Beograde, volim tvoje LGBT ulice

Povezani članci

• POGREŠAN PRESTUP
• Lažni vilibrantizam balkanskih političara
• U procjepu između bezidejnosti i zaborava: VAŽNO JE BITI POSLUŠAN?
• Srbe nije niko ovlastio da budu žandari Jugoslavije
• Projekt: Prometej II., alternativni prijedlog za zemlje, nacije i građane u sferi od Baltičkog mora do Jadranskog, Egejskog i Crnog mora
• Kemal Kurspahić: Trijumf ili krah

Beogradski gay pride ili parada ponosa treća u istoriji, a prva nakon 2010. godine jučer je uspješno, po prvi put bez većih incidenata, završena. Prvenstveno zahvaljujući snažnim policijskim snagama te političkoj volji aktuelnog premijera  Srbije Aleksandra Vučića.

Iako je Beograd u proteklih sedam dana tačnije, u periodu otkako je najava o održavanju gay pridea podijelila javnost u Srbiji, išaran homofobnim, rasističkim grafitima poput “Pederi neće šetati, Smrt pederima, Albancima i Ustašama ili Ubij pedera i Turčina” građani glavnog grada Srbije dijele različite stavove o LGBT populaciji u Srbiji.

Za Miloša, 24-godišnjeg studenta i pripadnika desničarske političke organizacije Dveri sa kojim smo razgovarali na skupu održanom u petak navečer ispred Trga Republike održavanje gay parade predstavlja udar na tradicionalne vrijednosti Srbije.

“Parada pedera ne sme da se održi zato što je to protiv volje većine ljudi koji žive u Srbiji, a i protiv Boga. To je udar na naše tradicionalne vrednosti, na porodicu, na veru i na samu Srbiju. Mi ne smemo i nećemo dozvoliti da nam neka manjina, strani plaćenici i špijuni govore kako ćemo živeti u našoj Srbiji. To ovih pet hiljada ljudi koje vidite ovde neće dozvoliti.”

Za razliku od Miloša veliki broj građana Beograda koje smo anketirali dijele indiferentne stavove prema LGBT populaciji u Srbiji.

Anita Mitić

Anita Mitić direktorica Inicijative mladih za ljudska prava sa kojom smo razgovarali u Beogradskom kulturnom centru Grad u kojem se u periodu od 22.09 do 1.10. održava Kvir Salon, izložba koja se realizira povodom održavanja Gay pride-a, smatra da je upravo indiferentnost građana Srbije prema pravima manjina jedan od gorućih problema sadašnjeg srbijanskog društva.

“Mislim da je taj nemar za tuđa prava jako problematičan i mislim da ljudi nisu svesni da svakog dana to mogu da budu oni i da njih upravo može zbog nečega neko da mrzi. Ali ono što ja ovih dana ponavljam je da ničije pravo da mrzi ne može da bude veće od prava da voli.”

Zašto Srbi mrze pedere?

Uzroke nevjerovatne homofobije, kao i generalno mržnje prema nacionalnim i svim drugim manjinama koju smo primjetili na skupu protiv održavanja beogradskog pride-a, Anita Mitić vidi u društvenom kontekstu u kojem mladi ljudi u Srbiji odrastaju, toleranciji vladajućih političkih struktura prema desničarskim, fašističkim, militantnim organizacijama te velikom uticaju Srpske pravoslavne Crkve na društvo u Srbiji.

“LGBT populacija je u principu veoma ranjiva populacija ali ovo što ste videli je samo neka trenutna mržnja ali uzroke te mržnje koja je sada usmerena prema ovoj populaciji treba tražiti u onome kako su deca odrastala 90-tih godina i kakvom su slikom bili okruženi. To su ratne posledice i to nasilje je nekako utkano u živote te dece. Mislim zašto je Ratko Mladić ovde heroj, zašto je Kristijan Golubović idol. To je taj društveni kontekst gde je nasilje sasvim normalno pa čak i poželjno. I ta generisana mržnja nije samo prema LGBT populaciji nego prema svemu što je drugačije. To je u jednom trenutku LGBT populacija u drugom Albanci, Hrvati ili muslimani.”

Kao glavne protagoniste i generatore  mržnje prema LGBT populaciji, tačnije prema bilo kojoj manjini u Srbiji, Anita Mitić vidi u desničarskim organizacijama te Srpsku pravoslavnu crkvu.

“Najveći protivnici održavanja pride-a i odgovorni za stvaranje te mržnje prema dugim i drugačijim su organizacija Dveri koji, u suštini, imaju jedan mirovnjački pristup ali su vrlo radikalni u svojim stavovima, a pored njih oni vuku i navijačke grupe i ekstremne desne organizacije kao Obraz 1389, pokret Naši, Srpski sabor Zavetnici. Kada govorimo o Crkvi ona ima jedan veoma žestok stav o paradi ponosa i u svakom mogućem slučaju crkva se tome protivi. Ono što je bilo pozitivno je da je prvi put ove godine kada se u Parlamentu raspravljalo o paradi ponosa i o ulozi crkve u svemu tome je da su skoro svi poslanici imali negativne komentare u tom slučaju.

Zašto Srbiji treba parada

Predstavnik organizatora parade ponosa i dugogodišnji gay aktivista Boban Stojanović ističe da je za razliku od proteklih godina ovogodišnja parada ponosa prvenstveno zahvaljujući političkoj volji dočekana u dosta “relaksirajućoj” atmosferi.

“Za razliku od prijašnjih godina kada su se institucije oglušivale o naše pozive ove godine smo imali poprilično dobar skor u pogledu sastanaka sa institucijama. Imali smo sastanke sa ministrom za sport i omladinu, sa ministarom za kulturu sa ministrom unutrašnjih poslova što je bio jedan od najvažnijih sastanaka te sa ministarkom za EU integracije i svi su nam dali podršku. Takođe veliku podršku organizaciji parade ponosa dao je i nevladin sektor. Mediji su ove godine bili dosta drugačiji. Stvarala se neka pozitivna atmosfera i nije bilo toliko onih tekstova koji su pozivali na nasilje, krvave glave i litre prosute krvi. Tako da sam i ja ovih dana osećao jednu skroz drugačiju atmosferu.”

Boban Stojanović

Ovogodišnje održavanje parade ponosa u Beogradu Boban Stojanović vidi kao jedan od početnih koraka ka transformaciji sadašnjeg srpskog društva ka tolerantnijem društvu koje će se u budućnosti zasnivati na poštovanju barem osnovnih ljudskih prava.

“Kada govorimo o ljudskim pravima onda ne postoji nešto što se zove pobeda ili poraz. Ljudska prava, tolerancija i razumevanje je jedan proces i tu ne može da se stane jer uvek može biti bolje. Smatram da sve ovo što se dešava je upravo deo tog procesa. Ono što ja prepoznajem u ovom trenutku unutar institucija Srbije je nedostatak kulture ljudskih prava tako da mislim da ljudi koji tamo rade i ne znaju baš šta to sve znači i zbog čega oni treba da to podrže. Tačnije, zašto ovakve stvari ne treba dovoditi u pitanje. Nekako se mi još uvek kolebamo da li trebamo da se poštujemo ili ne. Tako da mislim da će u budućnosti to biti veliki izazov da ovu podršku koju smo ove godine dobili sad dobije neku suštinu.”

Homofobija, ne prihvatanje različitosti, strah i mržnja prema nacionalnim i svim drugim manjinama nisu samo karakteristike srpskog društva. Napadi na učesnike Qvir festivala u Sarajevu, protesti protiv održavanja gay parade u Splitu ili Podgorici te generalno veoma nizak nivo poštivanja elementarnih ljudskih prava karakterišu i društva država nastalih raspadom bivše Jugoslavije. Boban Stojanović ističe da LGBT populacija kao i aktivisti za promicanje ljudskih prava u regionu dijele identične probleme.

“Mi u suštini imamo iste probleme. Prosto naša istorija je vrlo slična i da kažem “neprijatelji” su nam vrlo slični. Nacionalizam i organizovana religija su nekako najuporniji u onom smislu kada dovode naše živote u opasnost, ako sada izuzmemo to da postoje razni stereotipi i predrasude. Čini mi se da prostor bivše Jugoslavije ima neko specifično iskustvo jer mislim da ovde homofobija nije bazirana samo u tome da se mrze neki ljudi koji su drugačije seksualne orijentacije već mislim da je to odbrana nacionalnog i verskog identiteta jer su ti identiteti relativno mladi. Oni su nastali pre dvadest godina i ljudi su prosto nesigurni u njih. To je kao u životu kad imaš neku nesigurnost i onda nekako napadaš i laješ. Tako da mislim da je ovde uzrok homofobije zapravo nesigurnost u ono što je dominantni identitet. Mislim da su ovde pravi Srbi najmanje pravi Srbi, mislim da su najveći pravoslavci ustvari najmanje najveći pravoslavci i vernici i mislim da oni sebe upravo definišu kroz mržnju prema drugome.”

Stazama parade ponosa u Evropsku uniju

Oficijelni dio beogradske parade ponosa, odnosno šetnja pet stotina ljudi od Nemanjine ulice do Skupštine protekla je bez ikakvih incidenata prvenstveno zahvaljujući nevjerovatnom broju od 7.000 policajaca koji su obezbjeđivali ovaj skup. Međutim, ono što nas je iznenadilo je činjenica da je među okupljenim učesnicima gay pride-a bilo najmanje gay osoba.

Tu masu od pet stotina ljudi činili su uglavnom predstavnici diplomatskog kora, nevladinih organizacija, aktivisti za ljudska prava, predstavnici određenih političkih partija u Srbiji kao i državnih institucija te veliki broj poznatih kulturnih radnika.

Srđan Dragojević srbijanski režiser i scenarista autor kultnog filma “Parada” sa porodicom je prisustvovao paradi ponosa kako bi na taj način dao podršku marginaliziranim skupinama u Srbiji.

“Ovde smo prije četiri godine snimali poslednju scenu filma Parada i bilo je mnogo opasnije i stresnije nego danas. Mislim da je ovo što vidite danas na neki način velika pobeda ne samo za LGBT populaciju već za jedan put Beograda i Srbije ka toleranciji, solidarnosti i pristojnosti. Srećan sam što sam ovde i što se nakon četiri godine zabrane pride održao.”

Mogućnost da je obzirom na popularnost film “Parada” koji se bavi temom LGBT populacije relaksirao stavove običnih građana spram održavanja gay pride-a, Srđan Dragojević je prokomentarisao:

“Koliko ja znam na osnovu iskustava LGBT aktivista iz Hrvatske dosta je olakšao organiziranje gay pride-a u Splitu. Čak je ministar socijalnog staranja Hrvatske pozvao ratne veterane da podrže i štite pride. Mislim da je u Crnoj Gori u Budvi pride prošao sa minimumom incidenata. Što se tiče Srbije verujem da je barem mali deo zasluge ima i naš film jer mislim da je film sa tolikom gledanošću na televiziji i u bioskopima dosta jednoj običnoj populaciji približio ljude koji su gay i koji su njihove komšije. Tako da sam ja na neki način vrlo ponosan da tri godine nakon prikazivanja filma pride se održao u Beogradu. “

U periodu od tri sata koliko je trajala Parada ponosa mogli su se čuti govori o približavanju Srbije Evopskoj uniji, kosmopolitizmu Beograda, miru ljubavi i toleranciji. Međutim, postavlja se pitanje: hoće li gay populacija u Srbiji nakon ove predstave medija bolje i sigurrnije živjeti, hoće li ih još uvijek maltretirati i proganjati zbog seksualne orijentacije?

Najvjerovatnije neće, ali beogradska parada ponosa je definitivno prvi korak ka stvaranju društva koje vlastite različitosti neće gledati kao anomaliju koju treba svim sredstvima iskorijeniti.