OPERACIJA BOJAN KRIŽAJ

Izdvajamo

• „Svi znamo u kakvon se teškon i opasnon vrimenu nalazimo i da ovakva situacija nije bila još od rata. Neprijatelj, kao što znamo ne spava, a naša je dužnost da ga pripoznamo, lociramo, i da ga, kako je  reka Božinović na televiziji, držimo pod kontrolon. Ko je drugovi, pardon, susidi, naš neprijatelj?

Povezani članci

• Dvije firme u BiH nevakcinisanim radnicima zabranile rad
• Dežulović: Opća jagma i pomama za Hajdukom, budućim osvajačem Lige prvaka
• Tineke Strik: Činjenica da se Schmidt odbija uključiti u javnu raspravu dodatno potkopava legitimitet njegovih odluka
• Tomislav Jakić: Mržnja puštena iz kaveza je zvjer čiju je glad nemoguće utažiti
• Toksična mešavina nacionalizma i prava životinja u Srbiji
• Crna nedelja srpskog pravosuđa

Kad ti u osan uri navečer u jeku korona karantene neko pozvoni na vrata, sa sigurnošću možeš pretpostaviti da je to policija. Kako se društvenim mrežama već šire vijesti da policija privodi sve koji pišu kako u bolnicama nema dovoljno osoblja, te kako isti nemaju dovoljno medicinske opreme, oprezno viriš kroz špijunku ali, naravno, na stubištu je mrak. Ne vidiš ništa. Otvaram vrata na gambet i što sigurnije,  da me ne oda glas šta drće,  kažen u mrak: „Drugovi milicijoneri nećete uć bez naloga, a osin toga ja san upućen u svoja ustavna i zakonska prava i neću ništa govorit bez svog odvjetnika kojeg upravo zoven!“

Piše: Ivo Anić

Na hodniku tišina.

Jedna glava pod kirurškon maskon proviri kroz gambet i tiho mi sikne: „Otvori kretenu nije policija, to smo mi, krizni stožer zgrade, susidi!“ Kako je još uvik na hodniku mrak, a isprid vrata se gužvaju i teško dišu, oprezno otvaran vrata i gledan njih četvoricu šta stoje jedan iza drugoga. Ka pravi krizni stožer svi imaju maske i rukavice i stoje na metar jedan od drugoga. Kad ti kažu da se ne smi grupirat i da nije pametno stat blizu više od jednog čovika pa makar to bija i krizni stožer zgrade, ti to svatiš ozbiljno, ali po facama in vidin da je situacija dramatična pa ih puštan da uđu. Prvi, ka šta je i red, ulazi Jozo, predstavnik stanara koji je od kada je preuzeja tu važnu i zahtjevnu funkciju da odredbu da ga oslovljavamo sa „predsjedniče“, ili u najzadnju ruku „predstavniče stanara.“

Jozo je cili život radija ka šofer u Mesoprometa i od kada smo ga izabrali za predsjednika infiša je u funkciju koja mu je došla ka najveće životno postignuće i uspjeh. Jozo se odma snaša na toj zahtjevnoj i životno važnoj dužnosti, a zapečatija je svoj status u aferi „balotaši“ koju je sam razotkrija i ka pravi forenzičar sve potkrijepio dokaznim materijalom, fotografijama i audio snimkama. Naime, Jozi nikako nije išlo u glavu da zgrada sa pet katova ima toliki račun za vodu, a kako nemamo zasebna mjerila taj se iznos dijeli na kućanstva po glavi stanara. Jozo je isprva, kao uostalom i svi mi u zgradi, sumnjao na susjeda Žiku sa prvoga kata koji je promijenio devedesetih ime u Žak.

Kako vuk dlaku minja, ali ćud nikada, jedino se od Žike moglo očekivat da radi kontra mile nam domovine podrivajući joj vodoopskrbni sustav. No stvar se pokazala potpuno drugačija, a riješio ju je Jozo koji je išao tragom novca, tj. vode koju je pratio od ventila, do spojene gume na isti, a koja je završavala svako popodne na zjogu za balote. Teren se pripremao ukratko svako popodne za balote, a račun smo plaćali svim mi, stanari Vinkovačke 28. Jozo je ka pravi detektiv sedan dana snima, fotografira i skuplja dokaze, a onda se i ubacija u bandu ka pravi anderkaver agent za droge, kriminal i balote.

 Jozo je od tada infiša da je nedodirljiv i upetlja se u nepotizam i korupciju. Sinu od sestre je namistija radove na izolaciji zgrade koji su završili tako da je svima ispod petog kata „popustila taraca“, a gurla koju nisu spojili kako triba kod veće kiše sve pušta po autima. Sad svi mi koji živimo ispod petog kata imamo fleke od vlage po plafonu i držimo siće i lavore kad naleti kakva jača nevera. Ali ako ste mislili da je to našeg Jozu stajalo funkcije, grdno ste se privarili. Jozo je inače rodon iz Gruda, a Milan Bandić mu je prvi rođak. Zato Jozo u zgradi uživa veliko poštovanje i svi mu ka pravom Kumu dolaze kad su u kriznoj situaciji.

Taj nemili incident sa namištenim poslon izolacije Jozo je amortizira ugradnjom novog lifta od srestava pričuve. Stari išarani i betežni lift šta je jedva vuka zaminija je novin i lipšin. Od kada ga je Jozo ugradija, novi lift ide svako drugi dan, pa smo ga već prozvali par – nepar. Jozi svi jebu sve po spisku, a najviše oni šta stoji na peti kat, pa se puše sa kesama i beštima, ali Jozo je ka njegov rođak, neuništiv, i šta nan je gore, Jozo ulazi u veće investicije. Najnovija je parkiralište koje Jozo misli ogradit za stanare. Jozo je to i napravija, ali kad je umrla stara Zorka sa trećeg kata jer hitna nije mogla uć na parkiralište, Jozo je odlučija taj projekt stavit na čekanje. E, da ne zaboravin, isprid zgrade imamo i fontanu. Koju smo svi platili od sredstava iz pričuve. Sad nan je ista, radi te fontane, umisto 160 kuna – 260.

Iza Joze zapuvan je Ljubo. Ljubo ima sto dvajest kila i lokalni je kamatar. Ljubo je, na preporuku Joze, stanarima zgrade iz meni nepoznatih razloga odlučija posuđivat pare, ali bez kamate. Jozo to drži još jednin uspjehom u svojoj karijeri predsjednika, ali ta mjera je samo usmena, nema je u statutu zgrade. Ljubo sve sluša Jozu šta mu kaže pa ga je ovaj imenova za doživotnog podpredsjednika dok Jozo ne umre, jerbo je Jozo ka Putin u statut unija klauzulu da su idući izbori za predsjednika Vinkovačke 28 u srpnju 2041. Ljubo je uglavnom dobar i simpatičan čovik, iako kruže priče da zna ljude spajat na poljske telefone i lomit in noge. Ja to osobno ne virujen jerbo je Ljubo jedna suptilna duša koja obožava mačke i pase pa ih okuplja svaki dan oko zgrade i priča sa njima.

Ljubo voli mačke i pase, ali ne voli ljude. Jao onome ko slučajno spomene kako se od beštija ne more živit, atroke spavat, posebno u veljači kad je naša zgrada lokalni bordel. Nema kvarta iz kojeg ne dolaze mačori jebači.

Iza Ljube je Frančeski, kućni advokat, čovik koji se obogatija u socijalizmu na pronevjeri državnih novaca u iznosu današnjih milijun kuna. Tin činon Frančeski je steka kultni status u zgradi jerbo je robija samo godinu dana, a dans mu sin ima tri stana, kafić i novoga mercedesa. Frančeski slovi ka kućna „lisica“ i Jozo ga drži ka savjetnika za sve probleme sa kojima se naša zgrada suočava, a oni su veliki kako ste vidili iz priloženog. Frančeski je „consigliere“ Jozi i ovaj sve važne odluke donosi u njegovon tinelu.

Četvrta, ali ne i najslabija karika, je Psiho. Psiho je za vrime rata vozija spizu i municiju na čuke pa je jedan dan pijan sletija sa ceste i danas ima vojnu mirovinu sa svin povlasticama, dobija je stan i invalidninu. Psiho je inače zadužen za sva obilježja kojima zgrada obilježava naše povijesne pobjede i postignuća. Kad je kakav dan Pobjede ili takvo što, Psiho izvisi na sve četiri strane zastave RH u formatu pedeset puta pedeset metara. Psiha svi zovemo Psiho jer svaki dan trči oko zgrade, a ako ne popije terapiju, onda se spušta konopon sa šestog kata da demonstrira kako se oslobađa Knin.

Jednon je prikardašija u demonstraciji pa je susida Zorka, ona šta joj hitna nije uspila pomoć radi Joze, ostala bez špahera. Psiho je demonstrira ulazak naše pobjedničke vojske u  okupirana područja.

Osin toga, Psiho budno pazi da se nikad ne zaborave tekovine Domovinskog rata i u najtežin trenucima ka šta je ovaj oko korona virusa, Psiho je uvik spreman. Kad se neku večer pivala „Moja domovina“, Psiho je doveja prikolicu i na razglas koji inače koristi Miroslav Škoro, udara ritam i drža sve suside prikovane za balkon. Kad je došla policija, jer se „Moja domovina“ puštala već sto i pedeseti put, Psiho je okupija branitelje i veterane iz udruge u zgradi i zabarikidira se u drvarnicu priteći interventnoj da će se dignit u zrak. Da je ozbiljno mislija dokaz su ručne granate i raketni bacač koje je policija naknadno oduzela Psihu kad se ovaj ujutro otriznija u stanici. Ukratko, Psiho je naš dežurni heroj i njegovu budnost niko ne more u zgradi zaminit. Mi smo jedina zgrada koja nema petu kolonu, osin Žiku koji se sad zove Žak, ali Žika je odavno lojalan i naučija je, kad su ovako domoljubne situacije da se dere iz sve snage sa balkona – “Ima snagu zlatnog žita, ima oči boje mora.”

To društvo pod maskama sad je silo u moj tinel, a ja san in otvorija travaricu. Kako je grubo pit priko maske, krizni stožer je odlučija da iste moraju pasti jer je u pitanju alkohol koji, kako je rečeno na vrhovnon kriznon stožeru, ubija sve viruse i bakcile. Jozo se nakašlja značajno i gurajući mi papir pod nos, počeja važno objašnjavat zašto se krizni stožer mora hitno sastat u moj tinel.

„Drugovi“, počeja je Jozo pa se ugriza za jezik.

„Svi znamo u kakvon se teškon i opasnon vrimenu nalazimo i da ovakva situacija nije bila još od rata. Neprijatelj, kao što znamo ne spava, a naša je dužnost da ga pripoznamo, lociramo, i da ga, kako je  reka Božinović na televiziji, držimo pod kontrolon. Ko je drugovi, pardon, susidi, naš neprijatelj?

Svi smo ušutili u straju da ne misli na kojega od nas.

„U stanu koji gleda nasuprot  Ivinom, dakle u stanu 5B, a mi smo sad u stanu 5A, nalazi se sumnjivo lice koje je po našin saznanjima došlo prije deset dana sa skijanja u Austriji, a sa simptomima korona virusa.“

Jozo je važno zašutija dok san ja drćući natočija svima po bićerin travarice.

„Do te informacije došli smo priko Ljubine male, koja je medicinska sestra, a ja san priko susida Frančeskija, koji je ovod sa nama, doša do potvrde da je sumnjivom licu iz stambene jedinice 5B određena mjera samoizolacije. E sad, nakšlja se Jozo i otpija guc travarice, sad se postavlja pitanje ko će drugovi moji, pardon susidi, osigurat da nan to sumnjivo lice ne infeta cilu zgradu?“

„Jozo, kako misliš sumnjivo lice? Pa to nan je susid, meni prvi do vrata, susid Miro doktor“, počeja san bojažljivo, ali me Jozo prostrilija pogledon i da mi mot da začepin.

„Susid Miro je sumnjivo lice i kao takav podliježe pod naš sistem prismotre koju smo mi, ka pripadnici glavnog stožera Vinkovačke 28., dužni organizirat, a u svrhu sačuvanja zdravlja zgrade i možebitne kontaminacije širih društvenih masa.“

Svi su zaklimali glavama i natočili po bičerin.

„Kako smo svi složni da virus ne smimo pustit da se širi zgradon, potribno je da sumnjivo lice bude u samoizolaciji barenko dvadeset dana, a kako bi bili sigurni da će sumnjivo lice u toj istoj izolaciji i bit, potribno je držat budnost i bit na stalnon oprezu, dvadeset i četr sata.”

“Jel to jasno?“

Svi su zaklimali glavama da je to jasno.

„Dalje, kako je sumnjivo lice jušto priko puta stambene jedinice 5A, u kojoj živi naš Ivo, potribno je orgnizirat smjene u ljudstvu i mehanizaciji koje će u roku od 24. sata adekvatno odgovorit na krizu u kojoj smo se zatekli. Ja san se žrtvova i još jučer sastavija smjene straže na špijunki. Ljubo će stražarit recimo sutra od šest ujutro do negdi oko jedanaest kad mora utirat kamatu u zgradi do naše, a minja bi ga Frančeski u smjeni od jedanaest pa do recimo pet popodne. Ivo je dužan straži omogućit sve šta je potribno, dakle bančić oli stolicu da se more sist dok si na straži, štakod za pojist da stražara ne uvati debuleca i, naravno, štagod za popit. Iz sredstava zgrade ja san već osigura neka sredstva, amo reć crni fond za pive, vino i rakiju. Psiho, ti ćeš do dućana stat u red i uzet sve šta triba i ispostavit stožeru račun!“

Svi su klimali glavama i odobravali.

„Dalje, kako znamo, sumnjivo lice nema žene, kučeta ni mačeta, osin oni kurvetina šta mu dolaze sa vrimena na vrime, a nije za očekivat da će iste se  pojavit sad kad je sumnjivo lice u samoizolaciji. Ako baš koja dođe, a mi ćemo naravski bit budni i pratit odlaske i dolaske, istu se triba upozorit prije šta Miru pozvoni na vrata, dat joj do znanja da je Miro u samoizolaciji i da je u životnoj opasnosti ako uđe. Ako baš oće uć, odma pozvat policiju, evo tu je broj od susida Mate iz prve stanice koji je upoznat sa cilin slučajen. Ima li pitanja?“

Dižen ruku.

„Izvoli susid, imaš rič!“

„Ka prvo, ne bi da me se krivo svati, zna se da san ja lojalan i uvik prvi kad šta triba našoj zajednici, ali nije li pametnije da mi cilu stvar damo kome ko se brine o tin stvarima? I zašto triba baš moj stan bit na prvoj crti obrane? Mogli bi recimo nadzirat situaciju i iz stana 5C, od tete Mande koja bi jedva dočekala da se stožer primisti kod nje kod ovako zahtjevne i složene situacije.“

Jozo je zakoluta očima i zna san da od toga nema ništa.

„Ka prvo, stara Manda je lajona, i cila će zgrada znat u kakvoj je smrtnoj opasnosti, a takva panika nan sada u ovoj teškoj situaciji ne triba. Ka drugo, razina budnosti se ne more vršit na odgovarajući način ako se stožer primisti kod Mande jerbo je u Mande, untoč zabrani okupljanja, svaki dan sve iznad šezdeset godina u zgradi na kavi. I to po pet puta dnevno. Čin bi zauzeli položaj, Manda bi znala o čemu se radi, a onda smo najebali. Operacija „Bojan Križaj“ mora se odvijat u najvećoj tajnosti i svi moramo bit ponosni prvo narvski šta smo Hrvati, a onda šta radimo za dobrobit zajednice, naši stari i nemoćni, i  šire!“

„Ja san spojija tetejca iz šupe i Isusa mi Krista samo nek pomoli glavu, ostat će bez nje!“, kaže Psiho trgnuvši petu travaricu.

„Dobro, kažen, iako se ne slažen sa Jozon. Samo mi jedno nije jasno. Šta ako stvarno izađe? Šta onda?“

„Reci Jozo šta onda radit?“, miša se Ljubo u problematiku.

„Ljudi moji, ovo nije zajebancija. Morate znat da sumnjivo lice more infetat vaše najbliže i najdraže. Svi znamo kako su najugroženije skupine naši penzioneri, a mi ih, fala dragome bogu, imamo punu zgradu. Ako stvar procuri, a procurit će već vidin, doće do panike i do nemili situacija. Ja osobno više volin da ovon krizon upravlja stožer, to jest mi, nego da Manda okupi svoju gerijatriju sa Sutjeske i Neretve“, rezolutan je Jozo.

Sva četvorica su se nasmijala, osin Psiha.

Do sad poprilično suzdržan, Ljubo se nakašlja i uzeja rič.

„Ljudi, susidi moji, u ovin teškin vrimenima moramo stisnit srce. Ja prvi. Evo, recimo, svi znate da je meni prvome Bojan, ovaj, Miro, zaposlija ćer. Ja san zadnji šta bi triba ode bit i prvi šta ga je triba pitat jel mu šta triba, ali ljudi ovo su teška vrimena i triba donosit teške odluke. Ja bi recimo sad, da mi je rođeni brat, da je infetan i oće izać, šta ja znan, kupit cigare, ja bi ga prvi ubija iz puške. Eto takav san ja, ja bi za pravdu poginija ako triba!“

Svi su se složili za stolon klimanjen glavaman.

„Evo, recimo, ti Jozo. Ti bi prvi triba čoviku pozvonit i donit mu verdure, španjuleti. Jel ti ono kad ti je mater bila na samrti sredija magnet i CT?“

Jozo ga je prostrilija očima.

„Ja oću reć da je došlo baš grubo vrime di čovik triba mislit na zajednicu, a ne na svoje, reka bi, privatne odnose. Jel tebi Frančeski kad ti je mali ima napad slipog criva Miro ostavija sve i operira ga priko reda? Jasno da je i ti bi mu prvi triba bit na usluzi. Ali nisu vrimena da čovik bude čovik, vengo su vrimena da čovik mora bit pas i stisnit srce, a bogami i zube radi svi nas!“

„Dobro govori Ljubo!“, svi su se složili.

„Triba bit pas, a ne čovik!“

„Živija govornik. Doli oni šta se idu skijat, a zanemaruju dobrobit radničke klase i kolektiva!“

„Koji  je vama kurac?“, uključija se Psiho, „ Di san ja ovo, u tamnici naroda i narodnosti?“

„Ti se Psiho ne mišaj, nego izvisi znakove za uzbunjivanje u portun i atomski zdesna!“

„Koje znakove? Koje  zdesna?“

„A neš bogati sa liva!“, bacija je bazu Jozo i svi su se upišali u gaće od smija.

Kako je večer odmicala, krizni stožer je bija sve bučniji i glasniji. Nazdravljalo se svemu i svačemu, a najviše ONO i DSZ koje nas je naučilo kako postupat u kriznin situacijama. Jedino je Psiho muča, ali ga ionako niko nije abadava. Nazdravljalo se Drugu Titu i njegovin bolnicama, socijalizmu i kalavalo truli kapitalizam šta je dozvolija da nan virusi uđu u zdravstveni sisitem.

A onda je neko pozvonija na vrata.

Otvorija san na gambet i kroz bužu je provirila glava susida Mira.

„Susidi, čujen da ste još budni, ima li zrno vegete? Taman san šufiga toč, i vidin nema grama, a jebeš bolonjez bez zeru vegete“

Da san doktoru u pot vegete i zatvorija vrata za sebon.

Krizni stožer je sta u tišini.

„Ovin zatvaran hitnu sjednicu kriznog stožera u slučaju „Bojan Križaj“ i proglašavan stanje pandemije u zgradi Vinkovačka 28. Ima  li ko šta još za nadodat prije nego se krizni stožer raspusti, a zapisnik zaključi?“

Frančeski  je diga ruku.

„Ja bi da svi skupa sutra, točno u 20 sati po lokalnom vrimenu, umisto „Moja domovina“, zapivamo sa balkona onu od Dubijoze.“