Basara: Ugledajmo se na Čerčila i Dačića

Da li kadrovi rešavaju baš sve?

Biće para, dragi kulturni radenici, samo se malo strpite, lično je premijer Dačić obećao da će odnekud namaći „sredstva“. Mora se, nema se kud, kaže Ivica. I da bi potkrepio rečeno citira – u Srbiji sve popularnijeg – Vinstona Čerčila, koji je u jeku rata, a na predlog vojnog popečitelja da se pare za oružje i opremu oduzmu od Ministarstva kulture, vojenom popečitelju skresao u brk: A šta ćemo, onda, braniti tim oružjem, ser?

Dačićeva namera dostojna je svake hvale, kao što je hvale vredna i (u štampu procurila) namera Overlorda Vučića da, uz još neke dilbere, smeni Bracu Petkovića, ali – pre nego što se obradujemo – zapitajmo se: da li kadrovi rešavaju baš sve? Da li je možda pametno – pre nego što Dačić namakne kintu – definisati nacionalnu kulturnu politiku i odrediti prioritete. Veliki je to i ozbiljan posao, dame i gospodo. Ne može ga obaviti jedan čovek, makar on bio i kapacitet Petkovićevog ranga. Taj posao, isto tako, ne može uraditi jedna partija ili koalicija. Oko pitanja kakav kulturni model želimo, mora biti postignut konsenzus. Postigne li se – u šta, inače, čisto sumnjam – nećemo više dolaziti u situaciju da svaka smena vlasti završi čistkom u kulturnim institucijama i posledičnim uhlebljavanjem trećih partijskih ešelona.

Napominjem da je posao o kome govorim morao biti urađen tamo negde, krajem devetnaestog veka, ali eto, sticajem okolnosti nije. I zbog toga u drugoj deceniji XXI veka još uvek nismo načisto šta zapravo hoćemo. Jedan dobar deo ovdašnjih stranaka i inklinirajućih im umetnika drži da je sveta dužnost srpske kulture da nas svakodnevno (i histerično) podsećaju na činjenicu da smo Srbi. To (loše) društvo smatra da bismo – da nije njihove požrtvovanosti i plemenitosti – vrlo brzo zaboravili kada je bio Kosovski boj i kog je datuma Vidovdan. Ja držim da takva „kultura“, koja sunarodnike smatra apsolutnim imbecilima, nesposobnim da zapamte nekoliko važnih datuma i šta su po nacionalnosti, pod hitno mora u ropotarnicu istorije.

S tim se loše društvo neće složiti i posegnuće za ključnim argumentom da postoje mračne sile koje danonoćno rade o glavi i Srbiji i srpskoj kulturi. Dobro. Može biti. Svet je gadno mesto. Ali neka se, onda, mračnim silama bave za to nadležna ministarstva odbrane i spoljnih poslova, a Ministarstvo kulture neka radi svoj posao. A umetnici, opet, neka rade svoj. Ugledajmo se, cenjeni publikume, na gorecitirane Čerčila i Dačića. Država je ta koja treba da brani kulturu, nije posao umetnika da brane narod i državu. Osim u situacijama kada dogori do nokata i kada se mora saborno u boj. Od koga i najgorljiviji umetnici-branitelji-naroda i države po pravilu beže kao đavo od krsta.