Basara: Ko hoće privatnost, neka ide u ilegalu

Mora da se ona Udbina pustolina na Banjici tresla od smeha kada su tamošnji operativci pročitali Snoudenovu ispovest.

Šta bi sa onim filantropom Asanžom? Nestade iz centra pažnje ko jaje s groba? Ništa zato. Upražnjeno mesto zauzeo je novi globalni dobročinitelj, Edvard Snouden, simpatični momak kome je naprasno dozlogrdilo služenje Molohu.

Ne znam za vas, ali meni je – cenjeni publikume – već i Asanž bio pomalo sumnjiv, a kada je reč o Snoudenu, sumnja mi je – da parafraziram jednog velikana – mnogo dublja od nade. Zašto mi je Asanž bio sumnjiv? Sad ću da vam kažem. Vaktile sam ovlaš pregledao listu mračnih tajni koje nam je Asanž blagoizvoleo otkriti i našao sam da su sve te tajne najobičniji luk i voda. Štaviše, otišao sam u sumnjičavosti tako daleko i ustanovio da Asanžove tajne uopšte i nisu tajne nego najobičnije indiskrecije, fragmenti diplomatskih ogovaranja, kuloarska proseravanja i tome slično. A zašto se onda – ciknuće paranoici – podigla onolika furtutma? Zašto mu je Imperija radila o glavi? Zašto je filantrop konačio (i možda još uvek konači) u ambasadi jedne latinoameričke zemlje? Na to pitanje, fakat, nemam odgovor? Ali imam pitanje: Zašto se iznebuha pojavio, pa netragom nestao ptičiji grip. Mislite malo o tome.

I tako! Taman Asanž ode ad acta, eto ti ga Snouden. Dečko je na neodređeno vreme radio za opaku CIA (ili još opakiju NSA) na poslovima prisluškivanja bližnjih; imao je – sam kaže – lepu platu, lepu ženu, lepu kuću, ali mu je u jednom momentu proradila savest, došlo mu, da kažemo, iz dupeta u glavu, pa je odlučio da svetskoj javnosti obznani kakvim se sve nečasnim i nemoralnim stvarima bavi njegov dojučerašnji poslodavac. Zamislite samo: prisluškuje telefonske razgovore, čita elektronsku poštu, zaviruje u bračne krevete, postavlja kamere i mikrofone, jedno rečju – čuda i pokore. Mora da se ona Udbina pustolina na Banjici tresla od smeha kada su tamošnji operativci pročitali Snoudenovu ispovest. A šta je meni tu smešno, sigurno će se zapitati teoretičari zavera? Sve mi je smešno. Zato što čisto sumnjam da na ovom svetu postoji makar i jedna budala koja veruje da se tajne službe drže nekakvog moralnog kodeksa i koje drže do nečije privatnosti. (Zato su se i smejali naši Snoudeni.) Stvar postaje još smešnija kad se opsetimo da se prisluškivanje takoreći i privatizovalo. Nije ono više ekskluzivno tajnoslužbena stvar. Jok, more. Daleko od toga. Svaki hadžija spreman da odreši kesu i da iskešira dvadesetak hiljada evra može na slobodnom tržištu da kupi opremu o kakvoj je naš najpoznatiji prisluškivač Leka Ranković mogao samo sanjati. Nemojmo, konačno, sve drvlje i kamenje svaljivati na tajne službe. Ni takozvana javna bezbednost ne preza od nadzora nad sirotinjom rajom. Evo, kažu, instaliraće kamere na autoputnim naplatnim rampama, pa ako – na sledeću rampu stigneš prevremeno – ode dozvola i odrapiše ti globu. Da ne dužim. Nije sve izgubljeno. Ko hoće privatnost, neka ide off line, neka odjavi mobilni i neka ne izlazi na ulicu. U suprotnom – neka ne kenja.