Aida Ćorović: Opasne veze

Izdvajamo

• sve nepodopštine, prostakluci i siledžijstva koje Muamer Zukorlić sa svojim bliskim okruženjem, godinama seje oko sebe, ali se u najkrećem mora reći ko je i kakva je osoba koja se od pre neki dan nalazi na mestu predsednika Odbora za obrazovanje Skupštine Srbije. Bez daljnjeg, vrlo inteligentan, ali dominantno nemoralan, bahat, primitivan i netolerantan, čovek koji vozi preskupa kola na čijim tablicama piše „MUFTY“, okružen do zuba naoružanim telohraniteljima, sklon da maltretira i nasreće na saradnike koji se drznu da budu neposlušni. Mizogin, sa neskrivim tendencijama da potčinjava i zlouptrebljava žene, beskrupulozan u nameri da Islamsku zajednicu pretvori u ličnu prćiju, a da ljude oko sebe smatra svojim vlasništvom i potrošnom robom. Naravno, nemam iluzije da se oko bilo kog narodnog poslanika, pa bio on i na čelu nekog od skupštinskih Odbora, traži moralna podobnost, ali u slučaju Muamera Zukorlića se nešto više pažnje skreće samo po sebi.

Povezani članci

• Trijumf zapisničarke
• NIŽE NE MOŽE: RISTO SE VRAĆA NA RTRS
• U tenderima je jedinstvo: Budžetom do podrške Islamske Zajednice
• IZUDIN BAJROVIĆ I SUVREMENI SCENSKI RITAM
• Andrej Nikolaidis: Sila koja je stvorila prvu uništila je drugu Jugoslaviju
• Žene u crnom i Helsinški odbor za ljudska prava: Poricanje genocida u Srebrenici sankcionirati zakonom

Foto: Tanjug

Šta je razlog zbog čega je aktuelni Premijer Aleksandar Vučić rešio da prigrli Don Orljeonea?

Piše: Aida Ćorović 

Nisam verovala da ću se ikada, u bilo čemu složiti s Muamerom Zukorlićem, ali, javno priznajem da se slažem! Doslovce! Dakle, kad MZ kaže „da se na obrazovanju gradi budućnost, da je važno krenuti sa utvrđivanjem tog temelja, jer, sve što nam se danas dešava je posledica lošeg obrazovanja“, ja potpisujem krvlju! Godinama, ne, decenijama tvrdim da je obrazovanje u Srbiji tretirano kao poslednja rupa na svirali, da je namerno, sistematski i vrlo promišljeno unakažavano i upropašćavano, da su resorno ministarstvo, uglavnom, vodili najgori i da je političkim elitama koje su se smenjivale poslednjih desetleća, odgovaralo takvo invalidno obrazovanje, jer je, naprosto, proizvodilo invalidne građane. I bez zadrške, slažem se sa MZ-om kada tvrdi da je ovo što nam se danas dešava, posledica lošeg obrazovanja! Zato se i pitam šta on, kog đavola, traži na čelu skupštinskog Odbora za obrazovanje i nauku, jer, kud će boljeg i očitijeg primera da je „nešto trulo u državi Danskoj“, tj. da je on i njegov izbor na čelo tog Odbora samo govore da je sve u Srbiji postalo obesmišljeno i upropašćeno. Da cela priča dobije još ogavniju crtu, potrudio se sam MZ svojom patetičnom izjavom da je „život posvetio nauci“! Doduše, verovatno je ovaj čuveni naučni pregalac mislio na istu posvećenost na koju je mislio i onaj skaradni pajac Mića Ivanović- Megatrend, gladeći svog ružičastog Rolsa, jednom, i silikonsku devojčicu, drugom rukom. Nekako, kapiram da su Muki-Zuki, Mića  i slična bratija baš istinski posvetili živote nauci, jer im je to mešetarenje naukom i obrazovanjem, ta nemoralna trgovina ljudskim kapitalom, donela lepe parice. Ljudi su, jednostavno, napravili preduzeća koja se bave trgovinom diplomama, uvideli da su gomile mladih nezaiteresovane da uče, ali obrnuto proporcionalno zainteresovane za uposlenja koja država plaća našom zajedničkom lovom i iskoristili svoju šansu. I, eto, valjanog biznisa, ne treba ih kriviti zbog dobro iskorišćene ideje, sve dok ima ovaca koje treba šišati, deca i roditelji plaćaju, poneki ispit se i položi, uči se i po cela dva, tri dana (malo li je na ovu skupoću!?) i očas posla eto završenog fakulteta, pride master i doktorat! Sve se može kad se dobro plati, što bi rekla stara kineska poslovica… Možda nije sasvim neumesno, a vrlo je indikativno,  da na ovom mestu kažem kako MZ godinama nosi nadimak Don Orljeone- Orljeone, po selu Orlju u kome je rođen, a sve drugo, pa, povežite sami!

Da nije pretužno, bilo bi presmešno (što veli današnja mladež!), da na ovo važno mesto nije izabran neki univerzitetski profesor (sigurna sam da ih ima, ja znam najmanje jednog koji u ovom skupštinskom sazivu odgovara takvom opisu), neko ko je zaista posvetio život nauci i ko je izveo generacije valjanih studenata i naučnika. Pored činjenice da ništa i ama baš ništa nije postigao u naučnom i akadamskom svetu, još više šokira izbor sveže preobraženog verskog lica, u sekularnoj državi, a sve pod opravdanjem da je ovo država svih njenih građana i da se poštuju manjinska prava i još po neka budalaština. Pošto je Muamer Zukorlić relativno nov u ovim ljudskopravaškim temama, po malo mu je oprošteno ovoliko lupetanje i fulanje, jer se poštovanje manjinskih prava, posebno prava etničkih manjina ne ogleda u ostvarenju bilo čijih ličnih ambicija i interesa, već u stvaranju sveopšte društvene klime u kojoj će, Ustavom zagarantovana prava, uživati pripadnici svih manjinskih zajednica. Ovo otrcano i neumesno paradiranje i pozivanje na poštovanje različitosti, naravno, izostaje s njegove strane kada se treba opljuvati „onaj drugi“, baš kao u situaciji oko izbora Abdullaha Numana, čoveka koji je pre više decenija konvertirao u islam, za novog srbijanskog muftiju. A, to je samo jedan u nizu nacionalističkih ispada i izjava kojima se truje srbijansko javno mnenje. Oni koji prate dešavanja u Sandžaku znaju kako se portali i ostali mediji, pod njegovom kontrolom, obračunavaju sa neistomišljenicima, znaju kako surovo, nimalo tolerantno i krajnje uvredljivo povlače po javnom blatu imena ljudi koji su se na bilo koji način našli na putu ostvarenja Zukorlićevih ciljeva.

Takođe, ne sme se izgubiti iz vida da ovaj „zmijski svlak“ i navodno skidanje verske uniforme je stopostotna blasfemija, koja više liči na palanački vodvilj, nego na ozbiljan politički promišljen gest. Formalni, ali svakako teatralni, odlazak iz verskog polja delovanja je deo igre koja je započela istog trenutka kada je Zukorlić počeo sa „otopljavanjem“ odnosa sa trenutnom političkom garniturom na vlasti, sa „iskrenim četnicima“, kako ih je u to vreme nazvao. Godinama unazad, mnogi od nas su ukazivali na neprihvatljivost mešanja verske i političke funkcije i neohodnost da se Zukorlić opredeli za jednu od njih, što je on, uvek i sa podsmehom odbijao. Ovoga puta, takva sugestija je, očito, došla s mesta i s predlogom koji se ne sme i ne može odbiti, Zukorlić se javno odriče svoje verske funkcije i ulazi u političku arenu iz koje, u ovom turnusu, uzima ne preterano veliki broj glasova i dva poslanička mesta. Ono što, međutim, nije mnogo vidljivo za srbijansku javnost, jeste činjenica da on i dalje ostaje jedini, neprikosnoveni i ključni čovek Islamske zajednice u Srbiji, a da je sve ostalo farsa. Uostalom, IZ u Srbiji je, već dugi niz godina svedena na privatno preduzeće Muamera Zukorlića, pa, bih se iznenadila da je drugačiji odnos moguć. Dakle, mimikrirani muftija, verski lider, u odeći civila odlučuje o obrazovanju koje će biti po meri svih građana! U sekularnoj državi… I da budemo načisto- istu reakciju bih imala da se radi o bilo kom drugom verskom licu, jer smatram da, bez obzira na kapacitete pojedinaca, lične afinitete ili njihovo odsustvo, institucije moraju da budu iznad toga. Na žalost, Srbija tu vrstu procesa skoro da nije ni započela…

Pitam se koje to kvalitete ima Muamer Zukorlić, ili tačnije, što ga je preporučilo na ovu važnu funkciju, šta je to SNS prepoznao kao najmanji zajednički imenitelj, osim, svakako, Zukorlićevog imanentnog „koalicionog potencijala“ i manijakalne potrebe da se ugura u strukture vlasti. Mislim da je, u ovom slučaju, od suštinske važnosti izlistati ko i šta dobija ovakvom kombinatorikom i ko u ovaj brak iz računa donosi kakav miraz.

Deo koji se odnosi na Zukorlića je, manje-više jasan, njegove namere, šta god on izjavljivao u medijima, su jasne kao kristal. On, naime, od trenutka kada postaje sandžački muftija i kada je osetio sve blagodeti takvog položaja, ne preza da sve što može stavi pod svoju šapu i strpa u svoj džep. Za to mu je, na žalost, uvek bilo potreban patronat aktuelnog prvog čoveka u državi, pa je Zukorlić morao da savlada sve tehnike dupelištva i šlihtanja vladaru. Kao prilježna udavača nudio se svima- od Miloševića, preko Đinđića, Koštunice, Tadića i sada, do Vučića i, izgleda, da je konačno našao ženika koji prepoznaje vrednost miraza ove „pešterske mlade“. Univerzitet koji mu je, ishitreno, dao Zoran Đinđić, nije uspeo da pozicionira i postavi na noge i do danas skoro ni jedan departman nema akreditaciju, što znači da diplome koje su date tokom ovih godina, nisu validne. Ako grešim, molim one koji se ozbiljnije bave obrazovanjem, da isprave moj pogrešni utisak! Slučajno znam da je dokumentacija koja je, jednom prilikom,  podnesena Akreditacionoj komisiji bila traljava, neprofesionalno urađena, ispisana malo ćirilicom, malo latinicom (prepisivalo se, prepisivalo, ali loše, sedi, pao si ispit!). Pored toga, činjenica je i da su profesorski kadrovi, uglavnom, prilično „tanki“ i da potiču iz Zukolićevog svojtansko-prijateljsko-poltronskog miljea, a da se na ovaj univerzitet, mahom upisuju studenti koji nisu uspeli na Državnom univerzitetu i da izlaze sa znanjima koja su sramna i poražavajuća za sve. Naravno, da i u svemu ima izuzetaka, pa se i ovde može naći i po neki dobar student i još bolji profesor, no, to su primeri koji potrvđuju pravilo. Ono što je bio moj argument u prepirci sa pok. Premijerom Đinđićem, a to je da će se, sa lošim obrazovanjem, u Sandžaku betonirati osrednjost, samoizolacija i mogućnost da ovim regionom doživotno vlada neki autoritarni politikant, stoji i sada. Muamer Zukorlić je primer kako se to radi i mora mu se priznati da je napravio ozbiljnu finansijsku imperiju na Potemkinovom selu koje nosi naziv Internacionalni univerzitet.

Drugi aspekt ovog aranžmana leži u činjenici da Muamer Zukorlić i Islamska zajednica u Srbiji poslednjih godina nemaju svojih veroučitelja u osnovnoškolskoj i srednjoškolskoj nastavi, te da su veroučitelji, svakako, važan mehanizam za uspostavljanje pune kontrole nad situacijom u Sandžaku. Zukorlić godinama i ne krije da stvara jednu vrstu svoje lične džamahirije u kojoj će kontrolisati sve- od tokova novca, do ličnih života svojih podanika i potpuno je jasno koliko je postavljanje veroučitelja iz redova Islamske zajednice Srbije, klip u točkovima Zukorlićeve zahuktale mašinerije. Sada kada se „ljubi u usta“ sa Premijerom Srbije i kada je na važnoj poziciji, nemam ni trunku sumnje da će uraditi sve da situaciju okrene u svoju korist, smeni veroučitelje iz „neprijateljskog“ tabora i na taj način odseče, praktično, jedinu žilu kojom se IZ Srbije još drži u životu. Poznajući ga, uradiće to osvetoljubivo, nemilosrdno i neljudski! Onako kako se svetio svim svojim neistomišljenicinma i bivšim prijateljima koji su se drznuli da ukažu na nepravdu.

Poslednje, ali ne i najmanje važno, odnosi se na sveukupnu sliku koji ovaj čovek godinama gradi o sebi, a ona je, u najmanju ruku, opscena. Nije tema, a premalo je prostora da se opišu sve nepodopštine, prostakluci i siledžijstva koje Muamer Zukorlić sa svojim bliskim okruženjem, godinama seje oko sebe, ali se u najkrećem mora reći ko je i kakva je osoba koja se od pre neki dan nalazi na mestu predsednika Odbora za obrazovanje Skupštine Srbije. Bez daljnjeg, vrlo inteligentan, ali dominantno nemoralan, bahat, primitivan i netolerantan, čovek koji vozi preskupa kola na čijim tablicama piše „MUFTY“, okružen do zuba naoružanim telohraniteljima, sklon da maltretira i nasreće na saradnike koji se drznu da budu neposlušni. Mizogin, sa neskrivim tendencijama da potčinjava i zlouptrebljava žene, beskrupulozan u nameri da Islamsku zajednicu pretvori u ličnu prćiju, a da ljude oko sebe smatra svojim vlasništvom i potrošnom robom. Naravno, nemam iluzije da se oko bilo kog narodnog poslanika, pa bio on i na čelu nekog od skupštinskih Odbora, traži moralna podobnost, ali u slučaju Muamera Zukorlića se nešto više pažnje skreće samo po sebi.

Ono što, međutim, celoj priči daje čudan ton, kako reče Đole Balašević, jeste onaj deo jednačine koji, definitivno, svima nama ostaje nepoznat i odnosi se na interes stranke na vlasti i njenog prvog čoveka. Matematički i činjenično gledano, Zukorlićeva „specifična težina“ u ovom trenutku ne daje ama baš nikakv razlog da mu se podilazi na ovakav način. Šta, dakle, može biti tas na vagi ili šta je razlog zbog čega je aktuelni Premijer Aleksandar Vučić rešio da prigrli Don Orljeonea? Glasovi i uticaj među Bošnjacima u Sandžaku svakako ne, jer i na ovim poslednjim, lokalnim, kao i na izborima za Nacionalne savete nacionalnih manjina Zukorlić je osvojio nešto preko 10%, što je, priznaćete, prilično jadno, ako se ima na umu s koje pozicije je išao u kampanju. Uticaj u međunarodnoj zajednici, odnos sa arapskim zemljama ili Turskom, kontakti sa investitorima…svakako ne, situacija je u potpunosti obrnuta, ali ovom prilikom neću opservirati tu temu, jer bi mi za nju bila potrebna omanja knjiga. Odnosi sa bošnjačkom dijasporom, možda? Imate na YouTube, pogledajte, meni više liči na reketiranje, a i broj ljudi prisutnih na donatorskim večerama, sasvim sigurno nije razlog Vučićevom iznendnom ushićenju Zukorlićem. Ili je to, možda, oprobani recep kako da se sandžački Enfant Terrible drži na uzdi? Da mu se malo vlasti i on odustane od pravljenja problema? Uostalom to je toliko puta deja vu, a i nisu neki problemi, ruku na srce- po neka bombastična izjava kojoj mediji daju neuporedivo veći značaj od onoga što jeste, šačica medreslija koji marširaju u uniformama i koji nevoljno moraju da slušaju, u suprotnom lete iz škole, desetak pokrivenih devojčica u TV rijalitiju? Ne pije vodu, ne zvuči ubedljvo, pa to nikako ne mogu biti razlozi. Dakle, ostaje jedino moguće i, po svoj prilici, tačno, da iza svega postoji neki dublji i ozbiljniji razlog ili razlozi za dogovor. Nije mi namera da dajem odgovor na ovo pitanje, ali bih pokušala da bacim malo svetla na neke „podzemne vode“ ovog aranžmana i tako podstaknem sve nas da promišljamo o ovom, ali i brojnim, sličnim odnosima i „opasnim vezama“ na kojima ova država počiva. Budući da sam godinama, spletom okolnosti, imala kontakte s različitim bezbednosnim strukturama, novinarima, međunarodnim „igračima“, bivšim Zukorlićevim saradnicima…mogle su se čuti priče, pa čak i tvrdnje o Zukorlićevoj navodnoj povezanosti sa trgovinom oružijem, pa čak i narkoticima, o trgovini uticajem ili o lokalnim dilovima čiji je cilj uzurpacija imovine, poput slučaja u Novopazarskoj banji ili zgradi u kojoj se nalazi Fakultet za islamske studije. Prošle godine, nakon kamenovanja Aleksandra Vučića u Potočarima, počele su da kruže priče, iz dosta dobro obaveštenih izvora, da je to namešteni incident i da je Zukorlićev čovek od poverenja imamo zadatak da izvrši „egzekuciju“. Naime, Premijerovi savetnicu su procenili da je to jedina win-win situacija u kojoj će on biti pobednik i pred međunarodnom zajednicom, ali i pred svojim biračkim telom i podržavaocima, jer će se pojaviti na tom skupi i istovremeno biti žrtvom bošnjačkih nacionalista. Postoji, takođe, i veoma opskurna priča vezana za aferu „Helikopter“, koja dovodi u vezu Zukorlića, Vučića i njegove ministre, ali bih na taj način javnosti izložila neke nedužne ljude, što mi nikako nije cilj. Nema dokaza koji mogu potkrepiti ove i slične priče i neka ovo što sam napisala ostane na nivou trača, ali će moj cilj biti u potunosti ostvaren već samom činjenicom da sam neke ljude pokrenula na razmišljanje da postavljenje Muamera Zukorlića za Predsednika Odbora za obrazovanje ima najmanje veze sa obrazovanjem, a mnogo više su deo slagalice „opasnih veza“ u „godinama opasnog življenja“ u Srbiji. Onima koji su zainteresovani, ostaje da prate kako će se, ispod žita, pojaviti akreditacije, veroučitelji, legalizacija pokradenih objekata i porast uticaja Muamera Zukorlića u Sandžaku, a ja već sada znam da u svemu što će uslediti neće biti dobrih namera za sve nas koji, još uvek i pored svega, živimo u Sandžaku…