Ratko Mladić u SANU

Autor/ica 👤Dragan Banjac 30.1.2022. u 15:23

Povezani članci

Narod je sumnjiva (nepouzdana) kategorija. Zar nisu isti ljudi u Srbiji, u zabrinjavajućem procentu nakon obožavanja J. B. Tita i socijalizma, (o)lako ljubav poklonili verovatno najvećem (izvini Vučiću) srpskom zlotvoru Slobodanu Miloševiću, potom Zoranu Đinđiću i nadolazećoj talašiki (Vojislav Koštunica, Boris Tadić, Tomislav Nikolić i ovom sada čudovištu) i, kao pritiskom na dugme, zajedništvo i bratstvo pretvorili u mržnju i nacional-šovinizam.

Piše: Dragan Banjac

Bivšem jugoslovenskom prostoru preko glave je vesti o slikanju i „davanju ulica“ po Beogradu i drugim srpskim palankama zlikovcu rođenog (kao Jugosloven!) u Božanovićima kod Kalinovika (12. marta/ožujka 1943. godine. To se ne može kazati i za srpski (prostor) jer gotovo svakodnevno negde mu oslikaju glavu gde njegova, bukova, sa kapom da valjda podseća na vojvodu Stepu (Stepanovića, 1856-1929) ili dodele kakvu ulicu, instituciju…

Dvadesetdevetog januara ove godine zločinac je osvanuo i na Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), militarističko-nacionalističko-šovinističkoj organizaciji koja bi sa oficirčinom mogla na dušu da uzme pola krivice/greha za sve kapi prolivene krvi u poslednjim sukobima među balkanskim plemenima.

Jednom, davno, napisao sam da bi njegov lik sa tekstom „srpski heroj“ trebalo da stoji baš tu, na zgradi ove (ne)naučne ustanove, ali i na zgradama Vlade Srbije, bivšeg Saveznog izvršnog veća (danas Palata Srbija), na zgradi parlamenta srpskog (nekdašnjoj Seveznoj skupštini) i svim vilama koje su bitange i lopine novog talasa, praktično Mladićevi tvorci i obožavaoci, zaposeli po Sejaku i Dedinju, elitnim naseljima beogradskim.

Sa istoričarkom Latinkom Perović (Kragujevac, 1933) često sam razgovarao na temu grešnosti SANU u vezi raspada Jugoslavije, čuvenom Memorandumu SANU i ulozi „mumija koje hodaju“ u kreiranju rata sa ciljem osvajanja teritorija susednih država (Hrvatske i Bosne i Hercegovine pre svega) i njihovo pripajanje Srbiji. Pre desetak godina kanila je “zatvoriti radnju”, prestati da javno istupa, ali su je na kršenje obećanja (osim novinara) najviše nagonili građani iz komšiluka, sa pijace ili bakalnice koji od nje, pogotovo u smutnim vremenima koja nikako da prođu, očekuju (raz)uman stav. A u beogradskoj novinarskoj čaršiji nije tajna da kod nje imam solidan kredit.

Divani sa Latinkom uvek su (mi) nekako novi. Ako nešto i ponovi to je uvek na drugačiji šes, što bi rekli Bokelji. Kaže prilikom poslednjeg razgovora da i dalje razmišlja o tome „koliko ima pozitivnih ljudi u unutrašnjosti koji vrlo marljivo rade, što ostaje nezapaženo, potisnuto od pretenzije Beograda koji bi da sve sažme, uzme u svoje ruke“. Seća se Četvrtog plenuma, angažmana u ideološkom sektoru koji je vodio Veljko Vlahović… Taj Plenum, kaže, nikad nije bio primljen, bio je primljen „neću da kažem kao antisrpska, ali u svakom slučaju jedna politička operacija koja ide dugoročno na štetu Srba jer je Ranković viđen kao naslednik posle Tita. Ja sam došla u CK sa nekolicinom mlađih članova i mi smo bili veliki entuzijasti. Bio je u toj generaciji spor oko te Jugoslavije ali mi smo jako mnogo bili prisutni u Srbiji, mnogo razgovarali sa ljudima, ohrabrivali sve nove inicijative u privredi i trudili se da demokratizujemo taj partijski život iako kad sad o tome razmišljam vidim da je bio pluralniji nego sadašnja višestranačka scena.

Dobrica Ćosić je izašao sa svojim pledoajeom za ’rekonstrukciju nacionalnih odnosa u Jugoslaviji’, to je bio bitan tekst koji je mnogo uticao na odnos snaga u Srbiji. Došao je posle studentskih nemira, posle 1968. godine o kojima i danas postoji veoma kontroverzna literatura. Bila sam unutra i smatram da je tada trebalo ostati stabilan između dve krajnosti. S jedne strane bio je taj zahtev studenata za socijalnom pravdom i to je obeležilo i beogradske proteste iako se sada kaže – to je refleks evropskih studentskih gibanja. U Srbiji je to bila reakcija na reformu i Mihailo Marković koji je značajan srpski intelektualac i, što god mi mislili o njegovoj političkoj istoriji, u svojim memoarima, vrlo značajnim knjigama o tom vremenu, kaže: “Uspeli smo da srušimo reformu!” Znači, to je nekako zaustavljeno, ne kažem da su to uradili studenti, ali to je bila jedna krajnost. Druga krajnost je dolazila sa vrha države, sa vrha partije koja je pritiskala srpsko rukovostvo da ide na drastičniji obračun sa studntima i sa tim pokretom. Moram reći da ono nije podleglo tome i masovnog obračuna sa studentima nije bilo, i pokazalo se na kraju da je Tito išao ususret tim zahtevima i to se u nekom jedinstvu spojilo u neku stagnaciju.

U Srbiji je nazadno uvek bilo ispred naprednog, danas pogotovo! To je ključno pitanje prioriteta srpske politike, naraavno i srpske intelektualne i političke javnosti, kaže Latinka Perović. „Ovde je nepromenjen prioritet na kome, uostalom, počiva nacionalna ideologija – rešenje srpskog pitanja kao državnog pitanja. Znači, svi Srbi treba da se skupe u jednu državu. Tom prioritetu je žrtvovan unutrašnji razvoj Srbije, ekonomski razvoj i školovanje i podizanje kulture, otvaranje ka svetu bez koga društvo ne može da diše, na kraju i socijalno razvrstavanje, političko itd. Znači, to dolazi na red posle svih tih cikličnih ratova koji treba da dovedu do stvranja jedinstvene srpske države. Mislim da srpsko društvo ima neku šansu nakon svega, ako promeni prioritet. Ako sebi kaže: mi ćemo se skoncentrisati na Srbiju, razvijati je kao državu u kojoj, pre svega, vlada zakon, koja ne može da živi bez moderne industrije, koja ne može da se razvija bez znanja.

Sve je svojevremeno objasnio Antonije Lule Isaković, u vreme kada je bio potpredsednik SANU kojom je predsedavao Pavle Savić. Trebalo bi uvek iznova navoditi Latinkine reči posle jednog razgovora u Akademiji, gde je otišla zajedno sa Markom Nikezićem. „Na tom razgovoru bio je stari prof. Čubrilović. Ja podržavam vašu politiku prema Albancima. To je jedino razumna politika. Kroz njihovu ravnopravnost i postepeno integrisanje u jednu nacionalnu državu. Znači, razgovarali smo sa Akademijom. Išli smo na Filozofski fakultet sa tezama, mogle su one da budu glupe, dogmatske ali i to je neka osnova: ’Ajde da počnemo da razgovaramo, a to je tamo odbijeno an blok. Sa Dobricom Ćosićem Antonijem Isakovićem obavila sam razgovor. Obojica su bili članovi CK (Centralnog komiteta), ali moj odnos sa Isakovićem se očuvao zbog jednog detalja. Isaković je bio isključen iz CK zbog Predloga za razmišljanje – odgovora na Deklaraciju o hrvatskom književnom jeziku. On je to potpisao, angažovao se… Tada je to pogodilo i hrvatske intelektualce, i Krleža je imao problem s tim i na užem tom telu CK se raspravljalo da se traži neko izjašnjenje. Rekla sam, čekajte ljudi, čovek je sankcionisan, što ćemo sad da ga ponižavamo. Proveli ste rat s njim… Na to je Dobrivoje Radosvljević rekao: Dobro, Latinka ima pravo. Nikad to Isakoviću nisma rekla, ali neko je to njemu rekao i on je to znao. Često smo se viđali, razgovarali smo o knjigama, vrlo mnogo o politici osamdesetih godina. On je bio važan punkt tih previranja u Srbiji, bio je tada potpredsednik Akademije (SANU), to je bio niz naših razgovora u kojima je on znao za moju rezervu prema antibirokratskoj revoluciji, podizanju tog novog vođe i jednom me je pozvao. Bio je to naš poslednji razgovor“.

„Pričali smo o sutuaciji i kžem mu: pa vi hoćete rat. Na šta je on meni onako šeretski rekao ’Pa neće biti u Srbiji rat’. Kaže: ’Poginuće osamdesetak hiljada ljudi’. „Zaprepašćena pitam: Čekajte, čijih glava, ko će to da pogine. Kažem, Lule stvarno mi se čini mi se da prestaju razlozi za razgovor. Duboko verujem da je rat katastrofa“.

Dobricu Ćosića uzima krajnje ozbiljno. Pročitala je, veli, sve te silne knjige. „Tu kad prosejete na tom rešetu istorije ljude u drugoj polovini XX veka na tom rešetu ostaje ON. Po svom uticaju i, dobro, po svom trajanju, po svome opusu, tako se meni čini kao nekome ko pretenduje da se stvarima bavi egzaktnije. Morate se osloboditi te opsesije Dobrice ćosića kao lićnosti. Hrvatski publicista Darko Hudelist objavio je obimnu i zanimljivu knjigu o Ćosiću i to sam sa velikom pažnjom čitala, ne samo što sam tamo neki objekt već što je zanimljiva.

„Dobrica Ćosić je pesnik našeg istorijskog propadanja. Samo što on svojom interpretacijom to propadanje produbljuje. Tako ga vidim i, što bi rekao Berđajev (“ruski koreni komunizma”), Dobrica je srpski koren toga i nacionalizma i ako pođete od njegove mladosti, on je čovek sela i za njega je srpski narod taj seljak koji vodi ratove, živi oko Morave, on nekad pada u očaj i onaj narodoljubac koji obožava narod i u isto vreme ga šiba, prezire ga. Kakvi su, šta su uradili, psuje Srbe, ali on će uvek biti na strani tog naroda koji treba da ima staratelje u koji spada i on. Gledala sam njegove tiraže, 150.000, 80.000, Daleko je sunce je imalo dvadestet izdanja uporedivo samo sa Hajduk Stankom u Srbiji, jer samo je Hajduk Stanko ušao u svaku kuću“.

„To je pisac, vrlo čitan, nema nagrade koju nije dobio, i on izražava nešto što je duboko utemeljeno u tom narodu, seljačkom koji misli da je njegovo zanimanje bio rat i ratovanje za teritoriju za Srbe. On će reći, on ne priznaje Srbina kao građanina, on kaže Srbin nije čovek ako nije seljak“.

Srpska istoričarka koju više poštuju u bivšim jugoslovenskim republikama nego u Srbiji, za Ćosića kaže da je „vrlo ozbiljna pojava uporediva možda sa Solženjicinom u Sovjetskom savezu“. Uporedila bih ga i sa (Nikolom) Pašićem, jer to su ljudi koji rano imau fiksiran cilj i ne odstupaju od njega. I kad ljudi kažu: pa on je na nekom plenumu, ne znam više na kom, napravio zaokret. Pa nije tačno! On u jednom razgovru za novine posle romana Daleko je sunce, pred početak Korena vidi tu sagu koju če ispisati. On kaže: Želim da raščeprkam taj površinski sloj zemlje koji je nad našim mrtvima, da dođem do njih, da oživim njihove ideje. I on to – radi! Ne znam za pisca koji je tako planski pisao. Ta njegova epopeja o I svetskom ratu, da li vi sada treba d se vratite o istini o Prvom svetskom ratu ili, kako on kaže, na fikciju o I svetskom ratu. Otkud I svetski rat, pa čekajte, vi od osamdesetih godina, od sticanja nezavisnsti, imate jedan snažan nacionalizam u Srbiji i opet tako vezan za to. Imate Jovana Cvijića (predsednik SANU od 1921-1927, prim. D. B.), najboljeg poznavaoca nešeg balkanskog poluostrva, koji kaže: Srbija mora postati vojni logor! Imate militarizaciju Srbije. Protiv koje su socijaldemokrati i retki liberalnu duhovi. Ne možete razvijati zemlju i – ratovati. Mislim da je Ćosić velika, ozbiljna tema. Neko možda misli da je svako ko njega na neki način opservira i proučava njegov neprijatelj. To nije tačno i drugo, on ima tu svest o sebi; Kaže u svojim Piščevim zapisima – po mom imenu će se određivati XX vek. Znači, on ima samosvest o svojoj ulozi. Treba čitai njegove dogovore i razgovore sa patrijarhom Pavlom. Na kraju, kad su se Milošević i oni podelili, oni su zasedali u Patrijaršiji a još je rat trajao. Ćosić je važna figura za ruski javni prostor i to je staro. U mađarskim događajima 1956. godine ruski ambasador šalje tenk da ga izvuče iz tog krvavog haosa a ovde ga čeka avion i pravo iz aviona ide na sednicu Politbiroa da referiše. Kažu mu, nemoj izlaziti, sedi i odmah napiši feljton. To je uloga koja je građena i on za tu ulogu u jednom periodu ima i Titovu podršku. To je ta centralizovana država i iz Piščevih zapisa se vidi da Tito računa s njim, u krizama on njega zove mimo procedure, kaže mu: Mislim da ti treba da preuzmeš srpsku partiju, što je teže da delujete kao pisac i ideolog. Znači to su jako složene stvari koje se beskrajno uprošćavaju. On je imao to osećanje misije Srbije i to objašnjava njegovo trajanje, jer ta misija traje“.

Preteklo je nešto i za drugi put.

Dakle, Ratko Mladić je sada i na zidu Akademije. Izuzumajući sadašnjeg predsednika Vladimira Kostića većina njenih članova odobravala je njegove zločinačke pohode.

Došao je, međ’ raju.