Tomislav Marković: Prezir prema Bajdenu kao prezir prema činjenicama o zločinačkoj prošlosti

Izdvajamo

• Teško je reći šta poklonici ratnih zločina i velikosrpske ideologije najviše mrze kod Bajdena. To što ih je prozreo na samom početku, videvši da nije nikakav građanski rat u pitanju, već notorni pokolj civila koji sprovode Miloševićevi bosanski sateliti. Ili to što je stvari nazivao pravim imenom: srpska agresija, ratni zločini, masovna silovanja, genocid. Ili to što ga je Miloševićev zlikovački pohod podsećao na nacističke zločine iz Drugog svetskog rata, a konc-logori iz okoline Prijedora na nacističke logore smrti. Ili to što se zalagao za vojnu intervenciju protiv zločinačke armade i ukidanje embarga na uvoz oružja.

Povezani članci

• Hrvatska: Prosvjed radnika “3. maja” iz Rijeke pred Ministarstvom gospodarstva
• BH novinari predstavili listu bh. ekspertica
• Preči put
• Počinje 29. BDŽF
• K.
• Podnesena disciplinska tužba sa zahtjevom za suspenziju Gorana Salihovića

Razloga za umereni optimizam imaju i svi oni koji se suprotstavljaju zločinačkoj ideologiji, poricanju i zaboravu, svi oni koji znaju da je suočavanje s prošlošću jedini izlaz za ovo propalo društvo, ogrezlo u mržnju, šovinizam, metanisanje masovnim ubicama i klanjanje svetonazoru koji je doveo do užasa i zločina. Osvežilo u Americi. Nešto od te svežine preti da se prelije i u našu ustajalu balkansku krčmu, pa nije ni čudo što su se razna bića koja borave po mračnim ćoškovima ovoliko uznemirila. 

Piše: Tomislav Marković

Tuga sa proplamsajima očaja, neverica praćena izlivima sete, neutešni nespokoj, jad garniran čemerom, gorčina pečala, žal čamotinje i još nekoliko osećanja od istog brašna zavladali su vaskolikim srpstvom povodom pobede Džoa Bajdena na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama. Najprpošniji članovi ožalošćene porodice kojima je nada dublja od strepnje još uvek se uzdaju u Trampove natprirodne sposobnosti, negujući verovanje da njihov omiljeni stanar Bele kuće neće morati da menja adresu.

Neki su još u drugoj fazi žalovanja, trajno nastanjeni u besu i ogorčenju, poput Nebojše Medojevića koji je obznanio javnosti da su „Bajdenove komunjare pokušale državni udar glasanjem pismom“, te da su „uhvaćeni na delu”, a nigde na vidiku senatora Makartija i njegovih lovaca na crvene veštice da nam se nađu kad su najpotrebniji. Ni Milorad Dodik ne gubi nadu, on je rekao da nema nameru da čestita Bajdenu dok pobedu ne proglase zvanični državni organi, u njegovim rečima odjekuje Koštuničin znameniti legalizam.

Najveća je žalost za Trampom

Za Dodika je Bajden inače “običan srbomrzac”, a to je kvalifikacija koju novoizabranom predsedniku SAD-a već godinama pripisuje srpska nacionalistička inteligencija. Za razliku od ovih negatora realnosti, Aleksandru Vučiću je stiglo do mozga da je Bajden pobedio, što je u dubinama duše predsednika Srbije izazvalo napad žuči koju je pre neko veče obilato bljuvao na novinare i gledaoce koji su se neoprezno zatekli ispred TV ekrana, urlajući kao ranjena zver, uz obaveznu dozu srpskog inata – neće on odmah da čestita pobedniku, neće da bude u prvih 50 čestitara, tih odvratnih udvorica, ulizica, poltrona i dupeuvlakača. Vučić je ponosan čovek, a Srbija se saginjati neće pred belosvetskim moćnicima, niko ne može da ponižava Srbiju, što smo nedavno mogli da vidimo kad je predsednik Srbije u Beloj kući sedeo u nekoj predškolskoj stoličici ispred Donalda Trampa, uprepodobljen kao nestašno đače kad ga pošalju kod direktora škole da popije ukor pred isključenje.

Na kraju je Vučić ipak poslao čestitku Bajdenu u kojoj, između ostalog, stoji: „Nadam se nastavku dobre saradnje sa Vama kakvu smo imali i sa Donaldom Trampom, na čemu sam mu veoma zahvalan“. Tja, moglo je i gore, mada je teško zamisliti kako. Što bi rekla lirska narodna pesma: „Najveća je žalost za Trampom“. Vučićevi tabloidi nisu sledili malodušnost svog šefa, oni i dalje istrajavaju u odbrani Trampa, bulazne o SAD-u kao banana republici, o izbornoj prevari, o krađi glasova, o mrtvima koji su glasali i sličnim lažipričama iz domaće povesti, samo primenjenim na Ameriku.

Bajden na meti nacionalističke javnosti

Paralelno sa kricima očajnika, diljem javne scene odapinju se otrovne strele put Bajdena. O njemu se piše da je srbomorzac, da se ponosi antisrpskom politikom iz devedesetih, o tome da je poznat po antisrpskim izjavama, stavlja mu se na teret da je bio dokazani prijatelj BiH (a to je ogroman krimen u očima srpskih nacionalista), da je prijatelj Albanaca (za nacionaliste je to zločin nad zločinima), da je „direktno odgovoran za antisrpsku propagandu i kreiranje ratova protiv Srba na prostoru bivše Jugoslavije”, i tako dalje, i sve u tom stilu.

Pretežno nacionalistička javnost prema Bajdenu iskazuje neskriveni prezir i mržnju. Taj prezir i mržnja su specifične vrste, ista osećanja ispoljava dželat prema onome ko je stao na stranu njegove žrtve. Ili ubica prema svedoku njegovog zločina. To je ono što se Bajdenu stavlja na teret – on nije bio neutralni posmatrač srpske agresije, ratnih zločina i genocida, nije govorio „svi su oni isti“ kao mnoge zapadne diplomate, već je jasno video šta se događalo u bivšoj Jugoslaviji, stao je na stranu žrtava i nastojao iz sve snage da im pomogne.

Svakome ko se o užasnim događajima iz devedesetih obaveštavao iz bilo kojih izvora koji ne spadaju u Miloševićevu ratnohuškačku propagandu, teško da bilo šta u Bajdenovim aktivnostima i izjavama može da bude problematično. Naprotiv, može samo da mu bude žao što nadležni nisu ranije imali sluha za Bajdenova upozorenja, mnogi bi zločini bili osujećeni, brojni životi bi bili spaseni. U izveštaju „Odupiranje agresiji. Milošević, bosanska republika i savjest Zapada” koji je pisao početkom 1993. godine, nakon boravka na Balkanu, Bajden je upozorio da bi jedan mali grad u istočnoj Bosni, Srebrenica, mogao da postane Gernika našeg doba.

Bajden na strani žrtava

Šta je sporno u Bajdenovoj konstataciji: „U BiH nije bio građanski rat, već planirani genocid”? Ili u njegovom predviđanju: „Ako ne budu spriječeni, Milošević i njegovi srpski poslušnici u Prištini započeće čišćenje Kosova protjerivanjem kosovskih Albanaca u Makedoniju i Albaniju”. Možda je sporno što se ostvarilo? Pretpostavljam da su nacionalisti kivni i zbog ovog preciznog utvrđivanja stanja stvari u izveštaju: „Na Balkanu se dobro naoružana srpska vojska bori protiv jedva naoružanih Hrvata i bosanskih Muslimana, kojima Zapad dodatno otežava odbranu perverznim embargom na oružje. To mora da se promijeni”.

Srpskim nacionalistima koji se klanjaju Miloševiću, Karadžiću, Mladiću i ostalim masovnim ubicama verovatno ne prijaju ni ove rečenice iz Bajdenovog izveštaja, koje logično proističu iz prethodnog navoda: „Sjedinjene Države moraju voditi Zapad u odlučnom odgovoru na srpsku agresiju, počev od vazdušnih udara na srpsku artiljeriju širom BiH i na jedinice Jugoslovenske narodne armije u Srbiji koje su bile umiješane u ovaj međunarodni zločin. Zapadne snage trebale bi da unište svaki most preko Drine preko kojeg srpske vlasti nastavljaju da snabdijevaju bosanske Srbe”.

Biće da ih žulja i Bajdenov govor pred Senatom 1995. godine u kojem je, između ostalog, rekao: „Govorio sam, i nijesam bio jedini u međunarodnoj zajednici, da treba ukinuti embargo bosanskoj Vladi i odobriti upotrebu vazdušnih snaga da bi se okončali genocidni poduhvati. Ali mnogi su u SAD, u Francuskoj u Velikoj Britaniji govorili da su svi na Balkanu isti, da su oni takvi četiri vijeka i da treba da stojimo po strani. To nije bilo ni istorijski tačno, a nije bilo tačno ni u tom času: odluke o etničkom čišćenju donijele su vođe bosanskih Srba i Milošević u Beogradu i sprovodili su ih u djelo. Mi smo bili, Evropa je bila slijepa. Tada je napravljena velika istorijska greška”.

Moralni sunovrat u deveti krug etičkog pakla

Teško je reći šta poklonici ratnih zločina i velikosrpske ideologije najviše mrze kod Bajdena. To što ih je prozreo na samom početku, videvši da nije nikakav građanski rat u pitanju, već notorni pokolj civila koji sprovode Miloševićevi bosanski sateliti. Ili to što je stvari nazivao pravim imenom: srpska agresija, ratni zločini, masovna silovanja, genocid. Ili to što ga je Miloševićev zlikovački pohod podsećao na nacističke zločine iz Drugog svetskog rata, a konc-logori iz okoline Prijedora na nacističke logore smrti. Ili to što se zalagao za vojnu intervenciju protiv zločinačke armade i ukidanje embarga na uvoz oružja.

Prema propagandnim mantrama koje već decenijama produkuju intelektualna naci elita, crkveni službenici đavola, medijski huškači, politički besprizornici – ništa se od ovoga nije desilo. Nije bilo agresije na Bosnu, u Srebrenici nije izvršen genocid, nisu postojali logori, nije bilo masovnih silovanja, bele trake su izmišljotina, opsada Sarajeva takođe – za naše vrle nacionalne pregaoce sve je to samo antisrpska propaganda. A ako nešto od zločina i priznaju, odmah kreće čuveno pitanje: “A šta su tek oni nama radili?” Potom sledi kuknjava, autoviktimizacija i opravdavanje najstrašnijih zlodela osvetom.

Iz perspektive njihovog moralnog sunovrata u deveti krug etičkog pakla, sasvim je normalno da srpske snage vrše pokolje nad civilima, da satiru sela i gradove, da etnički čiste čitava područja, da ubijaju ljude i trpaju ih u hladnjače i masovne grobnice, da snajperišu decu, da napadaju nenaoružane ili jedva naoružane ljude. Ali, kad neko žrtvama dostavlja oružje kako bi se branile od agresije, ili kad izvrši vojnu intervenciju nad zločinačkom agresorskom vojskom – onda je to skandal, apokalipsa, propast međunarodnog poretka, nepravda, mržnja prema srpskom narodu i pročaja.

Zločinački prezir prema činjenicama, realnosti i gorkoj istini

Strategiju autoviktimizacije jasno je video i Džo Bajden, zato je nakon rata na Kosovu poslao jednu od najbitnijih poruka: “Dok srpski narod ne bude pogledao sebe u lice i razumeo šta su njegovi lideri uradili, i u šta su njih ubedili, srpski narod neće moći da se otrgne od ideje da su žrtve, od ideje koju svi političari koriste i kojom manipulišu. Vrednost Nirnberškog suđenja nije bila da kazni, već da pokaže i učini da Nemci pogledaju sebe u oči, i da im ne dozvoli da racionalizuju, kao u Prvom svetskom ratu, da su oni bili žrtve”.

Mržnja većeg dela srpske javnosti prema Bajdenu samo je još jedan oblik poricanja prošlosti, još jedno ispoljavanje zločinačkog prezira prema činjenicama, realnosti i gorkoj istini. A to poricanje dolazi upravo otuda što srpsko društvo nije poslušalo Bajdenov savet i nije se pogledalo u oči, nije se suočilo sa sopstvenim zlom, niti je smoglo snage da se distancira od velikosrpske ideologije koja je i dalje živa i vrlo prisutna. A kako bi i uspelo u tome kad pozicije moći i vlasti već decenijama drže upravo oni koji su učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu? Jedino je Zoran Đinđić pokušao da demontira tu mnogokraku hobotnicu zla, zbog toga ga je ta zlikovačka mašinerija i streljala, pod političkim pokroviteljstvom onih koji su sa ubicama delili isti svetonazor.

Osvežilo u Americi

Nije lako srpskim nacionalistima, poteklim iz mračnog Miloševićevog doba razobručenog zla. Nije baš prijatno kad na čelu najmoćnije zemlje sveta stoji svedok i protivnik tvojih nepočinstava, svedok koji dobro zna šta si radio. Taman su se nacionalističke snage ponovo razmahale i krenule u izgradnju srpskog sveta, iza kog se krije nikad prežaljena Velika Srbija – kad Tramp pade, a na njegovo mesto dolazi političar koji se najistrajnije borio protiv velikosrpske nacionalističke bande i njenih zločina.

Kao što reče Senad Pećanin u emisiji “Drugačija radio veza” na Radiju AntenaM: “Promjena u Bijeloj kući je nagovještaj promjene u kojoj će u paramparčad otići, prije svega svi projekti Srpskog sveta, što je eufemizam za projekat ‘Velike Srbije’. Stoga, svi oni koji svoje nade vežu za budućnost EU i NATO, imaju razloga za optimizam”.

A razloga za umereni optimizam imaju i svi oni koji se suprotstavljaju zločinačkoj ideologiji, poricanju i zaboravu, svi oni koji znaju da je suočavanje s prošlošću jedini izlaz za ovo propalo društvo, ogrezlo u mržnju, šovinizam, metanisanje masovnim ubicama i klanjanje svetonazoru koji je doveo do užasa i zločina. Osvežilo u Americi. Nešto od te svežine preti da se prelije i u našu ustajalu balkansku krčmu, pa nije ni čudo što su se razna bića koja borave po mračnim ćoškovima ovoliko uznemirila.