Ajmo Jovo nanovo

Povezani članci

• Ešton sa Tadićem o Kosovu i Dodiku
• KULTURA SJEĆANJA – OD VJEČNOG RATA K VJEČNOM MIRU
• Na marginama jedne slike
• Odnarođenost vlasti
• LAŽI, PREŠUĆIVANJA, LICEMJERJE
• DRAGI I POŠTOVANI POLITIČARI U BiH (a Vas je ohoho u tako maloj zemlji), KAO I SVI DRŽAVLJANI BiH, MA GDJE BILI!

Nije Bolji život, a ni Srećni ljudi. Ipak jeste reprizni program. Evo ih, ponovo. Ovoga puta u ne istom sastavu, sličnom, približno istom. Opozicija Srbije, bar jedan njen deo, demokratsko parče, se okupila i formirala nešto kao udruženu opoziciju. Jesu posvađani, ali su udruženi i nije da nisu opozicija. Neki tu nedostaju, ali nije da ne postoji šansa da, ukoliko se pročiste i očiste, dobiju stolicu za okruglim stolom. Na KZN su izgledali kao ekipa kolega, ne baš u dobrim odnosima ali dovoljno dobrim da mogu da izađu zajedno na puš-pauzu. Cilj im je jedinstven i prepoznatljiv, baš kao i sve dosadašnje aktivnosti pozajmljene iz 90-ih: rušenje režima i izgradnja slobodnog društva… ponovo.

Pre 20 godina, hladnog januarskog dana, na predlog tada najjače opozicione stranke u Srbiji, Srpskog pokreta obnove, formirana je koalicija Demokratska opozicija Srbije ili kako smo je skraćeno zvali DOS. Ekipa sastavljena od 19 stranaka, nakon atentata na Vuka Draškovića i izlaska SPO svedena na 18, imala je za cilj rušenje režima Slobodana Miloševića i izgradnju slobodnog demokratskog društva. Prvi rezultati DOS-a bili su pobeda na predsedničkim, parlamentarnim i lokalnim izborima, osvajanje mesta predsednika Srbije koje je pripalo Vojislavu Koštunici i 176 poslaničkih mandata. Usledilo je konstituisanje Parlamenta, pomirenje i izglasavanje poverenja Vladi Srbije na čijem čelu je bio Zoran Đinđić.

Đinđićeva vlada nasledila je osiromašenu, duboko podeljenu i razorenu državu. Tokom celog njenog mandata pratile su je koalicione tenzije, jak otpor pristalica bivšeg režima, ali i neiskrena podrška međunarodne zajednice. To je bila slaba koaliciona vlada sastavljena od 18 stranaka. Imala je sedam potpredsednika i 17 ministarstava. Bez fraza i brojki, koristeći jednostavne izraze, Đinđić je u jednočasovnom izlaganju tog 25. januara 2001. godine u Parlamentu Srbije predstavio ekspoze o radu buduće Vlade. Reforme je podelio u pet grupa: opšta stabilnost u regionu, stabilne demokratske institucije, dobra vladavina, kvalitetna saobraćajna infrastruktura i kvalitetna radna snaga. Cilj Vlade je bio da Srbija za najkasnije 10 godina postane članica EU, a zemlja koja je na dnu evropske lestvice, bude zemlja u napredovanju i prosperitetu. Ubijen je 12. marta 2003. godine.

Danas, skoro 20 godina od formiranja Zoranove vlade nalazimo se na početku. Srbija je geopolitički nepozicionirana, duboko podeljena i institucionalno razorena država sa nejasnom teritorijalnom celovitošću i upitnim suverenitetom na celoj svojoj teritoriji. Stanje u kojem se nalazimo rezultat je perverzne politike nekadašnjih lidera DOS-a, Vojislava Koštunice i Borisa Tadića kao premijera i predsednika Srbije, redom. Kohabitacija sa destruktivnom i desničarskom politikom truta, oslanjanje Srbije na četiri oslonca, pomirenje sa ostacima režima 90-ih i površne, kozmetičke ekonomske reforme uz odsustvo institucionalnih reformi vodilo je Srbiju u nedovoljno jasnom, moglo bi se, uzimajući trenutne okolnosti, sa sigurnošću reći pogrešnom pravcu. Ovakva politika dosegla je vrhunac za vreme vlade Mirka Cvetkovića što je za rezultat imalo povratak retrogenih snaga nekadašnje crveno-crne koalicije na vlast. Vladu Ivice Dačića, koja se iz današnjeg ugla može posmatrati kao uvodni trening ili priprema za ono što će uslediti, brzo je zamenila vlada Aleksandra Vučića.

Vlada tada premijera Vučića je otpočela pregovore otvorivši neka od poglavlja EU. Naširoko napisan ekspoze predstavljen je u Parlamentu Srbije u formi reality showa u trajanju od oko šest sati. Od velikog broja obećanja koja je dao u prethodnom periodu, Vučić je ostvario jako malo, skoro ništa. Srbija i dalje ima loš monetarni model, nedefinisanu mikroekonomsku politiku, nejasnu spoljnu politiku, razorene institucije sistema, nesprovedenu giljotinu propisa i reformu pravosuđa, devastirano zdravstvo i obrazovanje, neodrživ penzioni sistem i nesprovedenu reindustrijalizaciju.

Poslednji izbori, kao i bojkot istih, pokazali su raspoloženje glasača. Opozicione organizacije, u zavisnosti od opredeljenja kojem su pristupile, izbori ili bojkot, dobile su povratnu informaciju koju su tumačile na način koji njima odgovara uz odsustvo odgovornosti i želje da išta promene u svom delovanju. Opravdanost postojanja pojedinih je diskutabilna, dok se o nekim od njih nema potrebe raspravljati; one ne bi trebalo više da postoje na političkoj sceni. No, svi se ponašaju kao da se ništa desilo nije. Čak ni kratkotrajne, iznenađujuće radikalne demonstracije u Beogradu nisu uspele da pokolebaju „igrače“ i izmeste ih iz ležišta. Dok „građanska opcija“ po kuloarima i budoarima raspreda priče o nekakvom udruživanju, nesvesna činjenice da su „na aparatima“, oni što su ispoštovali Sporazum sa narodom i nisu izašli na „lažne izbore“ izlaze na svetlost dana sa konkretnim predlogom, pozajmljenim i ponovo potpisanim. Politički subjekti, njih 12 među kojima je nekoliko stranaka, sindikata, pokreta i čak jedno fizičko lice, svesni ideoloških razlika, obavezali su se da će se ponovo, 20 godina od pada Miloševića, boriti za uspostavljanje slobodnog društva i demokratskog poretka. Ako ovo nama u Srbiji zvuči „smešno“, kako li izgleda ozbiljnim igračima unutar međunarodne zajednice, kako nas vide i da li se smeju onome što nam se dešava?

Đinđićevu energiju i entuzijazam, ali i reforme koje je započeo u vremenu u kojem ih je započeo, a koje je u svemu drugačije od ovog današnjeg, teško je uporediti sa onima koji su došli posle njega. Nejasne „politike“ vlada Koštunice i Cvetkovića umrtvile su građanstvo i njegovo interesovanje za politiku. Ogorčenost i razočarenje u „demokratski blok“ omogućili su povratak otpisanih. Vlade Dačić-Vučić i Vučić-Dačić u novom ruhu pokrenule su novi oblik političke manipulacije nastao na temeljima modela ponašanja Tita, Miloševića, Đukanovića, Đinđića i Tadića. Ovaj model je uz „osvajanje“ i gušenje slobode medija, usitnjavanje i marginalizaciju opozicije te stvaranje uslova tihe diktature učvrstila vlada Ane Brnabić čije delovanje u senci predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, možemo porediti sa delovanjem vlade Mirka Cvetkovića u senci tadašnjeg predsednika Borisa Tadića. Rezultat onoga što su DOS i njegovi ostaci postigli nakon petooktobarskih promena doveo nas je do toga da se danas, 20 godina kasnije, ista ta ekipa, uistinu nešto starija, okuplja i bori za iste one vrednosti i ciljeve i protiv istih onih, uistinu nešto starijih likova, protiv kojih se borila tih davnih 90-ih godina prošlog milenijuma.