Biljana Srbljanović: Sahrana Srđe Popovića pokazala je ko smo mi, koliko nas ima

Povezani članci

• Strah u mladosti
• Zašto Bog ne voli Hrvate i Hrvatsku?
• Kosovo je zemlja koja nikako ne napreduje
• Fra Ivan Šarčević: Moramo se nastaviti boriti protiv nacionalizma
• Što to traži Čović u Beogradu?
• SIEG HEIL HRVATSKA

 
Novi tekst nagrađivane dramske autorice Biljane Srbljanović, čije se drame već godinama izvode u kazalištima regije i svijeta, bavi se Gavrilom Principom, naručilo ga je bečko kazalište Schauspielhaus, a postavio redatelj Michal Zadara. Premijera predstave “Princip – mali mi je ovaj grob” održana je 16. listopada, a poslužila je kao povod razgovoru s osobom koja je veoma aktivna i u političkom i javnom životu.

Razgovarao  Davor Konjikušić

Kakve su bile reakcije bečke publike i medija na predstavu? Kako su reagirali na vaš stav da je u redu što se Princip nikada nije pokajao?

Činilo mi se, tokom poslednjih proba, da će komad proći jezivo. Reditelj Zadara insistirao je na optužujućem kontekstu drame, jer ja ne pravdam ubistvo, ali ni mučenje do smrti koje je Princip doživeo. U jednom trenutku, pred kraj predstave, duh jednog od zaverenika se okreće publici i direktno, nimalo suptilno a možda čak i teatarski prenaglašeno, govori originalne stihove: I grobovi naši Bečom će se borit’ / Po dvorovima šetat’ i plašit’ gospodu / A grobovi naši Evropi će zborit’ / Jugosloven mora dobit’ slobodu! Sećam se da sam tu scenu pogledala na generalnoj probi i pomislila kako treba da se pripremim na povike neodobravanja i zvižduk. Ipak, premijera je prošla fantastično, a i ja sam posebno dobro prošla – retko se dešava da me četiri puta pozovu na poklon. Kritike ipak nisu tako unisone: iako gotovo sve hvale najveći deo komada i predstave, završetak je austrijskim medijima nepotreban i prepatetičan. To je, nesumnjivo, pitanje političkog sagledavanja, jer za njihov istorijski narativ smrt jednog zaverenika, ma kako mučna bila, nije vredna tragičkih tonova koliko raspad čitavog njihovog carstva koji je za njom usledio. Ipak, mislim da je to i pitanje stila: meni je taj patetični ton neobično važan, ja sam žena sa juga koja voli povišene tonove i patos, koja užitak nalazi u tronutosti nad samom sobom, a to je ono šta je neoprostiva stilska pogreška u nemačkom govornom području.

Na izuzetno važnoj izložbi “Krv i med” svjetski poznatoga kustosa Haralda Szeemanna, koja je predstavila najbitnije suvremene umjetnike s Balkana, prvi su predmet bila kolica koja su nosila tijelo mrtvog Franje Ferdinanda. Jesmo li mi Balkanci za Austrijance i danas to drugo, to krvoločno i drugačije? Imate li osjećaj da Europa ima kolonijalni pogled prema Balkanu, kakav je imala i u Principovo vrijeme? Da niste potpisali izvore izjava iz medija koje se spominju u vašoj drami, mogle bi se čitati kao da su pisane danas: što to govori o Srbiji, a što o Europi?

Ne verujem u tu nacionalnu teoriju zavere da nas “svet” gleda kao negativce. Ako se ta slika perpetuira, ona nikada nije bez nekog konkretnog razloga. Ne znam tačno šta taj “svet” znači – da li se misli na političke elite Evrope i anglosaksonskog sveta, na građane tih država, na šta tačno? Godinama se krećem po raznim krajevima Evrope, deset godina živim sa mužem koji je Francuz, uronjena u francusku političku svakodnevicu, i nikada nisam osetila taj optužujući ton u sredinama u kojima radim, nego mnogo više jednu hladnu nezainteresovanost. Beč je ipak druga priča, oni su potpuno uronjeni u balkanske narative, jer je sa tom količinom bivših jugoslovenskih emigranata došlo do izmene krvotoka društva. Sećam se jedne razglednice koju ste besplatno mogli da pokupite na ulazima u toalete u Beču, na kojoj je pisalo “JugoslaWIEN” i dve reči presečene makazama. Uzimate tu karikaturu sa jasnom političkom porukom, a onda vadite šiling ili euro da častite Madame Pipi, po pravilu jugoslovenskog porekla, koja sedi ispred klozeta i čisti bečka govna za njima. Meni je to neka metafora našeg balkanskog odnosa sa Austro-Ugarskom kroz istoriju, sve do današnjih dana.

Odnos između Srba i Hrvata u Zagrebu nakon ubojstva Franje Ferdinanda prikazali ste kao veoma loš. Je li Princip neuralgična točka u srpsko-hrvatskim odnosima?

Nije neuralgična tačka, kao šta nije ni razlog za Veliki rat, ali je zgodan katalizator koji ubrzava erupciju tog vulkana mržnje. Srbi su prvi stradali tokom odmazde za ubistvo Franje Ferdinanda, a toj mržnji i osveti priključivali su se i oni koji su od atentata zapravo imali samo koristi, kojima je bila moguća nezavisna budućnost. Kada čitate zapise Ivana Ribara o frankovačkim protivsrpskim neredima u Zagrebu odmah nakon atentata, stvari su slikovite i jasne: “Gledao sam prizor u Zagrebu na Jelačićevom trgu, na dan objave rata, kako frankovačke bande pale dućanski namještaj iz srpskih trgovina, pošto su prije toga svu robu opljačkale. Oko velike vatre stoje frankovci, pjevajući carsku himnu i kličući Smrt Srbima.” Princip je za to uvek bio zgodan izgovor.

Zoran Đinđić je ubijen, kao i Ivan Stambolić, Slavko Ćuruvija i mnogi drugi. Nalogodavci se ne znaju. Upravlja li Apis i dalje Srbijom? Jedno ste vrijeme s njim uspoređivali Vojislava Koštunicu? 

Čvrsto verujem da Srbijom, od majskog prevrata, upravlja jedna parapolicijska i parapolitička organizacija, koja ima svoje mračne ciljeve i koja ne preza ni od čega. To je jedina tradicija koja se ovde prenosi s kolena na koleno, sve druge su tu samo zakratko, da bi ih već sledeća generacija ponizila i razrušila. Dragutin Dimitrijević Apis vodio je Srbiju i tresao region iz senke, bio je prvi šef prve tajne policije i uspostavio je načelo da ne odgovara nikome. Kada je pogubljen na solunskom procesu, koji je nesumnjivo bio namešten, ne znači da je umro nevin. On je bio jasni krivac i znao je zašto umire, iako formalno i pravno ništa nije bilo kako treba. Rehabilitovao ga je upravo Titov Apis, prvi komunistički šef tajne policije Aleksandar Ranković, ne dakle ni istoričari, ni intelektualci, ni književnici. Ta se potreba za vladavinom iz potaje, za ubistvom kao uobičajenim sredstvom političke borbe, prenosi s kolena na koleno i ja sam čvrsto ubeđena da Crna ruka postoji i dalje. Taj plamen održavaju i pojedinci iz Koštuničinog kabineta – ubistvo Đinđića izvela je Crna ruka i svi ovi novi danas, koje nijedna vlast ne može da kontroliše. Crna ruka i njeni derivati doći će glave ovom društvu, ako društvo napokon ne uspe da izađe nakraj sa njom.

Kako su na vas djelovala pisma, zapisi, pjesme Mlade Bosne? Pronalazite li u njima senzibilitet koji vam je blizak?

Prepoznajem se, pre svega, u političkim idejama i potrebi za aktivizmom, prepoznajem se i u naivnosti i tom plemenitom mladalačkom duhu. Ne zato šta sam sama mlada, već zato šta se osećam neodraslom. I dalje verujem da tajni tamburaški orkestar i školska skrivena udruženja mogu promeniti svet, to je ono šta me spaja sa tim naivnim mladićima i devojkama.

Ipak, mislite li da je ideja jugoslavenstva mrtva zauvijek? Je li ona umrla kroz ponovno ubojstvo već mrtvog Gavrila Principa, koje se odigralo devedesetih godina?

Ideja jugoslovenstva je nekako banalizovana i time prokazana, a u svojoj suštini je bila revolucionarna i veoma napredna. Jugosloveni su bili izmišljena nacija, veštački konstruisana na, pre svega, kulturnim i političkim potrebama različitih naroda. Ja sam izrazito i duboko anacionalna, ne razumem samu suštinu predeterminacije, da se rađate sa nekim identitetom koji nasleđujete po očevoj liniji, a da vas niko o tome ništa nikada nije pitao. U samoj suštini nacionalnog je sve ono protiv čega se borim u svom životu: i patrijarhalni model društva i predeterminisanost, gotovo izjednačeni prvobitnom grehu – neko je drugi odlučio za vas o samoj suštini vašeg bića. I ono o čemu Marks govori u “18. brimeru Luja Bonaparte”, kada kaže da čovek stvara svoju istoriju, ali ne onako kako sam poželi, nego u uslovima i okolnostima direktno nasleđenima iz prošlosti. Marks govori o klasi, ali to važi i za nacionalni identitet: “Tradicija svih mrtvih generacija opterećuje kao košmar mozgove živih.” Ideja jugoslovenstva je verovatno u praktičnom smislu mrtva, ali ona je i dalje za mene plemeniti pokušaj prevazilaženja onoga šta nas razdvaja, i u to i dalje čvrsto verujem.

Zašto se ideja Mlade Bosne toliko eksploatirala, zašto je bila predmet tolikih zloupotreba? Srpski nacionalisti su isticali njezinu srpsku stranu, a muslimanski i hrvatski su podržavali takve teze da bi je diskreditirali. Jeste li došli do odgovora zašto je Sarajevu i Zagrebu smetao Princip?

Princip je sam bio eksploatisan, on nije ni terorista ni heroj, on je zapravo poslednja žrtva svoje revolucije. U tom smislu je i sama revolucionarna ideja, kao razorna i opasna za političke establišmente, morala biti transformisana, da bi mogla da bude ugušena. Sa početkom ratova devedesetih, najednom smo se setili nacionalnog porekla Principovih roditelja, u predvečerje klanice insistiralo se na samom činu ubistva, a ne na ideji revolucije kojoj je ubistvo, na veliku žalost i samog Principa, bilo sredstvo. Srpski i hrvatski nacionalisti i klerofašisti uvek su se bolje razumevali nego bilo ko drugi na ovim prostorima. Kada su jedni kidnapovali Principa, drugi su to dočekali sa aklamacijom, zadajući poslednji, smrtni udarac jugoslovenskoj ideji.

Princip je opet aktualiziran. Spisateljica Milena Marković također je napisala dramu o Principu: slučajna ili namjerna koincidencija?

Princip je tema na Balkanu u godini kada se govori o početku Velikog rata. Bilo mi je žao da pozorište koje sam smatrala svojim namerno pravi konkurenciju između dve svoje autorke, na jedan neobičan način. Ali sada sam koncentrisana na dalju sudbinu komada i jako se veselim budućoj režiji Dina Mustafića sa sarajevskom i beogradskom podelom.

Jasno je da ne odvajate etiku od umjetnosti, no biste li mogli reći da u iznimnim situacijama cilj opravdava sredstvo, pa bio to i atentat?

Ne opravdava. To jest, ja ne opravdavam. Nekakva uporna pogreška balkanskih kulturnih prostora je da istoriju sagledavamo sinhronijski, iako je ona dijahronijski model par excellence. Ne može se govoriti o atentatu kao prihvatljivom sredstvu u borbi za bilo koju ideju u današnje doba, niti tumačiti tiranoubistvo, sasvim uobičajeno u čitavom svetu pre jednog veka, kroz prizmu sadašnjih društvenih, pa ako hoćete i etičkih normi. Za mene nasilje nikada nije odgovor. Mogu da razumem istorijski kontekst, ali nikada ne mogu da ga pravdam u današnjici.

Nedavno su preminuli advokat Srđa Popović i direktor RTS-a Aleksandar Tijanić: kako se njihov odlazak odražava na javni život Srbije?

Te dve smrti i dve sahrane, sa sociološke tačke gledišta, bile su popis stanovništva u malom. Srđa Popović je poslednjih godina bio moj blizak prijatelj i za mene jako značajan čovek, možda moj jedini autoritet. Pogađa me i vređa da upoređujem ta dva čoveka, koji nemaju ništa zajedničko. Ipak, pompa, društvena aklamacija, deset kamera i video-bim prenos opela, hiljade ljudi i visoki državni zvaničnici na sahrani jednog, a nas jedva dvestotinak u tišini, svi stali u jednu kapelu, na sahrani drugog, dosta govore o samom društvu: ko smo, gde smo i koliko nas ima.

Novosti