Biljana Srbljanović: Reč „elita“ je kod nas postala uvreda

Povezani članci

• Prvog jula premijera plesne predstave ‘Metronomija’
• U kojem grobu leži zec?
• Ugasite svjetla na sat vremena!
• U tenderima je jedinstvo: Budžetom do podrške Islamske Zajednice
• DRAMATURZI – INTELEKTUALCI U TEATRU
• Irma Baralija: Smeće kao manifestacija svih naših zabluda i poremećaja

Proslavljena dramska spisateljica Biljana Srbljanović, dala je intervju  uu za „Blic“ koji prenosimo u cjelosti

Svet posmatram iz pozicije deteta, kaže Biljana Srbljanović

Filmski festival u Herceg Novom je dobio novom ime, Montenegro film festival, a njegovo ovogodišnje, sedmodnevno izdanje obuhvatilo je 80 filmova u šest selekcija od čega ih je 14 u takmičarskom programu.

Selektor i umetnički direktor Srdan Golubović značajno mesto u selekciji dao je kinematografijama regiona, a govoreći o festivalu i savremenom filmu Biljana Srbljanović kaže:
– Kao predsednik žirija ne mogu vrednosno da govorim o pojedinim ovde prikazanim ostvarenjima, ali je činjenica da je festival obuhvatio filmove koji su relevantni u regionu, i ne samo njih. Film u Srbiji, a i u okolnim državama, deli sudbinu čitave kulturne scene. To, između ostalog, znači da nema dovoljno produkcije. Petnaestak filmova godišnje, mislim na Srbiju, je nedovoljno da bismo mogli govoriti o visokim dometima u iole većem broju. S druge strane, svakih godinu-dve dana pojavi se domaći film koji mi se izuzetno dopadne – kaže Biljana.

To jeste ili nije malo?
– To nije malo s obzirom na produkciju, ali jeste malo za ono što je naša kinematografska tradicija, za ono što su potrebe naše publike koja je više okrenuta filmu nego drugim umetnostima.

Film je najatraktivniji?
– Ne mora da bude. U Francuskoj su, recimo ljudi, rekla bih, najviše okrenuti knjigama, pre svega romanima. Mislim da im je to dominantno na kulturnoj sceni bez obzira što imaju veoma dobru kinematografiju. U Srbiji, i uopšte na prostoru bivše YU, film je dominantniji u odnosu na ostale umetnosti ne samo po interesovanju publike nego su i umetnici na tom polju postigli najveće rezultate. U tom kontekstu, i u odnosu na potencijale, kad je jedan film izuzetan u dve godine – to je malo.

U tematskom smislu u srpskom filmu, pa i u takmičarskom programu ovog festivala često su prisutne teme rata, raspada, tranzicije?
– Da, a kad je o festivalu reč to je i jasan pečat selektora. Srdan (S.Golubovic, selektor, prim.n) je vrlo pametno birao filmove, ne samo na osnovu toga koji su najbolji nego među najboljima oni koji pričaju priču o, očigledno za sve sličnim, problemima u regionu. Makedonija, recimo, nije devedesetih obeležena ratom, pa je, što bi se reklo, na istoj talasnoj dužini. A to znači, da kao i svi, ima tranziciju, međunacionalna trvenja, ima neku vrstu neprihvatanja neminovnosti da je multikulturalizam možda jedina šifra da se živi u multikulturalnom društvu. Multikulturalnost je sad postala gotovo kao pogrdna reč, psovka.

Nekada smo zbijali šale temu bratstva i jedinstva, sad na temu muiltikulturalnosti?
– Tačno s tim što je bratstvo i jedinstvo podrazumevalo da moramo da volimo onog drugog, a multikulturalnost samo da poštujemo i uvažavamo.

Kako kao umetnik visoke reputacije vidite moć ili nemoć umetnosti?
– To je moja stalna frustracija, posebno što sam permanentno okrenuta nekoj vrsti socijalno angažovane umetnosti šta god to značilo u XXI veku, i koliko god to delovalo retro. Pozorišna umetnost, kojom se bavim, je, čini mi se, još efemernija od ostalih. Napravi se nešto, ljudi daju sve od sebe, a sve nestane gotovo bez traga. Mi koji se umetnošću bavimo imamo osećaj da pravimo nešto važno veliko, da ćemo sad protresti planetu ili makar mesnu zajednicu… A kad se suočiš sa stvarnošću vidiš da to što radiš ima sto puta manji uticaj na život ljudi, čak i onih koji su poklonici umetnosti, od, na primer, štrajka malinara. Kad čovek nešto stvara, misli da je to čitav svet, a gledano iz perspektive današnjice bilo koja trenutno aktuelna bizarna banalnost ima mnogo više odjeka nego bilo koja drama ili predstava. To je zapravo moj večni bluz, ali ja ne odustajem….

Znalci ističu da nikada mase nisu pokretale stvari, već pojedinci, male grupe, elita..?
– Elita je ružna reč, postala je jedna od najgorih, postala je uvreda. Zato što su se naše elite krajnje neodgovorno ponašale prema tome da su elite, u obrazovanju i svakom drugom smislu. Sada pre svega imamo političku i finansijsku elitu koje su naravno povezane i elita su samo u tome što mogu da nas kupe sve zajedno i ni po čemu drugom.

Govoreći jezikom umetnosti kog je žanra realnost?
– Farsa Duška Kovačevića. Znači nije čak ni farsa Aleksandra Popovića, a da ne pričam uopšte. Vrlo konkretna, precizna farsa Duška Kovačevića.

Nedavno, kada ste govorili o svom najnovijem komadu „Nije smrt biciklo da ti ga ukradu“ rekli ste da zapravo čitavog života pišete istu dramu?
– Ne samo da ceo život pišem jednu dramu nego sam ukapirala da ceo život čitam istu knjigu. Eto, leto je, natrpam kofer knjigama i krenem na put. Uzmem na plaži, sve sladeći se, najnoviju knjigu mog omiljenog francuskog pisca i shvatim da on piše zapravo istu knjigu već dvadeset godina. Dakle, ja ne samo da pišem stalno istu dramu već i nepogrešivo biram da zapravo uvek čitam istu knjigu u raznim izvedbama.

Šta je uporišna tačka te jedne drame koju stalno pišete?
– Zaključila sam da sam na neki način nezrela. Nemam svoje dece i zapravo svet posmatram iz pozicije deteta. U podeli generacija uvek sebe vidim kao onu koja je mala. Kroz tu prizmu prelamam sliku sveta. Kao dete gledam šta odrasli rade, volimo ih, ne volimo, kritikujemo… Naravno, ima u toj vizuri i drugih stvari. To dete nije nimalo naivno…ali, što da ne, od Dostojevskog pa na dalje biti idiot je legitimno (smeh).