Basara: Naš gospodar Tadić izlazi na izbore

Povezani članci

• Jurišić: Borim se za istinu o agresiji na moj grad i državu
• Slavo Kukić: Pljačkaši Hrvata s obje strane Dinare
• U bogu su vidjeli zmiju
• Tko je zapalio žito?
• Pobjeda Evrope, ali kakve?
• Prodajem bubreg da sačuvam mozak

Mašala, cenjeni publikume. I naš Gospodar se presaldumio. Posle kraćeg prenemaganja, odlučio je da i on ide na izbore i da, uz božiju pomoć, ubije aždahu. Izbori su, ako to niste znali, zbog toga i zakazani za Đurđevdan. Tu se radi o takozvanom varovanju, rođenom rođaku vlaške magije, koja je, opet, temelj ovdašnjeg političkog sistema.

Datum je krcat simbolikom, ali i računicom. Aždaju smo pomenuli, tu je i famozni hajdučki sastanak, jedan od ključnih odlika „našeg identiteta“, ali ni činjenica da će značajan deo populacije tog dana biti dobro naćefleisan nije bez značaja. Samo nemoj da mi se posle jadaju da je sve to bilo zbog lošeg vina.

Tu nedavno me je jedan kafanski sagovornik, doduše uz dobro vino, zamolio da mu podrobnije objasnim jednu stavku koja mu, bajagi, bode oči u mojim pisanijama. Šta, dakle, mislim kada kažem „politikanti“. Stvar je u suštini krajnje jednostavna. Razlika između političara i politikanta ista je kao razlika između muzičara i muzikanta. Ovaj prvi je u stanju da odsvira Bahovu fugu, a onaj drugi tvrdi da i on to može, pa da tvrdnju dokaže uzima ćemane i samouvereno zapeva „Ba-ho-va je tu-ga pre-go-le-ma“.

Na prvi pogled, reklo bi se da ću sad da rezilim politikante, ama jok. Ovoga puta ću reziliti cenjeni publikum, to jest srpsko graždanstvo i seljaštvo i njihov, da kažemo, muzičko-politički ukus. Najpre treba razjasniti jednu stvar: muzikanti svoju popularnost ne stiču ni na kakvu prevaru; raja im sama, dobrovoljno i radosno dolazi na noge, basnoslovno uživa u muzikantskoj nenaštimovanosti i distoniranju, a za glavu se hvata tek ujutru, kada na scenu stupa mamurluk i kada shvati da su joj muzikanti pokupili sve pare.

Znamo koji je (prividno) najbolji lek za mamurluk. Trk opet u kafanu, ponovo u dert, ponovo čaše lomim, ruke mi krvave. A prekosutra opet: „Majku im j…. cigansku, sve mi pare pokupiše“. S druge strane, i među muzikantima se katkad nađe poneki čovek sa dobrim sluhom. Uz malo vežbanja taj bi svat možda mogao da zasvira nešto bolje i to u nekom pristojnijem ambijentu, ama publika traži „čaše lomim“, a od nečega se mora živeti.

Alegorija je, kao što vidite, potpuno transparentna. Politika ovde funkcioniše na matrici Ibarske magistrale. Cenjeni publikum, to jest građani sa pravom glasa, jednostavno želi da sluša ono što mu političari pričaju. Sada je đavo odneo šalu, pare su spiskane, pa su se i politikanti i graždani našli u mamurluku i čudu. Ima li tome leka? Ima. Tasovca za predsednika.

Danas