Basara: Baba Zorkina misao
Povezani članci
Svaka evolucija u političkom mišljenju ovde se smatra ili izdajom ili marketingom.
Ovih dana se cenjeni srpski publikum svih političkih boja žestoko sprda sa Vučićevim interesovanjem za delo Maksa Vebera, pa sam se, ako se ne varam, i ja u jednoj kolumni s tim sprducnuo. A nije trebalo. Jer, pazite – nije to loš znak.
Puko iščitavanje klasičnih socioloških i filozofskih dela ne donosi nikakvu praktičnu korist u vođenju politike, ali, znate šta, jednu će politiku voditi hadžija koji je pročitao ( i koliko je moguće – razumeo) Hegela (ili Vebera), a sasvim drugu dilber koji čita Večiti kalendar. Ili – što je češći slučaj – ne čita ništa.
Ono jeste, bilo je nekih iskoraka. DSS, recimo. Kao stranka funkcionalno nepismenih doktora nauka, smatrali su da ih akademska čast obavezuje na posezanje za delom znamenitog (i kontroverznog) Karla Šmita. Od te lektire, međutim, nije bilo mnogo koristi, iz prostog razloga što bi Karl Šmit o veštini pronalaženja neprijatelja mogao naučiti mnogo više od DSS-a nego DSS od njega.
Vučić je, nadalje, zajedno sa Vukom Draškovićem, jedini ovdašnji političar koji je izvlačio poneku poruku iz istorije i učio se na sopstvenim greškama i koji se – kao i Vuk – nije ibretio da to javno prizna. Čime je učinio teško krivično delo protiv srpske zatucanosti koja – pazite sad ovo – podjednako hara i takozvanom „drugom“ i još takozvanijom „prvom“ Srbijom. U Srbiji su, dame i gospodo, uloge podeljene jednom za svagda. Svaka evolucija u političkom mišljenju ovde se smatra ili izdajom ili marketingom. Vučić, fakat, jeste prelepljivao ulične table s Đinđićevim imenom papirnim tablama sa imenom Ratka Mladića, ali da nije politički evoluirao, mogao je, kada se dokopao vlasti, papirne table zameniti zvaničnim. Što nije učinio. Naprotiv! Položio je venac na mestu Đinđićeve egzekucije, što je dočekano lavinom sarkastičnih komentara. Da počem nije položio venac, tek bi onda ograjisao.
Moja pokojna baba Zorka ovako mi je to jednom u detinjstvu (doduše nekim nepolitičkim povodom) objasnila: Srbinu se, dijete, ne može ugoditi. Možda bi se, sledstveno, kad malo bolje razmislim, večita neugodnost u kojoj vekovima životarimo, mogla objasniti genetskom nemogućnošću ugađanja. Ne valja nam knjaz – ubiše knjaza! Ne valja nam kralj – dole kralj. Tito je tu bolje prošao, ali samo zato što nam je – pod večnom pretnjom pendreka i mardelja – bilo mnogo jednostavnije ugoditi, ako razumete šta hoću da kažem.
Čim je, međutim, potegao pa umro, „najveći sin svih naših naroda i narodnosti“ nije više vredeo ni pišiva boba. Miloševiću nije ni padalo na um da nam ugađa – eto tajne njegove enormne popularnosti. Ni Đinđić nikom nije mogao ugoditi. Falilo mu 35.000 ministarskih i 1.800.000 direktorskih mesta. Znate kako ono kažu: rđavom Crvenom Banu i dlake smetaju. I zato su vlasnicima rđavih Crvenih Banova suđene loše politike, a zagarantovano samo pušenje istog.