Srpski svet je „original falsifikata“ Ruskog sveta

Povezani članci

• Vedrana Rudan: Zašto počivaš u miru, ubojico?
• Zvonimir Nikolić: Neću dopustiti da me Čović protjera iz mog Sarajeva
• Boris Dežulović: Tajna pisma iz Srbije
• Različitosti čine Zlaticin i Muhamedov život bogatijim
• Jesu li ljudi glupi?
• OFICIR I DŽENTLMEN – KOČA POPOVIĆ

foto: Nada Marinković

Njegova knjiga “Smeh pod vešalima”, objavljena u Beogradu, Prištini (na albanskom jeziku) i Zagrebu, progovara o strašnim zločinima srpskih vojnih, policijskih i paravojnih jedinica na Kosovu s kraja devedesetih. I drugim temama u kontekstu NATO intervencije u Srbiji. Sjajni gemišt istoriografije, autobiografskih spisa, političkog trilera i proznih zapisa – koji se, zaista nije fraza, čita u dahu – ima za cilj, veli autor, da saopšti istinu koja na ovim područjima nikada nije bila popularna.

Svako ko je živeo u Srbiji devedesetih, u doba manjeg ili većeg medijskog mraka, sa radošću pamti njegov glas, koji je dopirao sa Radija Slobodna Evropa. Bio je šef beogradskog dopisništva ovog medija i glas razuma u onim najgorim vremenima kada se činilo da su svi, ali baš poludeli. Pripada onoj ne baš velikoj, ali ne baš ni preterano maloj grupi beogradskih novinara i intelektualaca koji su se devedesetih oštro suprotstavljali nacionalističkom orgijanju, ratovima i zločinima.

Osim na RSE-u, Radovanović je svojevremeno radio i u Radio Beogradu, a potom i na TV 5, TV Avali, bio je dopisnik i kolumnista WDR-a, Deutsche Wellea, NRTV Studio 99, Al Jazeere… Jedan je od osnivača i urednika nezavisnog dnevnog lista “Danas”. Autor je nekoliko dramskih komada (“Original falsifikata”, “Leptirov san”, “Kosovski tribali” i “Mit o pobedi”). Razgovor počinjemo o aktuelnim dešavanjima na Kosovu, a on “kosovsku krizu” temeljito prati i analizira od samih njenih početaka, evo već četrdeset godina.

Razgovarao: Nedim Sejdinović

Ponovo se zaoštrila kriza na Kosovu, i ponovo se, pre svega iz Beograda, zveckalo oružjem. Predstavnici kosovskih Srba odlučili su da napuste kosovske institucije, pa su se u njih vratili. S obzirom da se kriza na Kosovu produkuje s vremena na vreme, već godinama, da li smatrate da je i ova iskorišćena pre svega za unutrašnjopolitička pitanja Srbije?

Pre bih rekao da je ovo najnovije „zaoštravanje“ neka vrsta peripetije u, sada već višegodišnjoj i sve više dosadnoj seriji odnosa srpskih i kosovskih vlasti. Evo, pre našeg razgovora saznajem i ja da su se u skupštini Kosova, ili, da budem precizan – u Skupštini Republike Kosovo – pojavili neki novi, rezervni srpski poslanici umesto onih desetoro koji su skupštinu napustili. I ovi novi su, kao i njihovi prethodnici, položili zakletve vernosti suverenoj kosovskoj državi, te se otužna srpsko-kosovska sapunica nastavlja, doduše u sve težim uslovima za dalju realizaciju. Glavni scenarista i reditelj u Beogradu, šizofreni megaloman koji bi ujedno da igra sve uloge, nudi sve gore i gore zaplete, pa su profesionalci iz Berlina, Pariza, Brisela i Vašingtona već napisali svoj kraj serije koji bi se mogao realizovati u naredne dve-tri sedmice.

U kojoj meri je premijer Aljbin Kurti u pravu kada kaže da bi autonomija Srba na Kosovu (tzv. Zajednica srpskih opština) vodila do stvaranja druge Republike Srpske u regionu, odnosno entiteta koji bi, kao ovaj u BiH, bio korišćen za političku destabilizaciju i promociju interesa Srbije, kao deo famoznog “srpskog sveta”? Podsećamo da Beograd neprestano poteže pitanje ZSO kao neostvareno obećanje Prištine. Da li se i ZSO pojaviti na kraju serije?

Kosovski premijer je više nego u pravu kada u toj nedefinisanoj tvorevini zvanoj Zajednica srpskih opština vidi opasnost ponavljanja bosanskih loših iskustava sa entitetom Republika Srpska. Mislim da mu „pisci kraja“ iz EU i Vašingtona moraju ponuditi dovoljno dokaza i još više kompenzacija da pomenuta ZSO, koja bi postojala u okviru kosovskog pravnog sistema, nikako neće biti još jedna Republika Srpska, ali je mora biti. Mislim da bi to mogao biti nekakav pravno sklepani provizorijum, koji bi Aleksandar Vučić, uz kompenzacije koje mu obećavaju, predstavio „svekolikom srbstvu“ kao još jednu svoju veliku pobedu u neprekidnoj borbi za ostvarivanje ciljeva i ideala „srpskog sveta“.

A šta uopšte mislite o “srpskom svetu”, da li je u pitanju modifikovani oblik “Velike Srbije”? I kakva je uloga Rusije u celoj toj priči?

„Srpski svet“ je „original falsifikata“ „Ruskog sveta“, copy-paste iz alhemičarske radionice premudrog Aleksandra Dugina, koji već uživa u krvi i čarima Trećeg svetskog rata i „eksperata“ iz FSB-a, tajne ruske službe. Ne, „Srpski svet“ nije alternativa za „Veliku Srbiju“, ma šta bulaznili njegovi balkanski propagatori – Vulin, Šešelj, Dodik, srpski nacoši u Crnoj Gori i pravoslavni klero-nacionalisti od patrijarha Porfirija pa naniže. Skromni kakvi jesu, i kako im “veliki brat” iz Kremlja zapoveda, oni se zadovoljavaju da nakon njegove osvete nad NATO-om u Ukrajini i pobede protiv „kolektivnog zapada“ – budu ponosni graničari i branioci „Ruskog sveta“, pod korisničkim imenom „Srpski svet“, a unutar svekolikog novog, pravoslavnog Evro-azijskog carstva ostvarenog po uputama Putinovog gurua Dugina. Doduše, sada im Ukrajinci ruše snove svojim pobedama i odbijanjem da sa ruskim imperijalistima pregovaraju, ali nadaju se ovi ruski dobrovoljci na isturenim balkanskim pozicijama – ima Vladimir Vladimirovič neki tajni plan i ne bi se on tek tako kurvinski povlačio iz Harkova, Hersona… i ko zna koliko još tek „oslobođenih i denacifikovanih“ ukrajinskih gradova.

Da li će eventualni potpuni ruski krah u Ukrajini dovesti do smanjenja uticaja Putina u Srbiji i regionu?

Ruski krah u Ukrajini – u koji ja ne sumnjam, naprotiv, mislim da se već odvija – van svake dvojbe će dovesti i do pada Putinovog uticaja i sveg tog indukovanog a iracionalnog rusko-pravoslavnog ludila među Srbima na Balkanu i Crnogorcima pravoslavno-ruske orijentacije. Indikator takvih tendencija meni su i najnovije masovne demonstracije građana u Crnoj Gori, posebno u Podgorici, što bi se uskoro moglo dešavati i u Srbiji, ali sa donekle drugačijim povodima – ekološkim, socijalnim, urbanističkim… Putin i njegova kamarila su sve više ugroženi, ma kako to ne izgledalo tako, i sama ta činjenica postavlja pitanje svakakvih rizika i cene ruskog kraha i u Rusiji i u međunarodnim okvirima. U tom kontekstu, Aleksandru Vučiću ni malo nije lako, a sam je znao da se rado hvali kako ga na Zapadu zovu – Mali Putin. Znajući ga kao beskrupuloznog i bizarnog slabića, kao veliku kukavicu, mislim da sve češće povlači iracionalne i infantilne poteze u panici da će proći kao njegov idol u Kremlju, ili da će ga idol, ako i ne ode, prepustiti svojim „vernicima“ u Srbiji.

Vučić već deceniju i više dobija i podršku sa zapada, zahvaljujući obećanjima da će se problem Kosova rešiti, pa čak i poboljšati regionalni odnosi. Sada smo se vratili, neki tvrde, na početak, u neku vrstu devedesetih. U Srbiji je ponovo na delu potpuno nacionalističko ludilo, mediji bliski vlasti šire nacionalnu mržnju, a i dalje Beograd otvoreno teži da uređuje odnose u susednim zemljama… No, i pored toga se čini da Vučić i dalje ima podršku moćnih zapadnih krugova. Da li se varam?

Mislim da postoji jedan prećutni sporazum između Vučića i briselske, i ne samo briselske birokratije, kome je posebno doprinosila Angela Merkel. Pod izgovorom važnosti mantre o regionalnoj stabilnosti, on ih laže i glumi državnika, a oni se prave da mu veruju, evo već duže od decenije. Za to vreme Mali Putin iz Srbije počinio je nebrojana dela zbog kojih bi u većini normalnih država, ne samo u Evropi, uveliko bio na robiji. Od opozicije u Srbiji i njegovih kritičara često se može čuti da je njegovo najveće zlodelo to što je uništio institucije, a ja pak smatram da je počinio nešto još strašnije, još gore: nije uništio institucije nego ih je planski i sistematski pretvorio u sopstvene sušte suprotnosti, stvorivši tako jednu vrstu antisistema uz pomoć kojeg neometano vlada…

Možda to najbolje vidimo, kao novinari, na primeru medija u Srbiji, od kojih većina predstavlja negaciju ne samo novinarskog profesionalizma već i same suštine javnog informisanja?

Tačno, on nije zabranio medije, nije ih uništio, nego ih je naterao da rade za njega tako što ili objavljuju ono što njemu odgovara, ili lažu i insinuiraju ignorišući stvarnost i činjenice. Nadalje, najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta, kako mu poltronišu pojedini bivši profesori, nije uništio ni tužilaštva, ni sudove po Srbiji, samo se postarao da na ključnim mestima u pravosuđu budu „pravi ljudi“, koji najbolje znaju protiv koga se ne dižu optužnice, a i kada se dižu – zna se kako se vode sudski postupci i ko ih vodi do zastarevanja ili do besmisla… Da ne pominjem policiju, za koju je teško utvrditi da li je čini više policajaca ili više kriminalaca. Ili, pak, institucija skupštine, u kojoj Vučićeva SNS-većina sumnjivih tipova skupljenih odasvuda urla i divlja čineći gotovo neprekidno verbalno i psihičko nasilje nad poslanicima opozicije, posebno nad ženama… Sve ovo, uz sistematsko pumpanje nacionalizma i šovinističke mržnje prema okolnim narodima, tolerisano je od EU zbog navodne stabilnosti regiona. Putinovskom imperijalističkom agresijom nad Ukrajinom globalna situacija se umnogome izmenila, pa i Mali balkanski Putin mora da izmiri „završne račune“, ne samo za Kosovo, ali taj pre svega.

Vaša knjiga “Smeh pod vešalima” izazvala je veliku pažnju u regionu, a najmanje u Srbiji. Progovorili ste o strašnim zločinima nad Albancima tokom 1998. i 1999. godine. Da li ste stekli utisak da građani Srbije nešto o tome žele da znaju ili su odlučili da i dalje ignorišu događaje koje su dovele do izdvajanja Kosova iz Srbije? Još uvek je glavni ovdašnji narativ da su Srbi – jedine žrtve na Kosovu, i ne samo na Kosovu.

Sudeći po tiražu knjige i reakcijama čitalaca na promocijama, mnogi ljudi i u Srbiji žele da saznaju istinu o zločinima koji su u njihovo ime činjeni na Kosovu, a prethodno u BiH i Hrvatskoj… O samoj knjizi je do sada objavljeno više od dvadeset kritika i analiza, i gotovo su sve pozitivne, ali je u Srbiji „Smeh pod vešalima“ u Vučićevim tabloidima, na portalima i televizijama potpuno ignorisan. Neko mi je objasnio da im je „iz centrale“ stiglo naređenje da se „to“ apsolutno „ne pita“ – a ja posvetio strane i strane njihovom „voljenom vođi“ iz vremena kada je bio Šešeljev ministar informisanja u Miloševićevoj vladi.

Ipak se ne možete žaliti da vlast ignoriše vašu knjigu. Nedavno je, naime, albansko izdanje vašeg romana srpska policija zaplenila na graničnom prelazu Končulj nedaleko od Preševa?

U julu ove godine bio sam desetak dana na Kosovu, u Prištini, Prizrenu, Đakovici – moja supruga Nada i ja bili smo gosti naših prijatelja Valjbone i Envera Petrovcija, sjajnih ljudi i umetnika, inače junaka mog romana – i bio sam zapanjen pažnjom koja mi je pridavana do te mere da su me pojedini čitaoci – a knjiga mi je na albanskom izuzetno čitana – nazvali svojim, kosovskim piscem, što smatram najlepšim priznanjem. Nedavno smo imali tribinu o knjizi u Preševu, gradu gotovo na samoj granici sa Kosovom. Kako u Preševu živi više od 90% građana Albanaca, moj izdavač “Koha” iz Prištine poslao je 50 primeraka romana da se podele prisutnima na tribini. Srpski policajci na graničnom prelazu nisu razumeli naslov na albanskom jeziku, pa su zvali „koga treba“, koji je dalje zvao „koga treba“, pa je stiglo naređenje da se sve to zapleni. Još kada su videli u papirima da knjiga na srpskom ima podnaslov “Sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu” – srpski policajci nisu su se dvoumili da je u pitanju pokušaj unošenja „neprijateljskog materijala“ u Srbiju, te su novinarimaa TV Koha oduzeli sve primerke moje knjige.

Spomenuli ste da je Vučić jedan od junaka vaše knjige. Ta priča o vašim sastancima sa njim je veoma upečatljiva. Vi ste se sa njim sastajali kao novinar i urednik “Slobodne Evrope” u periodu dok je on bio ministar informisanja i glavni “cenzor” Srbije. Kako biste danas okarakterisali ovu osobu, na osnovu vaših ličnih iskustava, ali i na osnovu njegove decenijske neprikosnovene vlasti?

Aleksandar Vučić mi danas izgleda kao neka vrsta Mefista, beskrupulozna kukavica u panici koja opstaje na vlasti zahvaljujući monstruoznom sistemu zasnovanom na strahu, korupciji i kriminalu. Delom je taj sistem nasledio od neosuđenog ratnog zločinca Miloševića, da bi ga potom još i dogradio i razradio metodama svog političkog tvorca, osuđenog ratnog zločinca Šešelja. Ali, to nije sva tajna dosadašnje „uspešne vladavine“ srpskog predsednika, jer mu je u njegovoj „misiji“ umnogome pomoglo i sedenje na više stolica, ta njegova „prodaja duše“, što u vidu bukvalne rasprodaje zemlje i resursa, što u vidu kupovine oružja i tehnologija, kako na Istoku, tako i na Zapadu. Slično kao i Veliki, i Mali se Putin preračunao i preigrao, pa ga sada „razni u crnom“ na raznim destinacijama čekaju.

Za kraj, pitanje o opoziciji u Srbiji. U kojoj meri ona nudi nekakvu političku alternativu odnosu vlasti prema Kosovu? Čini se da nema valjane odgovore na ovo pitanje, a skoro da su potpuno nestale one političke opcije koje bi bile spremne da priznaju “realnost na Kosovu”.

Sem vanparlamentarne stranke GDF – Građanski demokratski forum – u Srbiji ni jedna opoziciona stranka, ako i misli, ne sme javno da kaže da je Kosovo nezavisna država, da je to faktičko stanje – a još manje da Srbija treba da prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Sve je to logična posledica još uvek dominantnog srpskog stava i stila da je istina neprijateljska činjenica, takozvana „podmetačina“, te da je se treba kloniti i protiv nje boriti svim sredstvima, a najviše zaverom ćutanja i lažima. U tom srpskom herojskom ključu, Srbija nije izgubila rat na Kosovu i nije potpisala kapitulaciju 9. juna 1999. kod Kumanova, overenu uz to i Rezolucijom 1244 SB UN, nego je bez dozvole SB UN napadnuta od 19 zemalja Zapada i nepravedno bombardovana i razarana. Njeno Kosovo, „sveta srbska zemlja“, nije izgubljeno potpisanom kapitulacijom, nego je oteto, zbog čega sada Matija Bećković, vremešni SANU veseljak imidža Šerloka Holmsa, potpomognut sa još desetak ljutih opozicionih lidera koji su “srbskim” srcem i ruskom dušom uz svoj narod, nadahnutim Proglasom za okupljanje u odbrani Kosova i Metohije – zahtevaju da se bez odlaganja promeni kosovska politika Srbije, a Kosovo u potpunosti reintegriše u ustavno-pravni poredak Srbije. U biti, većina opozicionih stranaka, posebno tih parlamentarnih, jedva čeka da Vučić, onim što od njega traže EU i SAD, i formalno potpiše priznanje Kosova, a da oni potom navale da ga svrgavaju i grabe ka Briselu, a neki bogami i ka Moskvi.