ENG
Bilježnica Robija K.: Sloboda govora
Autor/ica 👤Viktor Ivančić
Povezani članci
Moja mama je rekla: „Meni je to mrkli mrak, jebate! Osudit čovika na petnes dana zatvora jerbo vriđa spomenik! Pa di to ima?“ Tata je rekao: „Ovkors da je mrkli mrak! Ljuta diktatura! To je isto ka da ja sutra oden na grob pokojnom ti ćaći i reknem mu da je jugokomunistički tupamaros, a onda me sud pošalje na petnes dana u bajbuk!“ Mama je dignila livu ombrvu prema tati i pitala je: „A šta to ne odeš reć svom pokojnom ćaći na grob?“ Tata je rekao: „Zato šta moj pokojni ćaća nije bija jugokomunistički tupamaros, a tvoj bogami je! Jel tačno?“ Mama je slegnila sa ramenima i rekla je: „A je, tačno je…“ Tata je rekao: „E, o tome ti ja govorin! Kažeš istinu i najebeš! Eto kakva je to zemlja!“ Samo onda sam ja uletijo: „Ali moj dida nije umra!“ Tata je rekao: „Molin?“ Ja sam rekao: „Kako mu moš ić na grob i govorit šporke riči ako moj dida nije umra?“
Tata je porumenkijo po faci i zamuckao je: „Ma to san ja samo uzeja ka primjer, sinak, ono ka nešto u budućnosti, razumiš, kad se jednom desi…“ Mama je rekla: „Al isto si moga uzet ka primjer i da bališ na grobu svog ćaće! Tin prije šta je on odavno umra!“ Tata je mami rekao: „Pa sad san ti objasnija, mišu, da moj pokojni ćaća nije bija jugokomunistički tupamaros!“ Mama je rekla: „Nije, nego je bija alkoholičar i škrtun!“ Tata je rekao: „Dobro, bija je, ne mogu reć da nije… Al kako ću jednom alkoholičaru i škrtunu doć na grob i govorit mu da je jugokomunistički tupamaros? Pa ne mogu ić lagat!“ Mama je zakolutačila sa očima. Onda sam ja opet uletijo: „A kako moš mom didu ić na grob kad on nije umra?“ Tata je podviknijo: „Pa sad san ti objasnija, glupsone, da san to uzeja samo ka primjer, ono, iz budućnosti, razumiš… Šta si tako kompliciran, u pičku materinu! Pa umriće ti jednom dida! To šta je živ je samo privremeno stanje!“ Onda sam ja u ljutoći izgibao iz primaće. Onda je za menom izgibala i mama.
Popodne je nama doma kod kuće zazvoncao telefon. Moj tata je odgibao u hodnik i dignijo je sluju. To je bijo moj dida sa Šolte. Dida je tati rekao: „Alo, zete, šta ima? Čujen da si mi jutros bija na grobu!“ Tata je zaškarpunijo se po faci i rekao je: „A već ti je ona mala pantagana sve špijala, je li… Ma to san se zajebava, čoviče, uzeja san ka neki primjer iz daleke budućnosti, ono…“ Dida je rekao: „Je, je, znan ja kako si se ti zajebava… To šta si me pokopa pri vrimena još ti mogu oprostit! Al šta si me iša uspoređivat sa onin zločincem, e to bogami ne mogu!“ Tata je pitao: „Kojin zločincem?“ Dida je rekao: „Znaš ti dobro kojin, nemoj se sad pravit tudum!“ Tata je rekao: „Misliš na Tuđmana?“ Dida je pitao: „Na koga?“ Tata je rekao: „Na Tuđmana? Franju Tuđmana?“ Dida je rekao: „Eto na! Ja spomenen rič zločinac, a ti se odma uvatiš za Tuđmana! A znaš šta, zete, stvarno si gadljiv!“ Tati je uletijo nekužitis: „O čemu ti drobiš, jebate?“ Dida je rekao: „Tvoja mržnja prema prvom hrvackom presjedniku je tolika da ja to ne mogu slušat! Aj bog!“ Onda je dida prikinijo vezu. Tata je tiltao sa očima od teške tupaje. Onda je on ugibao u kužinu i rekao je mami: „Jebešmi mater ako je oni tvoj ćaća normalan!“ Mama je zarežala: „Barenko nije alkoholičar i škrtun!“
Onda je za uru vrimena nama neko pozvonijo na vrata. Kad je tata otvorijo na vratima su bili dva barbe u sivim mantelima. Barbe su rekli da oni su imspektor Morić i imspektor Dorić iz pandurije. Imspektor Morić je rekao: „Jel možemo uć na dva minuta?“ Inspektor Dorić je dodao: „Tribamo provest istragu glede i u svezi počinjenja kazenog djela!“ Tata je u komi i ošamutu pustijo murce u kužinu. Mama i ja smo gledali u njih sa težim čudilom. Onda je tata njih pitao: „Skužajte, a o kakvom se kaznenom djelu radi?“ Imspektor Morić je rekao: „O uvredi prvog hrvackog presjednika!“ Tata je pitao: „Pa kakve to ima veze sa nama?“ Imspektor Dorić je njemu rekao: „Takve šta ste vi osumnjičeni za počinjenje kaznenog djela!“ Tata je skriknijo: „Ja?! O čemu vi pričate?! Pa vi to mislite na onog ludaša šta je urla isprid spomenika! Žalin slučaj, ekipa, falili ste adresu!“
Onda je imspektor Morić iz žepa od sivog mantela izvadijo kazić i stavijo ga je na stol. Onda je on rekao: „Ovo je snimka telefonskog razgovora šta ste ga vodili pri uru vrimena!“ Onda je on šteknijo kazić na stolu. Dida je rekao: „To šta si me pokopa pri vrimena još ti mogu oprostit! Al šta si me iša uspoređivat sa onin zločincem, e to bogami ne mogu!“ Tata je pitao: „Kojin zločincem?“ Dida je rekao: „Znaš ti dobro kojin, nemoj se sad pravit tudum!“ Tata je rekao: „Misliš na Tuđmana?“ Dida je pitao: „Na koga?“ Tata je rekao: „Na Tuđmana? Franju Tuđmana?“ Onda je imspektor Morić izgasijo kazić.
U kužini je uletila mrkla tišinčuga. Onda je imspektor Dorić tatu pitao: „Jel imate šta reć na ovo šta smo čuli?“ Tata je porumenkijo i podviknijo je: „Šta ću reć, jebate irud?! Čuli smo da mi punac naziva Tuđmana zločincem!“ Onda je imspektor Morić opet šteknijo kazić na stolu. Dida je rekao: „Eto na! Ja spomenen rič zločinac, a ti se odma uvatiš za Tuđmana! A znaš šta, zete, stvarno si gadljiv!“ Tata je rekao: „O čemu ti drobiš, jebate?“ Dida je rekao: „Tvoja mržnja prema prvom hrvackom presjedniku je tolika da ja to ne mogu slušat! Aj bog!“ Onda je imspektor Morić izgasijo kazić. U kužini je opet uletila tišinčuga. Onda je mama pitala: „I šta sad?“ Onda je imspektor Dorić tati rekao: „Saćete poć sa nama u stanicu dat službeni iskaz, a posli kod suca za prekršaje! Al ponesite odma četkicu za zube i koji par mudanata! Za ovo kazneno djelo van je minimum petnes dana zatvora!“
Tata je piljio u murce sa raskobečenim očima. Onda je on podviknijo: „Čekajte malo, otkud vama pravo da mi prisluškivate telefon?“ Imspektor Morić je rekao: „Imamo zakonske ovlasti pristupit mjerama nadzora ako steknemo sumnje da će doć to počinjenja kaznenog djela!“ Imspektor Dorić je dodao: „Šta se u ovon slučaju pokazalo stoposto opravdano!“ Tati je uletila zbunjoza: „Al otkud vama sumnja da ću ja počinit kazneno djelo?“ Imspektor Morić je rekao: „To vam nismo obavezni kazat…“ Imspektor Dorić je dodao: „Možemo samo spomenit da smo dobili dojavu od jednog savjesnog građanina sa Šolte…“ Imspektor Morić je rekao: „Kaza nan je da ga zet nonstop zove na telefon i sere protiv prvog hrvackog presjednika!“
Moj dida i njegov frend barba Tonino su sidili u dvoru od didine kuće. Oni su drinkali po bićerin travarice i kesili su se. Barba Tonino je rekao: „I tako si ti uz pomoć mrtvog zločinca posla zeta u zatvor! Svaka čast!“ Dida je rekao: „He-he, nema te diktature koju pametan čovik ne može okrenit u svoju korist!“ Barba Tonino je rekao: „Dobro govoriš! Ako je normalno da tirani iskorištavaju obične ljude, onda mogu i obični ljudi iskorištavat tirane!“ Dida je dignijo kažimprst i rekao je: „Dok san ja živ, neće mi se niko zajebavat na grobu! A kad umren, kuri me bolac!“ Barba Tonino je rekao: „Mada moran priznat da mi je isto malo žaj zeta ti…“ Dida je rekao: „Šta bi ti ga bilo žaj? Jel viruješ da bi se on bez moje pomoći ikad žrtvova i posta borac za slobodu govora? Pa zar nije bolje da se ka mučenik bori za bolji svit nego da doma trune uz televiziju?“ Barba Tonino je rekao: „Dobro kažeš, čoviče, na mladima svit ostaje…“ Dida je rekao: „A mi smo već stari i nadmoćni…“
Autor/ica 👤Viktor Ivančić
