FHP: Institucije u Srbiji nemaju elementarno saosjećanje s porodicama žrtava ratnih zločina

Autor/ica 👤Časlav Ninković 17.4.2019. u 14:08

Povezani članci

Viši sud u Beogradu doneo je 16. aprila 2019. godine presudu kojom je Pavla Gavrilovića oslobodio, dok je Rajka Kozlinu oglasio krivim i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina za zločin koji je počinjen u selu Trnje 25. marta 1999. godine. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je Viši sud pogrešio kada je, ceneći dokaze, oslobodio od odgovornosti Pavla Gavrilovića, a da je kazna koja je Kozlini izrečena preniska u odnosu na težinu i posledice zločina koji je počinio.

Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) je 2013. godine podiglo optužnicu protiv dvojice pripadnika Pozadinskog bataljona 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije (549. mtbr VJ) – Pavla Gavrilovića i Rajka Kozline, za zločin koji je počinjen u selu Trnje 25. marta 1999. godine, kada je ubijen najmanje 31 albanski civil – među kojima su bili i jedna trudnica i sedmoro dece. Iako je optužnica podignuta još 2013. godine, glavni pretres je počeo tek u februaru 2015. godine.

Pavle Gavrilović je optužen da je, kao komandant Pozadinskog bataljona 549. mtbr VJ, izdao naređenje starešinama svog bataljona, među kojima je bio i Rajko Kozlina, da izvrše napad na selo Trnje, rekavši „da ne sme biti preživelih“, dok je Kozlina, zajedno sa pripadnicima borbene grupe kojom je komandovao, to naređenje izvršio. Božidar Delić, koji je tokom sukoba na Kosovu bio komandant 549. mtbr VJ i u svom svedočenju pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju tvrdio da je on odgovoran za sve što se dešavalo u zoni odgovornosti brigade kojom je komandovao, nije optužen za ovaj zločin, već je u ovom postupku ispitan kao svedok.

Odlučujući u ovom predmetu, Sud nije poklonio veru nekolicini pripadnika 549. mtbr VJ da je Gavrilović izdao naredbu da tog 25. marta 1999. godine u selu Trnje „ne sme biti preživelih“. Prema oceni Suda, s obzirom da je naređenje da ne sme biti preživelih zabranjeno II dopunskim protokolom uz Ženevske konvencije od 12. augusta 1949. godine o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba, Sud je smatrao da je „neživotno“ da je Gavrilović izdao naređenje baš takve sadržine. Isto tako, prema mišljenju Suda, s obzirom da tog dana nisu svi meštani Trnja ubijeni, već da su neki dva dana nakon događaja otišli u susedno selo, ne može se smatrati da je to naređenje Pavla Gavrilovića izvršeno.

U odnosu na Rajka Kozlinu Sud je utvrdio da je on odgovoran za ubistvo 15 i telesno povređivanje dva albanska civila u selu Trnje. Prilikom odmeravanja kazne Sud je, kao olakšavajuće okolnosti, cenio Kozlinine porodične prilike (da je oženjen i otac jednog maloletnog deteta), da nije osuđivan, da se protiv njega ne vodi drugi krivični postupak, da je u vreme izvršenja dela imao 23 godine, da je zaposlen, kao i protok vremena – da je od izvršenja zločina prošlo 20 godina. S druge strane, kao otežavajuće okolnosti Sud je cenio da je u ovom zločinu ubijen veliki broj civila, među kojima je bilo i dece.

FHP smatra da je Sud pogrešio što nije poklonio veru malobrojnim pripadnicima VJ koji su bili spremni da svedoče pred domaćim sudom i kažu istinu o onome što se dešavalo tokom sukoba na Kosovu. Ocenjivanjem njihovih iskaza kao nejasnih, kontradiktornih i neživotnih, Sud je stao u odbranu teze da VJ nije počinila zločin u Trnju u kojem su ubijeni civili, već da je VJ samo vršila deblokadu puta Suva Reka-Orahovac i uspostavljala kontrolu nad tom teritorijom. Ovakvim stavom Suda u Srbiji se ne ohrabruju bivši pripadnici vojske i policije da svedoče pred domaćim sudom, da otkriju istinu o zločinima u kojima su učestvovale jedinice čiji su bili pripadnici, te da na taj način pomognu u rasvetljavanju zločina koji još uvek nisu procesuirani.

Isto tako, FHP ističe da je Sud Rajku Kozlini izrekao neprimereno blagu kaznu u odnosu na težinu zločina koji je počinio. Naime, Sud je, dajući prednost olakšavajućim okolnostima – da je Kozlina porodičan čovek i da je zločin izvršen pre 20 godina – nad činjenicom da je Kozlina na krajnje bezobziran način ubio žene i decu. Preblago izrečena kazna za ovako težak zločin je samo još jedan od dokaza u prilog tvrdnji da institucije u Srbiji, koje su nadležne za procesuiranje ratnih zločina, nemaju elementarno saosećanje sa porodicama žrtava ratnih zločina, koji nakon dve decenije od završetka sukoba i dalje ne mogu da dobiju zadovoljenje pravde.