. Kasnije je postavljen za prosvetnog referenta okružne narodne milicije okruga Topličkog u Prokuplju.
Da li bi pošli sa mnom, voleo bih da vam pokažem nešto? Možemo svi zajedno. Ugurali smo se nekako u auto. Stari gospodin nas je vodio. Izašli smo van Jagodine. Skrenuli s glavnog puta na neki sporedni i pred početak šume, stali. Išao je ispred nas. Zastao, pogledao malo levo, desno, pošao još par koraka i stao. Pogledajte. Iz zemlje su, na četiri mesta, virile neke zarđale gvozdene šipke. Videli se i ostaci betonskog temelja. Tu je bila ta pozornica, govorio je sa setom stari gospodin. Propadala je godinama. Niko nije mario za nju … i evo, posle skoro šest decenija još stoje ostaci. Ostaci jedne „obične“ pozornice napravljene za priredbu koja je trajala dva sata. Bio sam prisutan sa majkom. Imao sam tada četrnaest godina. Eeee, to su ti Nemci …