Birokratske vlasti ignorišu birače
Narod može da glasa, ali odluke donose moćnici

Povezani članci

• Fra Drago Bojić: Živimo u vremenu religije bez Boga
• Šuplje i prazno u Bujanovcu
• Дejтoнски нeспoрaзум
• MESIJA
• Bele trake
• Analiza slučaja: Sudovi u Srbiji u službi abolicije države

Narod može da glasa, ali odluke donose moćnici" />

Foto: Valdrin Xhemaj/EPA

Poznato je ili treba da bude poznato da, prava istinska demokracija dolazi do izražaja jedino tamo gde je moguće da se okupljaju svi članovi jednog kolektiviteta te da glasaju, odnosno da odlučuju o bitnim pitanjima, što se toga društva tiču. Tako se radilo pre dve hiljade i više godina, u tkz. starogrčkim polis državama, kada su se svi odrasli članovi zajednice okupljali na trg i donosili odluke.

U savremenom svetu u kome danas živimo, tako nešto je moguće samo u minijaturnim, malim državama (Vatikan = 1000 stanovnika; Tuvala = 11.000; Nauru 13.500 itd), ali i tamo postoje predstavničke manjine, koje odlučuje u ime većine. Kako je nemoguće okupiti sve punoletne građane jedne države  na jedno mesto, izmišljeno odlučivati preko predstavnika. Kada bi opunomoćenici – predstavnici birača predstavljali istinsku volju građana u telima gde se odlučuje. To bi bilo normalno kada ne bi bilo zloupotreba. Nažalost istinska volja birača dosta često se zloupotrebljava.

Licencirane fotografije / Autor: House of Commons/Press Association

Ipak za izvesna vrlo važna životna pitanja u pojedinim državama ostavljena je mogućnost da se odluke donose neposrednim glasanjem građana. Organizuje se referenudum, a na glasačkom listiću treba da stoji jedno pitanje sa dva moguća odgovora: “DA“ ili „NE“, svaka druga kombinacija bila bi manipulisanje sa referendumom.

U praksi vrlo često dešava da se referendumi izigravaju. Postavljaju se nejasna pitanja, sa dvosmislenim ili indikativnim odgovorom. Vlastodržci unapred pripremaju željeni odgovor ili se izmišljaju razni načini da, referendum ne sprovode u životu.

Iznećemo dva najnovija referenduma i njihove krajnje rezultate.

Slučaj prvi: Referendum u Ujedinjenom Kraljevstvu ili kako se najčešće kaže Velikoj Britaniji, koju mnogi smatraju za kolevkom demokracije a upravo ovde se izražena volja birača ne poštuje.

Konzervativna vlada koja je na jedvite jade dobila izbore u 2010.g., pred novim izborima u 2015. g., obećala biračima da, ako pobede na izborima biće održan referendum gde će građani odlučivati da li će UK i dalje ostati u EU ili ne. Sa ovim obećanje konzervativna stranka je ogromnom većinom dobila izbore.

Referendum je održan 23. juna 2016.g. Građanima je postavljeno pitanje, da li ste da, UK ostaje u Evropsku Uniju ili da se izlazi. Na glasačkom listiću kao odgovor je pisalo: leave (izlazak), remain (ostanak). Gde se većina birača izjasnila za leave – izlazak.

Istog dana, kada su objavljeni rezultati referenduma počela je kampanja za poništavanje rezultata. Organizovana je online anketa, kojom se tražilo ponavljanje referenduma. Protagonisti novog referenduma su isticali kako se za izlazak glasala starija generacija, penzioneri i nemoćna lica. Mladi na kojima leži budućnost nisu za napuštanje EU. Starija generacija će još malo izumreti a ostaće mladež van Evrope i bez ikakve perspektive i još drugih gluposti. Kako su online anketu potpisali više od 100.000 lica, to obavezuje vladu da se taj predlog stavi na dnevni red pred poslanicima na odlučivanje. Naravno predlog je odbijen. U međuvremenu sud je odlučio da, vlada ne može bez odluke parlamenta da sprovede rezultate referenduma, niti da preduzme bilo kakve aktivnosti oko izlaska iz EU.

Donet je zakon kojim se određuje 29. mart 2019., dan kada će Ujedinjeno Kraljevstva napustiti Evropsku Zajednicu. To se još nije dogodilo iako je prošlo više od četiri meseca. Parlament nije odobrio ugovor kojeg je vlada zaključila sa EU, jer smatra da je nepovoljan za UK. Ali se ne prihvata ni to, da se izlazi bez ugovora, dok moćnici iz Brisela neće ni da čuju o mogućim izmenama zaključenog ugovora.

Slučaj drugi: Rreferendum koji je održan u Republici Makedoniji 30. septembra 2018.g.

Posle skoro 30 godina spora između Grčke i Makedonije, oko imena, 12. juna 2018. postignut je sporazum, da se Republika Makedonija ubuduće služi imenom Severna Makedonija. Sa novim imenom Grčka neće da blokira Makedoniju da postane članica NATO alijanse i Evropske Unije. Da bi se primenio ovaj sporazum, Makedonija treba da promeni ustav, da se uvede novo ime,  Severna Makedonija. Vlada to hoće ali nema većinu u parlamentu. Dobro je znala, koliko je snažna opozicija, koja neće glasati, pa je raspisala referendum da, građani na najdemokratskiji način odluče o tome.

Referendum je održan 30. septembar 2018. Vlada se ovom prilikom poslužila jednim trikom da privoli birače kako bi glasali za promenu imena. Na glasačkom listiću nije stajalo pitanje da li ste za promenu imena, Republika Makedonija da postane Severna Makedonija i sa dva moguća odgovorom: “DA“ ili “NE“. Pitanje je postavljeno: “Da li ste da Makedonija postane članica NATO pakta i članica Evropske Unije, uz promenu imena u Severna Makedonija?

Na biračkim spiskovima bilo upisano 1.806.336 ljudi sa pravom glasa. Dok je na referendum izašlo 666.743, ili izraženo u procentima svega 36,91%. Od toga 91.46% glasalo “ZA” a protiv 5,65% odnosno 2,98% je bilo nevažećih listića.

Ako se pogleda s pravnog aspekta, referendum nije uspeo. Izlaznost je bila ispod 50% upisanih birača. Međutim, neposredno po objavljivanju preliminarnih rezultata, počele su da pljušte čestitke sa svih strana iz Zapadne Evrope. Čestitke za uspešni referendum, jer je 91,46% građana glasalo “ZA“. Čestitke su stizale, ali dobro se znalo da to ne može da se sprovede u delo. Referendum nije uspeo to je jasno svakom, ko se iole razume u zakonsku regulativu.

Gospodin Zoran Zaev, predsednik Vlade Makedonije je znao da, i pored svih čestitki sa zapada, referendum je doživeo neuspeh. Odluka o promeni imena sada leži isključivo u Sobranji Makedonije, te počinje pregovaranje i trgovinu. Vlada je obećala da će doneti Zakon o amnestiji 33 lica, optuženih za nasilje u Sobranji. Ova 33 lica bila su optužena za nasilje u Sobranji,  jer na jednoj sednici održanoj u aprilu 2018., nekoliko poslanika iz opozicije otvorili su vrata Sobranja, kako bi upala grupa nasilnika i tukla poslanike pozicije. Nekoliko poslanika je dobilo i teške telesne povrede, čak i opasne po životu. Među povređenima bio je i sam predsednik vlade Zoran Zaev.

Tuča u Sobranju Makedonije, april 2018.g.

Predsedniku vlade, gospodinu Zaevu nije ostalo mnogo vremena na raspolaganju. Ili da obezbedi potreban broj poslanika koji će glasati „ZA“ ili dati ostavku, drugog izbora nije imao. Ako želi spas, mora obezbediti još 7 poslanika iz protivničkog, VMRO – DPMNE  tabora. Posle ne baš dugih zatezanja, sporazum je postignut. Sedam “preletača“ iz SWMRO – DPMNE pristaju da glasaju za sporazume. Oni su doduše izgubili članstvo u njihovoj dotadašnju partiji, ali su izbegli zatvorsku kaznu, a možda su im obećali još nešto drugo. Sumnja uvek postoji.

Severna Makedonija je nakon par dana posle promene imena postala članica NATO pakta, a što se EU tiče mora još dugo, dugo čekati dok ne dođe na red. Važno je to, da na Balkanu nema više nijedne države van NATO pakta.

Slučaj treći: Kosovska Skupština broji 120 poslanika. Njih 100 se biraju iz redova albanske populacije, a 20 iz redova manjina od kojih 10 poslanika mora da budu iz srpske zajednice.

Međutim da bi se izbeglo preglasavanje o pojedinim važnim odlukama, mora se obezbediti dve trećine poslaničkih glasova. Ali i dve trećine poslanika (2/3), mora da budu i poslanici iz redova manjina. To znači da, svih 100 poslanika iz albanske populacije da glasaju o nečemu, iako to čini i više o 2/3, to nije dovoljno, jer potrebno je i 2/3 poslaničkih glasova i od predstavnika manjina, tj. 14 od ukupno 20, od kojih je desetorica iz srpske zajednice (20 : 3 x 2 = 14).

Zasedanje Skupštine Kosova 2017.

Kada je 2017.g., obrazovana Vlada Kosova, ona na jedvite jade skupljala 62 poslanika, od 100 poslanika Albanaca i 20 iz manjina, za formiranje vlade glasalo je njih 62. To jeste, 10 poslanika Srba i 52 drugih. Mnogi su pomislili, a među njima i ja da će ovakva vlada teško preživeti prvih 100 dana. Prevarili smo se, jer nismo računali koliko veliki, može da bude inat, to nismo mogli predvideti.

Vladu već od novembra prošle godine ne podržavaju 62 poslanika. Srpska lista koji ima 9 + 1 poslanik napustila je vladu zbog toga što je ona uvela 100% taksu na robu uvezenu iz Srbije i BiH. Ona sada nema tu prostu većinu od 61 poslanika, koju je imala prilikom formiranja, ali prostu većinu nemaju ni oni koji žele da obaraju.

Opozicioni tabor, koji želi da obori vladu imao bi, ne samo 61 poslanika da ruši vladu već i više, kada bi prihvatili i 10 glasova srpske liste. DSK (Demokras ski Save Kosova) I VV (Samoopredeljenje), su celo vreme protiv vlade, dok poslanici SDP, čas su protiv, čas podržavaju. Međutim svi su protiv toga da, udruže glasove sa poslanicima iz srpske liste.

Navodno ljuti su zbog toga što, na dan kada je vlada formirana poslanici iz srpske liste, otišli su na konsultacije kod predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, pa su ih čekali celi dan dok se nisu vratili iz Beograda.

Opozicija iz albanskih partija smatra da, ako je srpska lista bila odlučujući faktor za obrazovanje vlade, ona neće odlučiti kada se vlada obara. Ovakvo rezonovanje kosovskih poslanika i političkih partija pokazuje najdrastičniji primer zloupotrebe poverenja građana. Oni nisu dobili glasove birača da isteraju svoj ćejf i hir. Da se zainate i blokiraju rad parlamenta. Oni su izabrani da zastupaju interese birača. Nisu izabrani samo da primaju, za kosovske prilike, veoma debele plate (1500 eura), plus dnevnice, kada 29% stanovništva preživi sa  oko 1,50 euro dnevno. Bilo bi dobro, kada bi se zainatili i odrekli se svojih primanja. Ali na blagajni se pojavljuju svakog meseca i oni koji povremeno idu na skupštinska zasedanja i oni koji bojkotuju.

Poslanici su unapred znali da u parlamentu treba da sede zejedno sa predstavnicima svih naroda i nacionalnih manjina. Sa njima treba da se sarađuje, da usklade stavove pa i da budu protivničkog mišljena ako treba, ali saradnja mora da postoji. Puna su im usta međusobne demokracije, ravnopravnosti, tolerancije i saradnje, a u skupštini jedni s drugima ne govore.

Dok poslanici teraju svoje ćejfove i inate, vlada koju vodi Ramuš Haradinaj, sastavljena od 22 ministarstva, više od 85 zamenika (svaki dan se razrešavaju i postavljaju novi) i 115 savetnika (samo Haradinaj ima 25), suvereno vlada, troši budžet Kosova, kao da je alaj begova slama.