Владимир Петковић: СВЕ ШТО ТРЕБА ДА ЗНАТЕ О УКРАЈИНИ

Autor/ica 👤tačno.net 3.3.2014. u 13:16

Povezani članci

Пише: Владимир Петковић

Не знам колико је нашим грађанима, будући измученим од свега, јасно шта се то заправо дешава у Украјини – земљи која је не само близу него и у којој живи становништо искуствено веома слично нама на просторима бивше Југославије. Можда се, онима међу нама који већ немо постматрају и ситуацију у властитој земљи, чини претераним интересовање за Украјину. Али ни најмање није тако.

ОСНОВНЕ ЧИЊЕЊНИЦЕ

Украјина је пре свега територијално највећа европска земља. А апсолутно прва у свету по количини обрадиве земље високог квалитета. Поређења ради, и Русија и САД са свом својом величином имају отприлике сличну количину високообрадивих ораница. Кина, нпр. са својих 1,3 милијарде становника нема ни једу петину такве земље! Осим тога, на истоку Украјине је смештен један од највећих индустријских реона у свету, тзв. Донбас (Донски индустријски басен). То је био центар војне индустрије, металургије и машиноградње бившег СССР-а. Са Донбасом се у свету може поредити само Рурска област у Немачкој и индустријска
област Токио-Јокохама у Јапану.
У стратешком и геополитичком смислу, Украјина се налази у тзв. “срцу геостратешког центра света”. Осим ове географске истине, битно је напоменути да Русија са наклоњеном Украјином представља светску суперсилу. Без ње – Еуроазијску регионалну силу. Европа са Украјином има за трећину увећане природне ресурсе. Без ње је много зависнија од увоза. Кроз Украјину пролазе сви најважнији нафтоводи и гасоводи из Русије ка европским земљама, па и нама. Ко господари кримском луком Севастопољ, а тренутно је то руска морнарица, господари црноморским и каспијским басеном. А тај басен је уз Персијски залив
највећи произвођач нафте у свету.
Украјинци, иако их паушално можемо доживети једном нацијом, нису то. Али нису ни разнородни као нпр. ми у бившој Југославији. Пре него се објасни природа њиховог идентитета важно је напоменути неколико чињеница…
Украјинци живе катастрофално лоше. За просечног грађанина Србије можда звучи невероватно, али они статистички живе три пута лошије од нас?! Са свим богатствима које поседују. Тајкунизација земље је далеко драматичнија него код нас, те и и социјалне разлике неупоредиво израженије. Ипак, наслеђено из совјетског периода, систем социјалне заштите, образовања и медицинске неге је на завидном нивоу. Украјинци су најобразованији народ Европе. Сиромаштво је свеопште, а будућност нације неизвесна због енормног пада броја становника због малог природног прираштаја. Још драматичније него у Србији, већина руралних подручја су испражњена од становништва, а преко 85% становника живи у градовима.

ВЕРСКИ ИДЕНТИТЕТ

Он заправо ствара срж украјинских подела и нерећа. Важно је напоменути да је на територији Украјине настала Русија, под именом Кијевска Рус, а њен кнез Владимир је примио православно хришћанство што је затим постала окосница руског идентитета.Тек вековима касније, седиште Русије се сели у Новогород, па у Москву, па у Санкт Петерсбург, те поново у Москву. Православље је дакле, дубоко
укорењено у Украјини већ хиљаду година.
Током векова, кроз освајања Монгола, католичке Пољске, Литваније и Шведске, те касније Аустрије, један део Украјинаца је био изван граница Царске Русије. Ради се, наравно о крајњем западу земље. Последично, један број Украјинаца је био принуђен да прихвати унију са Папом у Риму, те је створена тзв. Гркокатоличка или Унијатска Црква, која има православне обреде, а признаје Папу као врховног поглавара свих хришћана. Међу Украјинцима правих римокатолика нема. То је једна од заблуда. Е, сада на један мали тренутак треба међу овим Унијатима разликовати две групе; мању која себе назива Русинима или Рутенима,
који живе у карпатским областима, а има их и код нас у Војводини, те много већег броја који се сматрају Украјинцима. Ови други живе у читавој Галицији са седиштем у Лавову, иначе центром украјинског национализма. Свеукупно, ових гркокатолика међу украјинцима има свега око 4 милиона или око 8%.
Када је ствар међу православним становништвом, ситуација је далеко замршенија. Но да за сада говоримо само о оном делу становништва које себе сматра Украјинцима. Међу њима има три скупине;
Прва скупина представља вернике Украјинске православне цркве која је део Москoвске патријаршије (дакле Руске Православне Цркве). Ова црква је најстарија и поседује већину верских објеката у земљи и то широм земље. То је једина призната православна црква. Њених верника има око 9 милиона,само међу Украјинцима. Богослужбени језик је руски и старословенски.
Другу групу представља непризната Украјинска Православна црква Кијевске Патријаршије, настала 1995. након распада СССР-а и проглашења независности Украјине. Она има око 17 милиона верника углавном у Западном и централном делу земље. Богослужбени језик је Украјински.
Трећи део представља Аутокефална Украјинска Православна Црква на западу земље, такође непризната, настала као одговор на комунистичку револуцију 1919. Њених је верника око 4 милиона. Овде је наравно, битно споменути и око 9 милиона етничких Руса који cу сви верници Московске патријаршије.
Мањи део Украјинског становништав су јеверејске, римокатоличке (Пољаци) и протестантске (Словаци и Мађари) религије. Постоји и мањи број муслимана.

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

Не мање од верског, замршеност постоји и у националном идентитету.
За почетак, треба рећи да се украјинска нација стварала нераскидиво са руском. Реч украјинац, као што можете и претпотавити, у руском језику представља некога ко живи у крају Империје. Еквивалентно нашем појму “Крајишник”. Такође, до комунистичке револуције 1917, руски народ се делио на три групације; Великорусе (данашње Русе), Малорусе (данашње Украјинце) и Белорусе који и данас користе тај назив. Током периода СССР усвојен је термин
Украјинац, који добија статус равноправне нације. Украјински језик почиње тада да се кодификује, мада су постојали и ранији покушаји украјинских националиста.

ГЕНОЦИД НАД УКРАЈИНЦИМА У ВРЕМЕ СТАЉИНА

Овде, тек почињу тешко разумљиви догађаји. Формално, у време СССР-а Украјинци су добили више него икада. Истовремено, у реалности, Стаљинов режим је над њима извршио највећи геноцид у историји Европе. Необавештени уобичајно мисле да је најмасовнији такав злочин извршен над јеврејима у Холокаусту током нацистичке Немачке, када је их убијено 6 милиона. Међутим, током провођења колективизације села, совјетски режим је током 1932-1933 вештачки изазвао глад међу сељацима Украјине и Поволожја, насилно им одузимајући сву храну. У те две године умрло је преко 7.3 милиона Украјинаца (поређења ради, Србија у данашњим границама је тада имала 5.8 милиона становника). Тај геноцид назван је ГЛАДОМОР и као геноцид је окарактерисан у
Украјинском парламенту, Савету Европе и у Уједињеним нацијама. Спроводиле су га Украјинске совјетске власти под патронатом комунистичке Москве.
Највећи, апсурд је да је Гладомором искључиво погођено становништво централне и источне Украјине, а да данашњи националистички настројен запад Украјине није погођен. Он је тада био у саставу Пољске и Чехословачке, а не СССР-а.
Гладомор је дубоко укорењен у свест Украјинаца као и нацистичка окупација која је однела око 7 милиона живота, укључујући ту и милион и по Јевреја.

МЕЂУТИМ…

Истовремено са геноцидом, тече дерусификација Украјине. Насилно измештање сељака у градове, створиће од њих, уместо руских духовних центара – украјинске. Типичан пример је Кијев. У њему је у време царске Русије било 69% Руса, 32% Јевреја који у говорили руски, и занемарљив број Украјинаца. У време Стаљина, Украјинци постају већина.

ПЕРИОД ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Преживевши Гладомор и остале репресалије, многи Украјинци су Хитлерове трупе дочекали као оcлободиоце. Стаљин касније неће пропустити прилику да се освети за то. Какогод, у овом периоду створена је моћна пронацистичка “Влада” Украјине, која је осим мржње према Русима и СССР-у још већу нетолеранцију показивала према домаћим Јеврејима. Тако је можда и већи број њих страдао од украјинских комшија него од нацистичке руке. Познато је да украјински Јевреји нису страдали у логорима него у масовним егзекуцијама које су спроводили Немци и Украјински колаборационисти. Типичан пример је Бабиј Јар,
поред Кијева када су за два дана пострељани сви кијевски Јевреји. Њих око 35.000. Истовремено, велики број помоћног особља у нацистичким логорима смрти били су Украјинци. Не треба посебно напомињати, да се у свим овим догађајима предоминантно ради о западним Украјинцима.
Ипак, огромна већина Украјинског становништва, трпела је под нацизмом и заједно са осталим народима СССР-а учествовала у сламању Хитлерове Немачке.

НАКОН ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Опустошена, десеткована и помало кажњавана због пронацистичких делова друштва, Украјина је кроз освајања СССР-а, увећана за свој западни део. Истовремено, 1960 јој је мимо сваке логике додељено потпуно руско полуострво Крим. Она је тако, територијално награђена, формирала своје данашње границе.
Међутим, будући у саставу суперсиле са доминантном руском културом, науком и свим другим у комунистичком друштву, које нацију није сматрало превише битном, током овог периода створена је нека врста поновне русификације. Пре би се могло рећи совјетизације. Слично американизацији целог света. Тако, су на крају постојања СССР-а сви универзитети, телевизија и јавне установе добровољно користиле скоро искључиво руски језик.
На истоку земље је већ формирани Донски индустријски басен добијао још моћнију форму најзначајнијег центра индустрије у читавом Совјетском савезу. Можда и у свету тог времена. Запад земље је, међутим, стагнирао и до данас остао крајње сиромашан.

НАКОН РАСПАДА СССР-А

Распадом совјетске империје, Украјина је први пут у историји постала независна држава. Нимало хомогена, као што је објашњено, није никакво чудо, што се у периоду транзиције, изродило много супротности.
Источни део земље, са разијеном индустријом те јужни, црноморски са лукама и туризмом задржали су виши животни стандард. Централни и западни део земље, изузимајући главни град, живи у крајњој беди.
Једном невидљивом линијом издељена, буквално по половини, земља живи два паралелна живота. Русофилски и Украјински. Например, источном граду Доњецку или јужном, Севастопољу, преко 90% становника говори руски, гласа за проруске странке, ослоњено је привредно и образовно на Русију. Насупрот томе, западни град Лавов, престоница некадашње Аустријске Галиције, живи потпуно други живот. Тамо 95% становника подржава украјинске десничаре, говори искључиво украјински језик и сања европски сан.
Глвни град Кијев, на несрећу једних, а срећу других, налази се у зони прозападног дела земље, док је главна економска снага и моћ сконцентрисана на истоку. Број становника је подједнак у оба дела, док су политичка опредељења грађана отприлике у размери 55% : 45% у корист проруског дела становништва.
И у једном и у другом делу новопечени милијардери одлучују о судбинама маса. Разлика је само у томе што су ови источни милијардери још богатији. Правна држава никада није успостављена а корупција је начин живота. У томе се, једино, два дела земље уопште не разликују.

ЈЕЗИК

Данас, Украјинци чине око 77% становништва а Руси око 18%. Осталих је 5%. Међутим када је реч о матерњем језику, тек 62 посто становника је навело украјински као свој матерњи. 35 одсто њих наводи руски. То је официјелна статистика. Међутим када становнике Украјине питате који језик говоре у кући и на ком језику прате медије, читају књиге, ситуација је обрнута! 67% становника користи руски језик у кући. У јавној комуникацији, у образовању, у медијима руски је предоминантан. Само није службени. У кореспонденцији са државним органима морате користити украјински. Ствари су доведене до апсурда. Два од три украјинска председника и готово сви премијери ни не знају украјински језик?! Чак су им и предизборна обећања била да ће се потрудити да га науче. Лидери националистичког запада, наравно говоре украјински, али да би их сви бирачи разумели често се обраћају на перфектном руском језику… Руски, дакле, јесте универзални језик у Украјини, који сви разумеју и којим се служе. Али је западњацима неприхватљиво да га неко предложи за други службени језик.
Ипак, све је већи број људи који користе украјински језик, а његова употреба се кроз систем образовања значајно промовише, а становници подстичу (понекада и недобровољно) да га користе.

ДАНАС

Иако тако дубоко подељена на две половине, све до ове године Украјина је живела у одложеном конфликту. Он је понекада ескалирао, али никада не толико да дође до пуцања јединства земље. То се пре свега дешавало захваљујући економским интересима олигарха са обе стране.
Међутим, када је сада пред Украјинце постављено алтернативно судбинско питање, да ли ће бити у утицајној сфери запада, или обновљене Русије, не постоји тај кохезиони фактор, који би их могао ујединити око ове дилеме. Крупан бизнис и олигархија то свакако нису, а све остале друштвене институције су јасно подељене и искључиве у погледу овог питања. Једни су за једне, други за друге.
Свака украјинска власт је до сада одржавала ово стање одложеног конфликта, јер како би која долазила, ниједна није имала снаге да наметне свој утицај у оном другом делу земље. Реално, није ни могла. Клерофашистима из Лавова, на западу, нико на овој планети неће моћи да наметне суживот у заједници са Русијом. Истовремено, становништву југа и истока не пада на памет да буду отргнути од матице Русије. И једни и други, као што видимо, су спремни да то своје опредељење бране до краја. Када се одступи од евроинтеграција експлодира једна половина, а у случају антируског курса, друга половина земље.
Чини се, да ће јединственом, Украјину пре одржати хладне и срачунате главе у Вашингтону и Москви, него усијане у Лавову и Кијеву, или сутра у Харкову. Ипак много цевовода и петродолара пролази са истока на запад, да би се тај пут угрозио.
Али, уколико конфликт у овом интензитету буде дуготрајан, обе спољне силе ће, хтеле-нехтеле, почети искључивим мерама да подржавају свој део Украјине и своје интересе. У том случају нека је и њима, а и свима нама Бог у помоћи…

Владимир Петковић