ATENTAT ILI UBISTVO? ATENTATOR ILI UBICA?

Autor/ica 👤Čedomir Petrović 13.4.2014. u 17:23

Povezani članci

Ne pucaj, Gavrilo! Ionako će sve biti i bez tebe i bez nas …

Piše: Čedomir Petrović

Da li bi svi, ili samo poneki atentatori u istoriji sveta možda bili korisniji da su pre atentata ubili sebe ili da ih je neko drugi ubio ili da su odustali od atentata? Da li su ubistvom neke osobe koja je bila na čelu države u bilo kom obliku vladavine, doprineli boljem ili gorem životu svog naroda? Da li je svaki atentat u osnovi zločin i ubistvo? Da li je i jedan atentat prošao bez odmazde? Da li atentat i atentator uvek izražavaju volju većine naroda ili samo svoju ili pojedinih interesnih grupa? Da li je atentator svestan posledica atentata, ne po njega, već po narod? Da li su pojedini atentati neka vrste osvete ili upozorenja? Da li je atentat jedini način da slabiji nanese zlo jačem? Atentator može biti profesionalni ili plaćeni ubica. Atentator vrši atentat ili ubistvo zadojen nekom idejom. Sam ili sa grupom istomišljenika. Atentat može biti dobro ili loše planiran. Može biti uspešan ili neuspešan u zavisnosti s čije je strane gledano. Atentat je naziv samo za opšte poznate ličnosti a ubistvo za sve ostale obične smrtnike.

Koliko je u atentatima stradalo nevinih ljudi, pored onih koji su bili meta i cilj atentata. Zašto nisu izvršeni atentati na one za koje su svi znali da su zločinci? Zašto su ubijani oni koji su činili dobro svom narodu i koje je narod voleo?

Pitanja … pitanja a odgovori toliko različiti ili ih nema.

Ove godine biće obeležen početak I Svetskog rata. Prošlo je stotinu godina a još uvek postoji dilema da li je mladi Gavrilo Princip veliki srpski junak ili običan ubica? Ono što niko ne može da porekne, jeste da je Gavrilo Princip ubio dva živa biće i što je neoprostivo ubio je jedan život koji je tek trebalo da počne da živi. Logično gledano ako je uopšte pucao, što ne ubi Oskara Poćoreka austrougarskog generala koji je jedno vreme komandovao vojskom u borbama protiv Srpske vojske. Najblaže rečeno bio je srbomrzac i tražio da se “Srbija baci na kolena”. Zašto pucati na ženu i to trudnu. Ubiti majku i dete koje je još u njoj. Supruga ubijenog nadvojvode Franca Ferdinanda, vojvotkinja Sofija Hotek, ni kriva ni dužna strada u suludoj, neorganizovanoj i paničnoj pucnjavi po kolima. Pucam, pa koga pogodim.

Nije ovaj atentat bio ni uzrok ni povod početka I Svetskog rata. Povod se grčevito tražio. Mogao je Gavrilo Princip biciklom slučajno da zgazi mačku Cara Viljema II i to bi bilo dovoljno da se iskoristi kao povod za rat. On je dobro došao mnogim velikim silama da se jasno opredele ko će s kim. Dotle je vladao opšti kupleraj u spoljnjoj politici. Nemačka, Rusija, Austrougarska, Francuska, Engleska, Italija, Turska, Grčka, Bugarska i neizbežna Srbija, u svakoj čorbi mirođija. Nije se znalo ko je s kim? Ko koga jebe? Ko koga vara? Ko koga i kome “namešta”? Olajavali su jedni druge. Za to vreme, u tri smene su radile fabrike oružja. Gradili su moćnici, brodove, podmornice sve ono što je neophodno narodima da žive lepo. Razvrat je vršen nad kolonijama. Moralo je negde to ludilo moći, uz ogromne nagomilane količine oružja i municije, koje je trebalo upotrebiti i potrošiti i zaraditi čitava bogatsva, moralo je negde da eksplodira. U hodu će se prestrojavati, ko će na koju stranu i ko će s kim? Samo neka počne ta velika klanica.

I kao i uvek ginuće običan vojnik, seljak, sirotinja, radnik, građanin … Komandovaće im “Juriš u pobedu” ili “Juriš u smrt” u zavisnosti od jačine neprijatelja. Vladari sveta će sedeti u raskošnim kožnim kabinetima uz tompus i šampanjac i crtaće novu mapu sveta.

Posle pola veka i još jednog Svetskog rata, njihovi unuci i praunuke, jedan pored drugog sedeće u nekom Pariskom lokalu, pazariti krpice u Oksford stritu, jesti makarone Bolonjeze pored Koloseuma, piti neko belo vino, pa makar i jeftino kao Retsina i gledati decu Pireja, kojih više nema … I neće pitati, gde je bio i na čijoj strani nečiji deda ili pradeda pre stotinu godina ili pre šesdeset i više godina. Možda je baš moj deda Čedomir 1915. godine u nekoj vukojebini ubio Johana, pradedu jedne lepe ženice koja je sedela dva stola od mene u poslastičarnici “Demel” u Beču i jela lagano i elegantno “Sacher” tortu.

Gavrilo Princip je bio zloupotrebljen u svemu tome. Devetnaest godina je imao. Bio je težak tuberkulozni bolesnik. Koliko mu je još ostalo života sam bog zna. Bio je žrtva onih koji su bili zaluđeni Velikom Srbijom. Ostaće zauvek samo ime i prezime Gavrilo Princip. Nikada nećemo doznati kakav je bio. Šta je voleo. Korak mu je ostao u vazduhu.

Oni, što su bili, kako se danas popularno kaže, politička pozadina atentata, doživeli su različite sudbine. Neko je dobio ogroman spomenik u centru Beograda. Neko Nobelovu nagradu za književnost. A neko je streljan u Solunu 1917. godine za neki drugi zločin. Ostali, kud koji, mili moji.

Šta bi se dogodilo da je 28. juna 1914. godine u Sarajevu, Gavrilo Princip okrenuo belgijski pištolj Browning ‘FN Model 1910, kal. 7.65′, prema sebi i ubio se, pre atentata, što je hteo da učini posle ali su ga sprečili žandarmi. Pištolj je navodno dobio na poklon od beogradskog industrijalca Damljanovića, inače masona. Čudi me to od g. Damljanovića a i od masona?!

Sofija bi rodila četvrto dete. Mnoge majke bi donele na svet milione dece i došlo bi do pretrpanosti zemljine kugle najvećim štetočinama, ljudskim rodom. Oko 40. miliona mrtvih. Oko 20. miliona ubijenih. Kako se to moglo nazvati? Rat, ali kakav rat? Nije toga bilo nikada do tada, u takvoj meri. Zato je on I Svetski rat. Onda normalno dolazi II Svetski rat, pa III, IV, V … Ovaj Prvi uništiće i još neke gluposti kao što su svetska privreda, promene društvenih uređenja i geografiju sveta, predmet koji sam kao mali najviše voleo u školi. Zato što je učiteljica bila lepa.

Nije nam bila dovoljna “Crna ruka” i još jeziviji naziv “Ujedinjenje ili smrt” i sve ono što je usledilo kasnije, nego ćemo posle nepunih trideset godina opet čačkati mečku. Da se nije ta kurva Engleska upetljala, zemlja ne bi bila razorena ni od strane neprijatelja ni od strane komunista. Ostala bi i dan danas zemlja sa uređenjem koji tek sada pokušavamo da uvedemo. Koliko je to vremena izgubljenog …

Neki hoće Veliku Srbiju. Ono što je nekad bilo Dušanovo carstvo. Ne može. Bilo pa prošlo. Ako bi se svako vraćao u istoriju i tražio ono što je nekada bilo njegovo, počeo bi III Svetski rat … ili bi možda mogli da primamo molbe svih zainteresovanih država iz celog sveta za povraćaj zemlje i imovine i sve to ubacimo u naš proces restitucije, koji se odvija ovih godina i da zaradimo ogromnu kintu.

Rekla je neka čuvena belosvetska budala da jaku državu čini veličina zemlje! Glupost. Pa, mi ni sa ovom što imamo ne znamo šta ćemo. Pametan čovek od pet metara zemlje ako posadi ono najpotrebnije može da preživi a idiot sa milionima hektara samo može da navuče bedu na vrat.

Napisao je Veliki Miloš Crnjanski …

“Najstrašnije od svega je što je Gavrilo Princip svima nama na čelo stavio žig ubice. I svi ćemo biti sumnjivi. I to će nas pratiti sve do danas”.

Ne pucaj, Gavrilo! Ionako će sve biti i bez tebe i bez nas …